ПУТ НЕБА – ЖИВОТ И ПОДВИЗИ – ПОУКЕ И РАЗГОВОРИ

p> 

ЛИТУРГИЈСКИ ПУТ ЧОВЕКА
 

Разговор шести
 

О СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ И О СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ[1]
 
Установљење Свете евхаристијеПричешћивање у првим вековимаУвођење кашичице при причешћивањуСвакодневно причешћивање • Апостолски и саборски канони о причешћивању, духовном причешћивању, припрема за причешћивањеДевети апостолски канон • Причешћивање у недељни данРетко причешћивање.

Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе

 и од чаше нека пије.Јер који недостојно једе и пије,

 суд себи једе и пије,не разликујући Тела Господњега

(1 Кор 11, 28).

 
Старешина: Каквим то још пословима долазиш к мени, брате Јоване?
Брат: Молим Вас да ми опростите, преподобни оче, што се опет усуђујем доћи и одузимати Вам времена, јер знам да имате доста посла и брига. Сетио сам се, међутим, да сте ми прошлог пута рекли да дођем к Вама, преподобни, кад год будем имао какву потребу или недоумицу; и због тога сам дошао.
Старешина: Не бој се узнемиравања, брате Јоване; има дуже време да сам те очекивао, и сада, видећи те да долазиш, обрадовао сам се. Тако да са задовољством очекујем да чујем шта ћеш ми казати.
Брат: Овога пута, преподобни оче, хтео бих да Вас питам више ствари у вези са Светим причешћем.
Старешина: И шта би, отприлике, хтео да знаш, брате, у вези са овом Светом и божанском тајном?
Брат: У првом реду, преподобни оче, хтео бих да знам како је настала та Света и божанска тајна.
Старешина: Брате Јоване, Спаситељ наш Исус Христос, хотећи да установи ту Свету и божанску Тајну, претходно је припремио умове људи Својим Светим учењем, да би је они могли појмити и примити.
С тим циљем Спаситељ наш Исус Христос је на чудесни начин наситио мноштво народа, и потом им је одржао беседу о Небеском хлебу, показујући јасно велику потребу коју имају људи да се причешћују Његовим Телом и Крвљу, да би могли задобити живот вечни. И рекао им је:
Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети… Заиста, заиста вам кажем: Који верује у мене има живот вечни. Ја сам хлеб живота. Оци ваши једоше ману у пустињи, и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре.
Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива, и ја у њему (Јн 6,35-56).
Ето, брате Јоване, то су речи Господа нашег Исуса Христа, којима је Он благоволео да објави људима установљење Свете тајне причешћа. Тим јасним речима Он нам је открио да је Хлеб Живота, који је сишао с неба, да је Његово тело истинско јело и Његова крв истинско пиће, да ко једе Његово тело има живот вечни и да ће га Он васкрснути у последњи дан.
Наш Спаситељ је открио људима ове велике тајне, да би они могли схватити колико је велика та тајна којом се човек сједињује с Богом и Бог се сједињује с човеком.
Брат: Молио бих Вас, преподобни оче, да ми кажете како је установљена ова света и божанска Тајна.
Старешина: Ову свету Тајну, брате Јоване, установио је Спаситељ наш на Тајној вечери, дан пре јудејске Пасхе и пре својих Светих страдања. О том установљењу синоптички јеванђелисти говоре овако:
И кад јеђаху, узе Исус хлеб u благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И узе чашу u заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт 26, 26-28; Мк 14, 22-24; Лк 22,17-20).
А Свети апостол Павле казује Коринћанима:
Ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и захваливши преломи и рече: Ово је тело моје, које се за вас ломи; исто тако и чашу, по вечери, говорећи; Ова је чаша Нови завет у мојој крви; ово чините, у мој спомен. Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1. Кор 11, 23-26).
Значи, брате Јоване, као што видиш, и божански Јеванђелисти, и велики апостол Павле, показали су да је Света евхаристија била установљена за свагда, да би се вршила у спомен Господа нашег Исуса Христа и за опроштај грехова, до Његовог Другог доласка.
То установљење је тако јасно и прецизно, да су и протестанти, који су одбацили скоро све тајне, били принуђени да признају Свету Евхаристију као Тајну коју је установио сам Господ Исус Христос.
Брат: Хтео бих да знам, преподобни оче, како је, по установљењу, вршена ова Света тајна у Христовој Цркви.
Старешина: Начин како је Спаситељ наш Исус Христос празновао Пасху потврђује догматску основу васељенске православне праксе да се на божанској Литургији служи са квасним хлебом, не са бесквасним, као што чине римокатолици.
Брат: Преподобни оче, ја сам чуо да римокатолици тврде да је Спаситељ наш Исус Христос на Тајној вечери празновао јудејску Пасху, па је дакле употребио бесквасни, а не квасни хлеб.
Старешина: Није истина, брате Јоване; Спаситељ наш Господ Исус Христос на Вечери није празновао јудејску Пасху, јер још не беше време за то, него је он држао посебну Пасху, на којој је јео квасни хлеб, а не бесквасни.
Римокатолици поткрепљују своје мишљење и праксу синоптичким јеванђељима, по којима би изгледало да је Спаситељ, на Тајној вечери, празновао јудејску Пасху.
Међутим, јеванђелист Јован прецизно казује да је Исус Христос био осуђен и распет пре јудејске Пасхе. Противуречност између синоптичара и Јована је само привидна, и она нестаје при пажљивом праћењу (Излазак 12, 5; Левитска 22, 5; Бројеви 9, 1; Поновљени закони 16, 1); празновање Пасхе, то јест клање пасхалнога јагњета, обављано је дана 14. нисана увече, и трајало је 7 дана, то јест до 21. нисана.
Јеванђелисти синоптичари (Мт 26,17-19; Мк 14,12-26; Лк 22,7-13) броје све у свему осам дана бесквасних хлебова, рачунајући међу тима и дан 14. нисана, у који се, увече, празновала Пасха.
Дакле, јеванђелисти синоптичари стављају Пасху у први дан бесквасних хлебова. По њима, дан 14. нисана, будући дан бесквасних хлебова (а, по јудејском обичају, почињући од вечери претходнога дана, то јест од вечери 13. нисана), значи да Пасха која се празновала дана 14. нисана увече не беше почетак дана бесквасних хлебова, него се налазила у њиховом току.
Тако први дан бесквасних хлебова, у који је, како веле јеванђелисти синоптичари, била Тајна вечера и успостављање Евхаристије, не беше дан Пасхе, него пред Пасхом, а управо то показује Св. јеванђелист Јован, када поставља Тајну вечеру на дан пре Пасхе (Јн 13,1).
Значи, Спаситељ није празновао јудејску Пасху и није јео бесквасни хлеб на Вечери. Ето, казивање јеванђелиста синоптичара у свему је складно са казивањем јеванђелисте Јована, који јасно казује да је Исус другога дана пошто би ухваћен, рано јутром доведен к Пилату, а Јудејци нису ушли у судницу, која беше паганско место, да се не би оскрнавили, јер је требало да једу пасху (Јн 13,28).
Дакле, као што видиш, брате Јоване, дан након Тајне вечере Јудејци још не беху јели Пасху, дакле не беше стигао празник на којем се једу бесквасни хлебови.
Исто нам Светитељ и јеванђелист Јован каже да суђење Исусово беше (у) петак уочи Пасхе, око шестога часа (у подне) (уп. са Јн 19,14).
Дакле, привидна противречност између синоптичара и јеванђелиста Јована происходи из непажње, јер први говоре о данима бесквасних хлебова, а Јован говори о Пасхи, чији се почетак не поклапа са почетком дана бесквасних хлебова.
Уосталом, да је Спаситељ на Тајној вечери празновао јудејску Пасху, та трпеза би требало да се назива Пасхом, а не Вечером, на којој се јео квасни хлеб, а не бесквасни (Јн 13,28).
Брат: Преподобни оче, а како се вршила ова тајна након Вазнесења Господњег на небо и у време Светих апостола?
Старешина: Брате Јоване, након Вазнесења Господњег на небо, Његови Свети и божански ученици и апостоли следили су неизмењену праксу божанске Евхаристије, према Светом Предању које беху наследили од свога учитеља Исуса Христа, употребљавајући у тој Светој тајни хлеб и вино, а не бесквасни хлеб!
То се јасно види из књиге Дела апостолских, где читамо овако: И беху постојани у науци апостолској, и у ломљењу хлеба, и у молитвама (Дап 2,42). И мало даље се вели: Сваки дан беху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца (Дап 2,46).
Исто тако и велики апостол Павле, када говори Коринћанима о причешћивању, назива евхаристијски хлеб АРТОСОМ – квасним хлебом, а не бесквасним (1. Кор 9,16).
И из старих историја сазнајемо да је у првобитној Цркви за вршење Свете Евхаристије употребљаван квасни хлеб, који су хришћани доносили у цркву као принос, и који беше обични хлеб у њиховим кућама, то јест пшенични квасни хлеб, а не бесквасни.
Знај и ово, брате Јоване: да Света Евхаристија има двојако својство: својство Тајне и својство Жртве.
Из тог разлога је увек стојала у вези са Светом литургијом. А ако хоћеш да знаш опширније како се у време Светих апостола збиваху ствари везане за службу свете Литургије и за евхаристијску Жртву, као и за праксу причешћивања хришћана Светим и Пречистим Христовим тајнама, слушај ово што следи.
Када се хришћани окупљаху у својим домовима на молитву, да би вршили Свету литургију, најпре су узносили молитве, а то беху химне и псалми, затим се читаше из Старог Завета, а потом из Посланица Светих апостола, и из Јеванђеља, као што о томе јасно казује историчар Јевсевије. Након Јеванђеља читала се молитва за све људе, за цареве, за оне који су у власти, да проживе свој тихи и спокојни живот у свакој побожности и чистоти (1. Тим 2,2-3), затим се обављао целив мира, символ братства (Рим 16, 16), затим се доношаху дарови приноса (1. Кор 10, 22), који се састојаху од хлеба, вина, воћа и других земљиних плодова. На то се додавала проповед, као што видимо код Светог апостола Павла, који је, будући у Троади, где беху сабрани ученици да ломе хлеб, продужио проповед до поноћи (Дап 20, 7).
Након свега тога долазио је на ред најзначајнији чин, то јест вршење евхаристијске Жртве, која је у Светом Писму названа Ломљењем хлеба (Дап 2, 42).
То се творило по угледу на Спаситеља: изговарала се молитва благодарности, на коју је народ одговарао: Амин (1. Кор 10,16).
Следило је помињање живих и мртвих (Јев 13, 7), изговарана је Молитва Господња и затим се обављало причешћивање Светим и Пречистим тајнама Господа нашег Исуса Христа; и након благодарења и завршне молитве отпуштан је народ да у миру иде својим кућама (Дап 2, 42).
Ето, дакле, брате Јоване, како се вршила служба Свете литургије и причешћивање Пречистим Христовим тајнама након Вазнесења Господа на небо, то јест у време Светих апостола (Литургијско благо, том III, стр. 61-62).
Брат: Али, преподобни оче, где су се вршиле све те службе, јер не верујем да је тада било тако великих цркава као у наше дане?
Старешина: Истина је, брате Јоване, да у првобитној Цркви не беше тако великих храмова као у наше дане, јер не беше времена да се изграде храмови, јер Црква беше прогоњена и неутврђена; него су се у то време божанска служба Свете литургије и друге религијске службе вршиле по кућама побожнијих хришћана. У то нас уверавају Света Јеванђеља и Дела апостолска. Тако из Светог Јеванђеља по Јовану сазнајемо да се Апостоли окупљаху на молитву и сеђаху са закључаним вратима због страха од Јудејаца (Јн 20, 19), и да једна од хришћанских кућа у којој се Апостоли окупљаху ради ломљења хлеба беше кућа Марије, мајке Светог апостола и јеванђелиста Марка (Дап 12,12). Исто тако беше и кућа Симона Кожара из града Јопе (данашње Јафе) на обали Средоземног мора, где се велики апостол Петар скриваше због страха од Јудејаца (Дап 10,6). Такве су се куће налазиле ван Палестине по многим градовима: У Филипима беше кућа трговкиње Лидије, коју је вероучио велики апостол Павле (Дап 16,14); у Солуну беше кућа Јустова, коју Јудејци умало нису срушили због мржње (Дап 18, 17); у Ефесу – кућа Акиле и Прискиле (1. Кор 16,19); у Лаодикији кућа Нимфанова (Кол 4,15).
У тим, и у другим сличним кућама, вршила се у оно време Света литургија и ломљење хлеба, на олтару који не беше друго што, до обични сто (Литургијско благо, том II, стр. 58).
И велики апостол Павле нам доста јасно показује да су се у његово време цркве хришћана налазиле у њиховим кућама, у кућама добрих хришћана: Поздрављају вас – вели – цркве азијске. Поздрављају вас много Акила и Прискила са домаћом својом црквом (1. Кор 16,19). И опет: Поздравите браћу у Лаодикији, и Нимфана и домаћу цркву његову (Кол 4,15).
Из до сада показанога, брате Јоване, може се јасно појмити да је у време Светих апостола и место окупљања хришћана ради саветовања, као и место молитве за службу Свете литургије (евхаристијска Жртва или ломљење хлеба) било по кућама добрих хришћана.
Брат: Преподобни оче, каква ли беше побожност хришћана, када се окупљаху по тим кућама да би слушали божанску Литургију, учења Светих апостола и ради ломљења хлеба, то јест ради Светог причешћивања?
Старешина: О побожности и богобојажљивости са којом се хришћани окупљаху и причешћиваху Пречистим тајнама Исуса Христа – Бога, са великим дивљењем говори велики учитељ света, божански отац Јован Златоуст, овако:
“Шта су чинили Апостоли, када су јели Свету вечеру – Евхаристију? Зар је нису јели у молитвама и песмама? Зар не у дуготрајном учењу и многој мудрости” (Омилија 26,1. Кор). И Тертулијан казује: “Како у време Светих апостола, тако и у време великих гоњења, Свето причешћивање се вршило пре подне, са великом духовном припремом, са постом, са уздржањем, са трезвеношћу и са молитвама, са свом чистотом и побожношћу”.
Ето, укратко, брате Јоване, како је упражњавана света Литургија и свето причешћивање у време Светих апостола. Из тога се може лако појмити да су, од установљења ове Свете тајне па до наших дана, благоверни хришћани увек имали велико поштовање према Светој и божанској тајни Евхаристије, и са великом духовном припремом приступали су причешћивању Светим и Пречистим Христовим тајнама.
Брат: А у време великих гоњења, преподобни оче, како су могли хришћани да врше верске службе, и који беше поредак Свете литургије и пракса Светог причешћивања Светим и Пречистим Христовим тајнама?
Старешина: Брате Јоване, још од времена Светих апостола и њихових следбеника, хришћанска вера, даром и силом Господа нашега Исуса Христа, Бога и Спаситеља нашег, њеног Утемељивача, почела је расти и ширити се на задивљујући начин на све стране света.
То је забринуло скврне /нечисте/ паганске цареве, идолослужитеље па чак и идолопоклонике, пошто су сви добро схватали да им исповедањем Исуса долази нестанак и гашење њихове паганске вере. Због тога су сви покренули велико гоњење против исповедника Христа Исуса.
Та гоњења су била тако сурова, да ни историчари из тих времена, са свом својом вештином записивања онога што се догађало, нису могли да у свему прикажу умом незамисливе муке које су невини хришћани подносили за исповедање Исуса Христа и за проповедање истине у свету (Јевсевије, Црквена историја, гл. 8, 9).
Сироти хришћани и њихови учитељи – епископи и свештеници – који би утекли од убилачке руке пагана, скриваху се по пустим местима и по тајним хришћанским кућама, где су веома брижљиво, али и са много побожности и пламене вере, вршили своје верске службе за ломљење хлеба, то јест божанску Литургију (Евхаристију).
Исто у то време великога испитивања и потврђивања свете вере хришћани се још окупљаху по катакомбама у околини Рима. Слична сведочанства налазимо у списима Лукијана Самостатског, око 200. године, који прича да је “Случајно ушао у непознату кућу, у којој се, нашавши дуге лестве, попео у горњу собу, урешену позлаћеним украсима, као и Менелајова кућа коју је описао Хомер, и овде је затекао људе на коленима и бледа лица”.
А Св. Климент Александријски, под крај II века, вели у својим Строматама: ” Сада се (црквом) назива свако место где се окупљају изабрани” (Стромата VIII). И историчар Јевсевије, који је живео у време великих гоњења, вели: “На пољима, у усамљеништву, у лађама, на води, у тамницама и свуда беше њихова црква” (Црквена историја, гл. 7, стр. 22).
Брат: Благодарим Вам са свом смиреношћу, преподобни оче, што сте благоизволели да ми саопштите те ствари. Али нећете ли се љутити, ако вас питам и друге ствари?
Старешина: Питај, брате Јоване!
Брат: Из онога што сте ми рекли, преподобни оче, јасно сам разумео да се у време Светих апостола и великих гоњења света Литургија и Свето причешћивање вршило по кућама верника, по катакомбама, по лађама и где год се могло. Али ја сам од некога чуо да су у време великих гоњења епископи и свештеници допуштали хришћанима да имају Свете Тајне по својим кућама и чак да се њима сами причешћују у време нужде! Зар није тако било?
Старешина: Није само у време гоњења био тај обичај, брате Јоване, него и касније. О томе говори и Црквена историја, и поједини црквени Оци, као што су историчар Тертулијан и Св. Кипријан, као и Св. Климент Александријски. А Св. Василије Велики, у свом писму патрицији Кесарији, говорећи о томе, вели овако: “А ако је у време гоњења когод принуђен да узме Свето причешће својом руком, када нема свештеника или ђакона, сувишно је објашњавати да то није опасно, због чињенице да се то налази потврђено као дуготрајни обичај, самим стањем ствари. Јер се сви монаси, житељи пустиње, где нема свештеника, чувајући код себе причешће, сами причешћују. А у Александрији и у Египту, чак и сваки од верника мирјана, најчешће има код себе код куће Свето причешће и причешћује се сам, када жели”. Такође у Црквеној историји налазимо да је Тертулијан, онима који су постили до вечери и не би хтели да прекину потпуни пост, препоручивао да узму кући Свето причешће, да би се причестили након што буду прекинули потпуни пост.
И велики Григорије Богослов, у слову на сахрани своје сестре Горгоније, казује да је она једном, будући болесна и очајна, са сузама похитала к Светом олтару и, квасећи га њима – својим сузама – као ноге Христове, и причестивши се: “Чудо! Вратила се здрава! А ако би јој остајала у руци мрвица Тела Господњег, са сузама би је мешала”.
А Јевсевије у својој Црквеној историји пише овако: “Неки свештеник, не могући да иде да причести једног болесника (можда због страха од гоњења која беху у то време), послао је ноћу неко дете са Пречистим тајнама Христа Исуса, да причести болесника. Стигавши у кућу болесника, дете је потопило Свету Евхаристију у воду и затим ју је дало болеснику” (Јевсевије, Црквена историја, гл. 6,44).
Али видимо да до времена Светог Амвросија, епископа медиоланског (год. 397), још беше обичај да хришћани носе са собом Свете тајне, особито у време опасности. То показује јасно овај Св. Амвросије, када саветује своме брату Сатирику, који је требало да предузме путовање по мору, да узме са собом мрвицу Светог причешћа, да би му била заштитница у опасностима, говорећи овако: “Мрвица Евхаристије нека виси о твом врату, и спашћеш се морскога вихора”.
Поред досадашњих сведочанстава додајем и повест о чуду Свете Евхаристије коју је неки хришћанин држао код своје куће. Ову чудесну дивну повест излаже епископ антиохијски Теодосије епископу селевкијском Дионисију, казујући овако: “Ово се догодило Блаженом Дионисију, епископу овога града пре мене. Био је овде неки трговац, врло побожан и богат, који је међутим био јеретик, примајући јеретичка учења Севирова. Тај трговац је имао поверљивог човека који је припадао Светој и Саборној православној цркви, сходно обичају те земље. Тај поверљиви човек узео је Свето причешће на Свети и Велики четвртак. Догодило се да после Светог Васкрса буде упућен у Цариград ради послова, а заборавио је Свето причешће у орману, након што је кључ од ормана дао свом господару. Једнога дана господар је отворио орман и нашао Свето причешће у некој марамици. То је ожалостило господара, и није знао шта да с њим уради, јер оно беше из Саборне цркве, а он беше јеретик од Севирових. Тада га је оставио у орману, с мишљу да ће се њим причестити његов човек по повратку с путовања.
Када је приспео Свети и Велики четвртак, а његов поверљиви човек се још не беше вратио, трговац је намислио да спали Свете тајне из марамице, да не би остале опет и следеће године. Отворивши орман, виде да су све Свете частице класале! Обузет великим страхом и трепетом због новог и необичног призора, узео је Свете частице и заједно са целим својим домом похитао к Саборној цркви, к Светом оцу Дионисију, кличући: Господе помилуј!”.
То велико и страшно чудо, које превазилази сваку реч, и јесте надумно и надразумно, нису видела два или три човека, ни мало људи које је лако пребројати, него га је видела цела црква, грађани, сељаци, домаћи и странци, сви који иду по суву и путују по мору, мушки и женски, млади и стари, мудри и глупи, клирици и монаси, пустињаци, удовице и супружници, владари и моћници. Једни клицаху: Господе помилуј”, други хваљаху Бога на други начин. Сви су, међутим, благодарили Богу за његова неисказана и необична чудеса.
Многи су због овога чуда поверовали и приступили Светој саборној и апостолској цркви православној (Духовна градина, гл. 79).
Значи, брате Јоване, из свих пређе наведених сведочанстава – а има још и других која се могу навести у њихову потврду – из свих, велим, може се доста јасно појмити да је у старини и тај обичај био у Цркви: да се допушта добрим хришћанима да имају Пречисте тајне Христове по својим обичним кућама, и чак да се сами њима причешћују, по потреби.
Брат: Али колико је, преподобни оче, трајао овај обичај у Цркви, да буде хришћанима допуштено да држе Свете Тајне по својим кућама и да се сами њима причешћују, када је потребно?
Старешина: Тај обичај, брате Јоване, држан је у Цркви са икономијом (снисхођењем), особито у време великих гоњења, то јест од године 54. после Христа, до краја владавине тиранина Диоклецијана. Обичај се наставио и касније, по престанку гоњења, то јест до времена великог Светитеља Василија, год. 379, и чак до времена Светог Амвросија Медиоланског године 397, као што сам пређе показао, али не у целој Цркви, него само помесно, у Египту, Александрији и на другим странама. Али и у тим местима обичај се допуштао по икономији /снисхођењу/ и акривији /дословним држањем канона/, и то само након што се боље утврдио Црквени канонски поредак под хришћанским царевима, који су уследили после великог цара Константина.
А након што је у Цркви преовладала акривија /строго придржавање/ апостолских, саборских и отачких канона, Црква је укинула обичај који је дозвољавао хришћанима да имају Свете тајне по својим кућама и да се могу сами њима причешћивати. Особито што се дознало да су неки од хришћана скрнавили Свете тајне, употребљавајући их при враџбинама и при другим сујеверјима.
И у другим списима читамо овако: “А обичаји првих векова да хришћани чувају Свето причешће, како би се могли причестити у случају да им прети смрт од прогонитеља, престали су једновремено са гоњењима”.
Брат: А не знате ли, преподобни оче, у које је време Црква укинула овај обичај?
Старешина: Тачну годину, брате Јоване, не бих могао да ти кажем. У сваком случају, тај обичај није стигао до VII века, јер видимо да Свети Шести васељенски сабор, одржан 680. године, у 58. канону кажњава одлучењем на недељу дана мирскога хришћанина који би се усудио да се сам причести, све док Црква има епископе, свештенике и ђаконе, који имају власт и дужност да причешћују мирјане.
Пошто по Зонари, тумачу дотичног канона, хришћанин који се усуди да се сам причести Светим и Пречистим тајнама има гордост и сам себи незаконито присваја свештеничку власт. Јер се само свештеници, не и мирјани, могу сами причешћивати.
Значи, брате Јоване, ако будемо рачунали године колико их је прошло од Шестог Сабора, од када у Цркви више није био тај обичај да се хришћани сами причешћују, видимо да је прошло више од 1200 година.
Брат: Преподобни оче, а да ли у погледу Светог причешћивања Пречистим тајнама Исуса Христа има од старине и Других обичаја, који данас више не постоје?
Старешина: Други стари обичај, брате Јоване, у погледу Светог причешћа, био је овај: у првим вековима, хришћани, када се причешћиваху, примаху Свето и Пречисто Тело Христово на длан, као што ми данас примамо свету нафору.
У том погледу читамо следеће: “Нека се зна да се у пређашњим временима Свето Тело давало у руке хришћанима, како мушкарцима, тако и женама, и тај се обичај држао и на Истоку, и на Западу”. Давано им је тада Свето причешће као што се данас даје нафора, као што о томе пише Св. Василије Велики године 379. у 93. Посланици патрицији Кесарији и блаженом Теодориту, епископу кирском, у Црквеној историји, где се помиње Слово Светог Амвросија цару Теодосију: “Како ћеш на тај начин примити у руке Свето Тело Владикино и како ћеш принети устима Пречистога Анђела?”; и као што пише Св. Јован Златоуст у тумачењу 49. Псалма, у 26. Слову Серафиму и у 21. Слову Адријану, и Св. Метафраст у житију Светог Јована Златоуста.
А Свети Шести Васељенски сабор у 101. канону одлучује свештеника који би дао и мирјанина који би примио Пречисто Тело Господа нашег Исуса Христа у каквом суду од злата или друге материје, а не стављајући их у руке склопљене у облику крста, као оне што више чествују беживотну материју него лик Господа нашег Исуса Христа.
Јер неки богаташ тога времена, побожан и чествујући божанске Дарове, начинивши себи какве сасуде од злата или другог скупог материјала, у њих је примао Пречисто Тело Господа Исуса Христа, а не у руке.
Исто тако учи и Св. Кирило Јерусалимски у 5. Слову, и Св. Јован Дамаскин.
А у Западној цркви женске не примаху Свето Тело голим рукама, него имађаху неке чисте беле марамице, које би рашириле на својим рукама, и тако примале Пречисто Тело. То помиње Св. Августин у 252. Слову, и Сабор који се састао у граду Антисодори, који у 31. канону решава казујући: “Свака жена, када се причешћује, треба да има своју dominical-у, а која је не буде имала, нека остане без причешћа до следеће недеље”. А dominicala беше она бела марамица, што на румунском значи: “за недељу”, јер су се недељом користиле у цркви, да би се у њима примало Тело Господње.
Брат: А колико је трајао тај обичај, преподобни оче, да се Свето причешће даје верницима у руке?
Старешина: Према појединим сведочанствима, брате Јоване, имамо разлог да верујемо да је тај обичај трајао у Цркви више од 800 година, пошто Св. Јован Дамаскин вели: “Тај обичај је трајао најмање 400 година по смрти Светог Јована Златоуста”, која је била око 407. године.
Брат: А коришћење кашичице при причешћивању Светим Тајнама када је уведено, преподобни оче?
Старешина: О времену када је кашичица уведена у давању Светих тајни или причешћивању верника, брате Јоване, нису сви истога мишљења. Једни тврде да је кашичицу при причешћивању увео Св. Јован Златоуст, други се с правом противе, казујући да је кашичица уведена након најмање 400 година од смрти Светог Јована Златоуста и приводе као сведочанство 101. канон Шестог Васељенског сабора, који, рекао сам ти већ, одлучује хришћане који не примају Господње Свето Тело у шаке. Дакле, да је Св. Јован Златоуст увео кашичицу, не би Шести Васељенски сабор, након скоро 300 година, одлучивао оне који не примају причешће у руке, по старом Предању које у то време беше упражњавано у Цркви.
Брат: А који је био узрок, преподобни оче, због којег је Црква увела кашичицу при причешћивању Пречистим Тајнама?
Старешина: Узрок због којег је кашичица уведена при причешћивању, брате Јоване, није недостојност мирјана, него права вера и страх Божији (Св. Јован Дамаскин, Догматика, том IV). Пошто су се, како каже Јевстатије Аргебитије, неки неверници, претварајући се да су хришћани, сјединили с јеретицима или са злонаравницима, те узимајући у руке Свето Тело, или га бацали или га скривали, или га користили при враџбинама и при другим злим радњама. А коришћењем кашичице, пошто се Свето Тело даје у уста, престао је одједном сваки повод таквога ниподаштавања (Св. Јован Дамаскин, Догматика, том IV).
Брат: Рекли сте ми, преподобни оче, да Шести Васељенски сабор 58. каноном кажњава одлучењем онога ко би се усудио да се сам причести, пошто ко чини тако показује да има гордост, присвајајући себи свештеничку власт. А ако се буде нашао и који свештеник који би допустио мирјанима да носе са собом Свете Тајне и да се њима сами причешћују, какву би канонску казну имао дотични?
Старешина: Брате Јоване, свештеник који се буде усудио да сам од себе раздреши одлуку тога канона пада под исту канонску казну. Дакле, 58. канон Шестог Васељенског сабора одлучује мирјанина који се сам причешћује Светим Тајнама. То Јасно показује 2. канон Шестог Васељенског сабора, казујући: Ако се когод прихвати да измени који канон или да изврће оно што је њиме установљено, биће крив и примиће казну, као што исти канон учи, и истим оним у којем греши исцелиће се” (Законоправило из Њамца, стр. 149).
А тумачење дотичнога канона још је јасније, јер вели: “А буде ли се нашао когод да се прихвати да поквари или обори који канон, одлучење, рашчињење или анатему – то нека прими и ко квари или обара канон” (Законоправило из Њамца, стр. 149-150).
И у Великом црквеном правилу читамо овако: “Свештеник који буде дао Свете и Пречисте тајне достојном чтецу или једноставном човек, да их они носе овамо и онамо, да их носе ради каквога посла, а не да их носе са страхом Божијим, нека се каје три године” (Црквено правило из Говоре, стр. 100).
Брат: А како је уследило са Светом и божанском литургијом, преподобни оче, након што су престала велика гоњења? Да ли се још дуго затим вршила по кућама хришћана?
Старешина: Након престанка великих гоњења, брате Јоване, Црква је, са икономијом /снисхођењем/, још дозвољавала, у веома ретким случајевима, да се Света литургија врши по кућама добрих хришћана. То поимамо из житија Светог Амвросија који је, будући у Риму, служио Свету литургију у кући неке побожне грађанке, која становаше с оне стране Тибра.
Такође и Св. Кирил Александријски показује да се у његово време, године 444, још сретаху поједини свештеници који служаху Свету литургију по кућама хришћана (9. Посланица).
Брат: Преподобни оче, а у које време је Црква забранила да се Света литургија служи у кућама хришћана, и који Свети канони то забрањују?
Старешина: Брате Јоване, на највише места хришћанскога света, и Света литургија, и Свето крштење, престали су да се врше по кућама хришћана истовремено са престанком великих гоњења.
А Свети канони који забрањују да се Света литургија даље служи по кућама хришћана ови су:
58. канон Лаодикијског сабора, године 365, који вели: “Не пристоји по кућама рукополагати епископе или свештенике” (Законоправило, стр. 300). Из садржаја овога канона видимо да су, не дуго после престанка гоњења, Свети и Божански Оци одлучили да се више не служи Света литургија по приватним кућама хришћана. Јер гоњења су престала истовремено са доласком цара Константина око 303-305. године, а Лаодикијски сабор је одржан 60 година касније.
Свети Јован Златоуст, на почетку V века, показује се врло незадовољан што су се у његово време још сретали свештеници који су се усуђивали да служе Свету литургију по кућама људи. Тим поводом он држи омилију у којој показује разлику између заједничке и домаће молитве и забрањује да се Света литургија и Свето Крштење даље служе по кућама људи без знања епископа (Тумачење Тимотеја).
Исто и Блажени Августин, који је живео око 430. године, даје за своју епархију овакву одлуку: “У кућама хришћана, сем молитава и псалама, други обред да се више не врши” (Посланица 121).
А Свети и Божански Оци Шестог Васељенског сабора не само да забрањују да се Света литургија и Свето крштење врше по кућама људи, него чак и кажњавају рашчињењем клирика који би се усудио да тако што учини.
“О клирицима који без дозволе епископа литургишу по богомољама што се налазе по кућама побожних људи, одлучујемо да се то чини само са дозволом надлежнога епископа, а ако ли који свештеник не буде поштовао ову одлуку, да буде рашчињен”. 31. и 59. канон Другог Сабора, који је одржан у Цариграду 361. године, иде даље: не само да рашчињује свештенике који буду литургисали по кућама хришћана без дозволе епископа, него одлучује и саме мирске хришћане који се буду причешћивали код тих свештеника (Канони 12,13,14).
Такође Гангрски сабор, године 430, шестим каноном, баца анатему на оне који би, без дозволе епископа, вршили црквене службе ван цркве.
Значи, брате Јоване, као што си чуо, сви Свети Оци поменутих сабора, сви једнодушно, прете рашчињењем клирицима који би се усудили да без дозволе надлежнога епископа служе Свету литургију или крштавају по кућама хришћана, а мирјане који би се причестили код тих свештеника подвргавају одлучењу.
Дакле, памти добро ове ствари, јер ће ти бити од користи У животу, да не би пао у замку оних који стварају непоредак /неред/ у Цркви Христовој.
Брат: Преподобни оче, неки свештеник ми је некада рекао да су се на почетку хришћанства хришћани свакодневно причешћивали Светим тајнама. Молио бих Вас да ми кажете о том обичају у Цркви да се хришћани свакодневно причешћују Пресветим тајнама Исуса Христа.
Старешина: Да, брате Јоване, у првим данима хришћанске Цркве беше обичај да се хришћани причешћују свакодневно. То се види из Дела апостолских, где читамо овако: И сваки дан беху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца. И беху постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба, и у молитвама (Дап 2, 42-46).
Брат: Али, преподобни оче, овде је реч о ломљењу хлеба, не о Светом причешћивању. Или се под ломљењем хлеба подразумева Свето причешћивање Светим Тајнама?
Старешина: Знај, брате Јоване, да је у првобитној Цркви Свето причешћивање често називано ломљењем хлеба (Дап 2, 42-46), много пута се још називаше “Трпезом” и “Вечером Господњом” (1. Кор 10, 21 и 11, 22); назива се и “Благословеном чашом и хлебом” (1. Кор. 10, 16) или “Духовним јелом и пићем” (Литургијско благо, III, стр. 61).
Дакле, кад год у Божанском Писму наиђеш на ове називе, знај да је реч о тајни Свете и божанске Евхаристије.
Брат: Благодарим Вам, преподобни оче, за ова тумачења и разјашњења, али као да још имам неке нејасноће и сумње, и молио бих Вас да ми опширно изложите о свакодневном причешћивању првих хришћана.
Старешина: Ја сам сматрао, брате Јоване, да ти је довољно разјашњено оним што је речено. Ако међутим хоћеш да ти се опширно разјасни, слушај. Свакодневно причешћивање Светим Тајнама Христовим у првобитној Цркви трајало је и касније у појединим местима и, у изолованим случајевима, приближило се чак и нашим данима.
Свети Василије Велики, велики јерарх и учитељ света, пише око 372. године патрицији Кесарији следеће: “Добро је и корисно да се причешћујеш свакодневно, примајући Свето Тело и Свету Крв Исуса Христа, јер нам Он јасно каже: Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни (Јн 6,54).”
У пределима Галилеје, Италије и Шпаније, и касније, у време Светог Василија, упражњавало се свакодневно причешћивање појединих побожних хришћана. Свети Амвросије и други Свети Оци говоре у својим списима о обичају свакодневног причешћивања, које су поједини хришћани упражњавали на разним странама света.
Црквени историчар Руфин, који је умро 140. године, пише да је Аполоније, старешина једног манастира са 500 монаха у близини града Хермопоља у Египту, препоручивао свакодневно причешћивање, са циљем да се не би отуђили од Бога (Историја монаха, гл. II).
Исто и Преподобни Нил Синаит, који је умро 430. године, саветује казујући: “Клони се сваке искварености и причешћуј се свакодневно, јер тако ће Тело Христово постати наше!”.
А Св. Теодор Студит, који је умро 826. године, саветује своје ученике, казујући: “Било би достојно, свакако, да се ми, који живимо у манастирима, причешћујемо свакодневно, а не ретко”. Затим додаје: “Казујем вам ово не зато што бих желео да ви приступате Светом причешћивању олако и непажљиво, јер је написано: Човек нека испитује себе (уп. са 1. Кор 11,28)”. Читамо такође да се свакодневно причешћивање упражњавало међу монасима Свете Горе Атонске у XVIII веку и на почетку XIX века, а ту праксу су подржавали Преподобни Никодим Светогорац и Атанасије Пароски. Преподобни Никодим учи да такво причешћивање “…јесте корисно, ако се буде вршило са достојном припремом”. А Атанасије Пароски вели: “Ми се не причешћујемо свакодневно, нити друге учимо да тако чине, као што нас појединци клеветају… А ако се нађе когод да се свакодневно причешћује, то није кривица, ако се буде причешћивао чисте савести”.
Ближе нама је архимандрит Спаскога манастира у Русији, један од Пајсијевих ученика, о којем се вели да се причешћивао Светим Тајнама свих 18 дана пред своју смрт године 1845, не узимајући за то време другу храну, до само неколико капи воде.
Из свих тих сведочанстава, брате Јоване, мислим да ти се довољно разјаснило да, иако свакодневно причешћивање није било свеопшти обичај Цркве одувек, од почетака Цркве па до нашег времена сретали су се стално побожнији и ревноснији монаси и хришћани који су се свакодневно причешћивали Светим и Пречистим тајнама Господа нашег Исуса Христа.
Брат: То ми је, преподобни оче, потпуно разјашњено; међутим хтео бих још да знам да ли је Саборна и апостолска црква дала какву заповест, обавезујући хришћане да се причешћују свакодневно, и како Црква гледа на праксу свакодневног причешћивања Светим Тајнама.
Старешина: Саборна црква, брате Јоване, није дала никакву заповест којом би некога обавезивала на причешћивање Светим Тајнама, јер је тај обичај, то јест причешћивање Светим Тајнама, ствар савести, и Црква је оставила свакога да следи своју савест. А у погледу свакодневног причешћивања Црква је увек имала резерве и одређену сумњу.
О томе имамо сведочанстава од црквених писаца. Тако Блажени Јероним вели у том погледу: “Знам да је то обичај у Риму, да верници свакодневно примају Тело Господа нашег Исуса Христа, што ја не осуђујем, али и не хвалим” (Посланица 48, 15 и 71, 6).
Скоро исто то говори и Генадије Марсељски, који вели: “Нити хвалим, нити критикујем свакодневно причешћивање Светим тајнама. Ја међутим подстичем и саветујем да је долично да се причешћујемо сваке недеље, разуме се, ако нам душа није помућена грехом” (О Црквеним догмама, гл. III).
Дакле, Саборна црква нити препоручује свима свакодневно причешћивање, нити забрањује обичај свакодневног причешћивања, него је према том обичају увек имала резерве и одређену сумњу, имајући у виду да није лако хришћанској души да свакога дана буде спремна за причешће, пошто, по Апостолу, који вели: Сви много грешимо, лако посрћемо у многе грешке које нам могу помутити мир савести и тиме нас удаљују од достојног приступања и причешћивања Светим и Пречистим тајнама Христовим; јер, према сведочанству Светог Јована Златоуста, “Светиње се дају Светима”.
Брат: Разумео сам, преподобни оче, да Саборна Црква није дала званично правило за свакодневно причешћивање Пречистим тајнама Исуса Христа. Али свештеник којег сам Вам пређе поменуо рекао ми је да је Шести Васељенски сабор 66. каноном дао обавезујућу заповест за све хришћане да се свакодневно причешћују. Молим Вас да ми кажете је ли то тако.
Старешина: Није истина, брате Јоване, што ти је рекао тај свештеник. Шести Васељенски сабор није донео никакву обавезујућу одлуку за свакодневно причешћивање хришћана Пречистим тајнама, него да би се дао већи значај празнику Васкрса, тај сабор је 66. каноном учинио ванредно раздрешење, допуштајући свим хришћанима који буду ишли у цркву од дана Васкрса до Недеље Томине да се могу причешћивати Светим тајнама у све дане Светле седмице, јер се та седмица сматра као продужење Васкрса, као непрекидна Пасха.
Тумачење тога канона гласи овако: “Пошто се цела Светла седмица сматра као дан назван именом Господњим, зато овај канон одређује да сви хришћани током ове седмице буду у цркви, веселећи се и празнујући Васкрсење Господње… причешћујући се Светим тајнама” (Законоправило, стр. 189).
Брат: Исто тај свештеник, преподобни оче, рекао ми је да 9. канон Светих апостола, као и 2. канон Антиохијскога сабора, године 341, одлучује хришћане који се не буду свакодневно причешћивали Светим тајнама.
Старешина: Ни то није истина, брате Јоване; 9. канон Светих апостола, 2. канон Антиохијскога сабора и 3. канон Светог Тимотеја Александријског, говоре о честом причешћивању, које се упражњавало у старој Хришћанској цркви, што је показано у тумачењима ових канона. Али ниједан од ових канона није за често причешћивање, нити одлучује хришћане који се не би свакодневно причешћивали.
А да бисмо се боље усмерили, читајмо боље 9. канон Светих апостола, који вели овако: “Сви верници који улазе у цркву и чују Свето Писмо, али не остају на молитви и при Светом причешћу, нека се одлуче као починиоци нереда у Цркви”.
Брат: Колико ја схватам, преподобни оче, канон јасно казује да треба да буду одлучени хришћани који улазе у цркву а не причешћују се. Можда нису одлучивани који тада иђаху у цркву у дан када се није служила Света литургија. Али ако се онда служила, несумњиво, који су долазили у цркву и нису се свакодневно причешћивали, требало је да буду одлучени. Али, преподобни оче, да ли се у то време свакога дана служила Литургија?
Старешина: Брате Јоване, као и у наше време, Света литургија се у појединим местима служила свакодневно, али у највише места – само суботом и недељом.
Црквени писци Ориген, Тертулијан, Јевсевије Кесаријски и Св. Кипријан говоре о служењу Свете литургије само суботом и недељом. И код других црквених писаца налазимо да се Света литургија служила и чешће и ређе.
Брат: Али ако се Света литургија служила свакодневно, преподобни оче, онда ја мислим да се и причешћивање вршило свакодневно.
Старешина: Није уопште тако, како ти мислиш, брате Јоване. И Св. Амвросије Медиолански, године 307, показује да се у његово време Света литургија служила свакога дана (90. Посланица), али нам исто он казује да су се у његово време хришћани причешћивали једва једанпут годишње: “Бог нам је – вели он – дао тај Хлеб за све дане, а ми га узимамо само једанпут годишње” (Законоправило, стр. 11).
А Божански отац Јован Златоуст казује да се у његово време у Цариграду Света литургија служила свакодневно, али су се како хришћани, тако и монаси, причешћивали Светим тајнама веома ретко, јер вели: “Многи се овим Тајнама причешћују једанпут годишње, а други двапут… а монаси из пустиња исто се једанпут годишње причешћиваху, а често и на две године” (Подела пшенице, стр. 53).
Дакле, брате Јоване, није истина што ти мислиш: да се, ако се гдегод свакодневно служи Света литургија, и причешћивање Светим и Пречистим тајнама врши свакодневно. Ја сам ти и пређе рекао да обичај свакодневнога причешћивања не беше општи, није се никада упражњавао у (целој) Хришћанској цркви, нити у сва времена, него је имао својство месне и индивидуалне праксе.
Мада у неким местима није престајало свакодневно служење Свете литургије, као што видимо да се чини у манастирима и епископијама, ипак причешћивање Светим тајнама није се више вршило свакодневно. Као да је опала ревност према Светињи, тако пламена код првих хришћана.
У то нас уверава и Блажени Августин, који је умро 430. године, а вели овако: “На Истоку највише се хришћана не причешћује свакога дана Вечером Господњом” (Законоправило, стр. 2).
Можда управо ова сведочанства беше имао у виду и Теодор Валсамон, један од тумача канона, који је живео под крај XII века, када вели: “Немогуће је хришћанима да се причешћују свакодневно” (Законоправило, стр. 10).
Брат: То сам разумео, преподобни оче; молим Вас, међутим, да ми објасните како стоје ствари са она два канона: са 9. каноном Светих апостола и 2. каноном Антиохијскога сабора који, по мом мишљењу, одлучују хришћане који долазе у цркву а не причешћују се на свакој Светој литургији, пошто канон јасно каже: “Сви хришћани који улазе у цркву и чују Свето Писмо, али не остају на молитви и Светом причешћу нека се одлуче”.
Старешина: Само ти се чини, брате Јоване, јер није то истина. Ове су божанске каноне дали Свети апостоли и Божански Оци да би пробудили успаване савести и ревност хришћана према поретку честога причешћивања, које беше било на почетку у Цркви, као што сам ти већ рекао; али ни 9. канон Светих апостола, ни 2. канон Антиохијског сабора не одлучују хришћане који се не причешћују Светим Тајнама на свакој Светој литургији. Разуме се, ако ови буду имали оправдане разлоге да се не причесте. То јест, ако им епископи или њихови духовници не допуштају да се причесте, или ако им се уочи причешћа штогод догодило, као што би било: ако су пили воде, или су бљували, или су друго што пострадали (видети Велико црквено правило, 2. антиохијски канон).
Дакле, два поменута канона одлучују само оне хришћане који улазе у цркву и чују Свето Писмо, али не остају на молитви и на причешћу које је у духу и словесно, то јест немају стрпљења да остану у цркви и одслушају све молитве и целу службу Свете литургије до краја, него излазе из цркве пре времена и тиме ремете мир осталих хришћана који се причешћују духовним причешћем, у коме учествују сви остали хришћани који учествују у Светој и божанској литургији.
Брат: Али како, преподобни оче, зар се у време Свете литургије верници који долазе у цркву могу причешћивати на два начина?
Старешина: Да, брате Јоване, два су причешћа, јер је и човек двојак: једно је светотајинско причешћивање са Жртвеника, којим се хришћани причешћују на чувствени /осетилни/ начин Телом и Крвљу Господњом, а друго причешћивање је духовно, којим се верници, на духовни и мислени начин, причешћују божанском и Светом литургијом (Невидљива борба, Предговор).
Дакле и учествовање у духу на Светој литургији даје верницима начин за благодатно духовно причешћивање и њихово сједињење с Богом.
То сједињење се остварује познањем, поимањем и љубављу, пошто се, присуством на Светој литургији, верници налазе под духовним озрачје Тајне вечере, и имају моћ да буду учесници у њој духом и умом и срцем, само ако буду са свом пажњом пратили службу Свете литургије.
Тим се причешћем причешћује честицама које су извађене за свакога. Том се честицом они причешћују светошћу, као што о томе показује Св. Симеон Солунски:” Јер додиром тих честица о евхаристијско Тело Господа нашег Исуса Христа, Света Благодат се преноси и душама које су биле извађене на Проскомидији. И ако је човек од побожних, или од оних који су згрешили али су се покајали, тада се он, невидимо, причешћује Благодаћу, добијајући у много случајева и телесну корист”.
А игуман Пајсије вели: “У свако време и на сваком месту сваки од верника може да се причести духом, имајући доста велике користи. На тај начин се човек причешћује и невидимо храни Господом нашим Исусом Христом, када год побожно мисли на тајну Његовог Ваплоћења и страдања испуни се љубављу према Њему” (Пајсије из Њамца[2], стр. 334).
Значи, брате Јоване, упамти да постоје два начина причешћивања, као што сам ти рекао: ово друго, то јест духовно и мислено причешћивање, мада није савршено као оно тајинско са Жртвеника, понекада је толико плодоносно и благоугодно Богу, да превазилази светотајинска причешћивања код многих примљена са недостојношћу (Невидљива борба, стр. 201).
Дакле, брате Јоване, када 9. канон Светих апостола одлучује хришћане (оне што улазе у цркву, али не остају на причешћу и на молитви) или јасније, као што вели 2. канон Антиохијскога сабора: ” А не учествују у молитви заједно с народом или се одвраћају од причешћа Свете Евхаристије, по каквом непоретку” (Законоправило, стр. 276), поима се да се, поред оних што неће да се причесте Светим Тајнама, када им то не бране епископи или њихови духовници, одлучују и хришћани који улазе у цркву и слушају читање Светог Писма, али не остају на молитви и духовном причешћивању, то јест неће да остану до краја и да са свом побожношћу и пажњом слушају службу божанске Литургије.
Брат: Из свега што сте ми довде рекли, преподобни оче, разумео сам да постоје две врсте причешћивања: једно осетилно и друго мислено /духовно/; да како 9. (апостолски) канон, тако и 2. канон Антиохијскога сабора, не одлучују хришћане који се не причешћују Светим Тајнама и на свакој Светој литургији, као што ми беше рекао онај свештеник, него дотични канони одлучују оне хришћане што се одвраћају од причешћа Свете Евхаристије, немајући благословени разлог или забрану од својих духовника, као и хришћане који не остају на духовном причешћивању, то јест неће да остану до краја и да побожно слушају службу свете и божанске Литургије.
Старешина: Јеси ли разумео, брате Јоване, или имаш и што друго да питаш?
Брат: Да, преподобни оче: рекли сте да се речју “причешће” поменути канони не односе само на причешћивање Светим тајнама, него и на мислено причешћивање; такође сте рекли да се и Света литургија назива причешћем. Да ли је гдегод записано да се Света литургија назива причешћем?
Старешина: Ако хоћеш да се увериш у то, брате Јоване, читај напомену у 9. апостолском канону, где је записано управо тако: “Канон не вели свакога дана, него одлучује оне што не остају на Светом причешћу, то јест када се служи Света литургија” (Законоправило, стр. 11).
Брат: Али 9. канон Светих апостола, преподобни оче, помиње и молитву, говорећи: “Али не остају на молитви и Светом причешћу”; зар се и речју молитва означава исто служба божанске Литургије?
Старешина: Заиста, брате Јоване, и молитву и свето Причешће подразумева канон под молитвом и причешћивањем Светим Тајнама, и да би био уверен у то, слушај митрополита Гаврила Филаделфијског, који у тумачењу седам Тајни Источне цркве, наводећи разне називе божанске Литургије, вели: “Крвна и приносна и словесна служба и Евхаристија” и “Чесни дар и молитва и причешће”.
Брат: Али на који се начин, преподобни оче, божанска Литургија још назива и молитвом и причешћем?
Старешина: Ако хоћеш и то да знаш, брате Јоване, слушај даље овог тумача, који вели: “Света литургија се назива и молитвом коју ми свагда вршимо за живе и за у Христу уснуле православце” (Исто, стр. 33-34).
А да се Света литургија назива још и причешћем, исти тумач показује, говорећи: “Назива се и причешћем и Литургијом, и јесте, заиста, по божанском Дамаскину, зато што се кроз њу причешћујемо Христом и постајемо удеоничари Тела Божанства, и зато што се причешћујемо и сједињујемо једни с другима. Јер пошто се једним хлебом сви причешћујемо, једно Тело Христово и једна Крв и удови један другом постајемо” (Исто).
Као што видиш из овог тумачења, брате Јоване, Света литургија се назива и причешћем и молитвом. А оне који излазе из цркве пре времена и неће да учествују у том мисленом и духовном причешћивању, то јест неће да побожно слушају службу Свете литургије до краја, одлучују поменути канони као и оне вернике који се одвраћају од причешћа Свете евхаристије без благословених разлога.
Брат: Преподобни оче, постоје ли и друга сведочанства која су сагласна са сведочанством које сте ми навели?
Старешина: Ако хоћеш и друга сведочанства, брате Јоване, чуј Алексија Аристина, једног од тумача Светих канона, који у свом номоканону, у погледу поменутога, вели овако: “Ко не остане у цркви, док још није завршена служба Свете литургије, тај да се одлучи као када би чинио неред Цркви,” (Велико црквено правило, стр. 312).
Брат: Сада сам јасно разумео, преподобни оче, да је све што сте ми до сада казали у погледу 9. апостолског канона и 2. канона Антиохијског сабора истинито и сагласно са саборним тумачењем Цркве. Дакле, сада сам потпуно уверен да није у праву онај свештеник што ми је рекао да ова два канона одлучују све хришћане који се не причешћују свакога дана Светим и Пречистим тајнама.
Старешина: Добро што си бар сада разумео, брате Јоване, оно што треба да разумеш.
Брат: Молим Вас да се не љутите, преподобни оче, ако Вас још нешто запитам.
Старешина: Питај, брате Јоване, јер се не љутим.
Брат: Исти дотични свештеник ми је рекао, преподобни оче, да је Св. Јован Златоуст истеривао из цркве хришћане који се нису причешћивали Светим тајнама свакога дана и није их остављао чак ни да се моле заједно са онима који беху достојни да се причешћују Светим тајнама свакога дана. Због тога бих Вас веома молио да ми кажете је ли истина што ми је рекао тај отац.
Старешина: Ни то није истина, брате Јоване; Св. Јован Златоуст није истеривао из цркве хришћане који се нису причешћивали Светим тајнама свакога дана, него је он истеривао из цркве хришћане који беху под епитимијом покајања, и којима, по 10. канону Светих апостола и према поретку четири степена налагања епитимије, који беху у то време у Цркви, не беше допуштено да буду заједно са верницима, ни да се моле или да се причешћују заједно с њима.
Међутим, слушај и речи Светог Јована Златоуста, да би се у то потпуно уверио: “Ниси достојан – вели – да се причестиш, ниси достојан ни да се молиш са онима који су достојни да се причесте. Чуј ђакона где узвикује: “Који сте у кајању изиђите, који се не причешћују у кајању су”. Зашто када чујеш ђакона да каже: “Који не можете да се молите изиђите”, стојиш безобразно и не излазиш?” (Слово III Ефесцима).
Дакле, као што видиш, брате Јоване, божански Хризостом и не помиње свакодневно причешћивање, него он истерује из цркве оне који су на трећем степену налагања епитимије и који безобразно остају у цркви заједно са онима који су у стању побожности, иако им у оно време није било допуштено да остају, него је требало да изиђу из цркве када би ђакон изговарао речи: “Који сте у кајању изиђите”. Јер након што би они изашли, отпочињала је Света литургија верних (Литургијско благо, стр. 71).
Брат: Поменули сте, преподобни оче, четири степена налагања епитимије који беху у то време у Цркви. Веома бих желео да знам шта је с тим степенима и коју су улогу имали, да бих могао још боље да разумем оно што је рекао Св. Јован Златоуст и истовремено да знам и каква је била пракса налагања епитимије онима што су хтели да се причешћују Пречистим Христовим тајнама.
Старешина: Четири степена налагања епитимије која беху у време Светог Јована Златоуста јесу: плакање, слушање, припадање и пребивање с верницима, а разлика између њих ова Је:
Плакање беше стање оних грешника, којима je било забрањено да уђу у цркву, и они стајаху и изван црквене порте, и требало је да излазе пред све који су долазили у цркву и да их, као избачени из црквене припрате, са сузама моле да се моле за њих. И тако је требало да се кају онолико дуго, колико им је било заповеђено.
Слушање беше стање оних грешника, који треба да слушају Божанско Писмо стојећи на црквеним вратима, у припрати, а у цркву им не беше дозвољено да улазе, док се не би испуниле наложене године.
Припадање беше стање оних, којима је било допуштено да уђу у цркву до амвонских врата, и могли су да остану у цркви до после Светог Јеванђеља, када ђакон каже: “Оглашени, изиђите”, и тада су излазили, и стајаху напољу до свршетка Свете литургије.
Пребивање са верницима беше стање оних који су могли да буду с верницима у цркви до свршетка Свете литургије, али се Светим и Пречистим тајнама Исуса Христа нису причешћивали, док се не би навршило време које им је одређено. Само се тада удостојаваху причешћа Светим тајнама Пречистога Тела и Пречисте Крви Господа нашег Исуса Христа. Тиме се испуњава свеколико покајање.
Епископи и свештеници духовници требало је да у свако време пазе и да тако налажу епитимију онима који су хтели да се очисте од грехова и да се покају (Велико црквено правило, Св. Василије Велики, 59. канон).
Брат: Веома сам се зачудио, преподобни оче, чувши ово.
Старешина: А због чега си се зачудио, брате Јоване?
Брат: Ево због чега сам се зачудио, преподобни оче: мислио сам да, ако је у старини био обичај да се хришћани тако често причешћују, онда није била тако велика строгост и забрана Светог причешћа, као у наше дане. Али како видим, дисциплина Цркве према онима који су грешили беше много строжа него ли сада, и причешћивање Светим Тајнама Господа нашег Исуса Христа ограђено великом акривијом (дословним држањем канона, прим.изд). Ја мислим, преподобни оче, да ако би се у наше дане поставио тај поредак налагања епитимије, нико се више не би причестио Пречистим тајнама. Јер ко би још од данашњих верника имао толико смирења и стрпљења, да годинама буде у црквеној порти, у припрати или на црквеним вратима, или заједно са верницима али без могућности да се причешћује? Ко би још од данашњих верника имао толико смирења и побожности, да стоји на црквеним вратима и да иште опроштај од свих што улазе у црквену порту и у цркву?
Старешина: Радујем се, брате Јоване, што си мислио о томе. Заиста, дисциплина Цркве у старини била је врло строга, и са великом су Светошћу чувана учења и предања Спаситеља нашег Исуса Христа и Светих апостола у погледу Свете и божанске тајне Евхаристије, која је, ваистину, Тело и Крв Господња. Дакле, колико нам је чистоте и понизности потребно према толико Светој ризници, ако желимо да је примамо?
О томе би, брате Јоване, требало стално да мисле свештеници који чине сувише велико снисхођење и допуштају хришћанима да без икакве достојне припреме навале на Свето причешће Пречистим и Светим тајнама. Доликује да они хришћанима покажу не само добри обичај који су имали хришћани у ранија времена, да се чешће причешћују Светим тајнама, него и ту Свету и строгу дисциплину Цркве тога времена и велику акривију (канонску строгост) која беше у Цркви у погледу непроцењивих Христових Тајни.
Брат: Имам још једну недоумицу, преподобни оче.
Старешина: Коју још недоумицу имаш, брате Јоване?
Брат: Преподобни оче, из онога што сте ми рекли о степенима налагања епитимије разумео сам да су они са четвртог степена налагања епитимије могли бити у цркви с верницима до краја Свете литургије, али се нису удостојавали Светог причешћа. Али ми се чини да их Св. Јован Златоуст ни тада није остављао да буду у цркви, зато што беху под епитимијом кајања; и пошто се не могаху причешћивати Светим тајнама, није им било допуштено ни да буду на молитви са верницима. То се види из слова Светитељевог, које вели: “Ниси достојан да се причестиш? – Ниси достојан ни да се молиш са онима који су достојни причешћа” (Слово III Ефесцима).
Дакле, као што видите, Св. Јован Златоуст допушта да остану у цркви до краја Свете литургије само верници који беху достојни да се причесте Светим тајнама, а 9. канон Светих апостола, напротив, одлучује хришћане који неће да остану у цркви до свршетка Свете литургије; исто тако и 22. и 59. канон Св. Василија Великог и 4. канон Св. Григорија Нисијског и други, који прописују да они са четвртог степена налагања епитимије буду заједно са верницима до краја Свете литургије. Или можда је у време Светих апостола био у Цркви један поредак у погледу оних који се причешћиваху, и други поредак у време Св. Василија Великог и Св. Јована Златоуста, или је можда овде каква неподударност између одлуке коју даје Св. Јован Златоуст и поменутих канона?
Будући у недоумици у том погледу, не знам шта да мислим. Због тога Вас молим, преподобни оче, да ми кажете и објасните поменуто.
Старешина: Ту твоју недоумицу, брате Јоване, решава 8. канон Светих апостола, који јасно каже: ” Ако ли се који епископ или свештеник или ђакон, или било ко други из свештеничког именика, кад бива Свети принос, не буде причестио и каже узрок, нека му је опроштено, а ако ли га не каже, нека се одлучи, као онај што је нанео штету народу, као да није правилно принео”. А у тумачењу тога канона читамо овако: “Овај канон хоће да сви, а особито они рукоположени, буду припремљени и достојни да се причесте Светим тајнама, када се то чини, то јест пре Свете службе Тела Господњег, а ако се когод од њих не буде причестио, будући присутан на божанској Литургији, да каже узрок због којега се није причестио, а ако ли узрок буде прав и благословен, да прими опроштај. А ако ли не жели да каже, нека се одлучи, јер постаје узрок повређивања народа, пошто даје повод да народ сумња да је свештеник који је служио недостојан, и зато му није допуштено да се причести”; а у напомени тога канона се каже овако: “Из овог канона се раздрешава привидна неподударност која се рађа из следећега, 9. канона Светих апостола, и Хризостома и осталих саборских и отачких канона”.
Јер 9. апостолски канон одређује да се одлуче сви они хришћани који улазе у цркву на Свету литургију и чују Свето Писмо, али не остају на молитви и причешћу. А Хризостом вели да изађу из цркве и да се не моле заједно са верницима они који нису припремљени да се причесте. А Свети саборски и отачки канони на много места одређују супротно, то јест да буду заједно у време Свете литургије; међутим, многи од оних што се кају да се не причешћују…
Дакле, та привидна супротност раздрешена је и усаглашена 8. каноном Светих апостола, који наређује онима што се моле заједно са верницима а не причешћују се, да кажу узрок због којег им је забрањено причешћивање. Јер на тај начин и моле се заједно до краја, и не причешћују се, али се и не одлучују, јер може бити да се догодило штогод људско: или да су пили воде, или да су повраћали, или да су друго што чинили” (Законоправило, стр. 10-11). Значи, брате Јоване, мислим да си се из садржаја тог канона, као и из његовога тумачења и напомене, уверио да је у време Св. Јована Златоуста он истеривао хришћане који беху на трећем степену кајања и налагања епитимије и који не могаху бити на молитви са верницима, и није истеривао оне са четвртог степена налагања епитимије, који су могли да остану у цркви и да се моле заједно са верницима до свршетка Свете литургије, и оне који због благословених узрока нису могли да се причесте.
Ми знамо да је Св. Јован Златоуст живео у IV веку, до почетка V века (+407). И треба да верујемо да он боље од нас познаје 9. канон Апостолског сабора (Законоправило, стр. 12), као и одлуке 22. и 59. канона Св. Василија Великог и 4. канона Св. Григорија Нисијког, који беху написани ближе његовом добу, и који допуштаху (хришћанима) да буду у цркви до свршетка Свете литургије, али да се не причесте (Законоправило, стр. 403).
Брат: Имам још једну недоумицу, преподобни оче.
Старешина: Коју недоумицу, брате Јоване?
Брат: Ево коју, преподобни оче: 8. канон Светих апостола говори само о епископима, о свештеницима и о ђаконима, али о хришћанима и о мирјанима не помиње ништа. То јест не показује да, ако они буду имали који благословени разлог да се не причесте, и сами имају опроштења, да би могли бити заједно са верницима у цркви до свршетка Свете литургије. Молим Вас да ми разјасните и у том погледу.
Старешина: Истина је, брате Јоване, да 8. канон Светих апостола говори само о епископима и свештеницима и осталима из свештеничкога чина, али видиш, брате, да се у тумачењу канона вели овако: “Овај канон хоће да сви…”, и под тим “сви” тумач је подразумевао и клирике, и хришћане мирјане. Али није само тумач канона разумео тако, него и више Светих Отаца са Светих васељенских и помесних сабора, као и Свети Оци који су писали засебне каноне, разумели су то исто тако.
Та се истина може познати из написаног. А Свети саборски и отачки канони на много страна одређују супротно, то јест да хришћани који се не могу причестити буду заједно са верницима и да се заједно моле у време Свете литургије до краја, али да се не причесте. Исто се тако показује и у тумачењу 10. канона Светих апостола (Законоправило, стр. 12).
Ино сведочанство у том погледу налазимо у Црквеном правилу из Говоре, где читамо овако: “Ко год улази у цркву да слуша Свету литургију и Свето Писмо а неће са свима да се причести Пречистим и Светим тајнама Исуса Христа, тога да питају откуда му такво учење; дакле, ако је од његовог духовника, или од самовоље или ако се боји грехова, такви нека се боје, и нека питају Оце како да поступе. Можда му је духовник његов дао поуку, а ако ли није, него се он тако влада у свом празноумљу, нека буде одлучен. А ако ли буде епископ или поп или ђакон, и тога исто тако да питају, и да га укоре у представци пред митрополитом.” (Црквено правило из Говоре, стр. 107)
Исто се учење налази писано у Великом црквеном правилу (Велико црквено правило, стр. 331).
Дакле, као што видиш, брате Јоване, овде се доста јасно показује да ако когод има учење од свога духовника, то јест ако му је забрањено да се причести, дотични – био клирик, био мирјанин – може бити у цркви да заједно са свим верницима слуша службу Свете литургије, али само да се не причести Светим и Пречистим Христовим тајнама. То јест, као што је данашња пракса Свете и Саборне источне цркве. Значи, мислим да ти се бар сада, брате Јоване, разјаснила недоумица која те је мучила.
Брат: Заиста, преподобни оче, сада схватам како 8. канон Светих апостола, тако и 9; као и 22. и 59. канон Св. Василија Великог и (4) канон Св. Григорија Нисијког, да као и други канони сабора и Отаца и божанских Законоправила Цркве одређују да је свим хришћанима који су у кајању и имају епитимију од епископа или од својих духовника да се не причесте Светим и Пречистим тајнама, ако буду казали узрок због којег се не могу причестити, допуштено да улазе у цркву и да се моле са благоверницима, да слушају Свету литургију до краја, али немају више допуштење да се причесте са онима који су достојни причешћа, док не буду испунили епитимију коју су им њихови духовници наложили, и не приме од њих раздрешење да би се причестили.
Сада ми је потпуно јасно и мислим да није био у праву онај свештеник који ми је рекао да је Св. Јован Златоуст истеривао из цркве све хришћане који се нису причешћивали Светим тајнама свакога дана.
Старешина: Добро је, брате Јоване, што смо с помоћу благога Бога постигли да се разумемо и у том погледу.
Брат: Из онога што сте ми рекли, преподобни оче, потпуно сам се уверио да је обичај свакодневног причешћивања био само у првим данима Хришћанске цркве, а касније тај обичај је остао само местимично и упражњавали су га само најпобожнији хришћани и монаси; и да је на тај обичај Црква гледала са сумњом и резервом, пошто је покаткад превазилазио меру благопристојности.
Сећам се, преподобни оче, шта сте ми раније казали о 8,9. и 10. канону Светих апостола, 2. канону Антиохијског сабора и 6. канону Шестог Васељенског сабора: да су их прописали Цркви Свети апостоли и Божански Оци, како би пробудили савест и ревност верника према честом причешћивању, које је било од почетка у Цркви, и да ти канони имају благодат да се разуме и јасно покаже обичај честог причешћивања тих времена. Молим Вас, дакле, преподобни оче, да ми кажете да ли сем тих канона има још и других сведочанстава о честом причешћивању, које се упражњавало у Старој цркви.
Старешина: Брате Јоване, о обичају честог причешћивања, који је био у Древној цркви, не говоре само ти канони, него и црквени историчари и многи од Светих и Божанских Отаца. Један од тих Светих Отаца јесте и Св. Јован Златоуст, који на више места говори о честом причешћивању, као у Предговору на Тумачење Посланице Римљанима – Слово 8. Јеврејима, у Слову 18. на Дела апостолска, у Слову 5. Посланице Тимотеју, у Слову 17. Посланице Јеврејима, у Слову онима који посте прву Пасху, у Слову 5. Ефесцима, у Слову онима који се лишавају божанских скупова, у Слову 22. Коринћанима, у Слову Блаженом Филогонију и у Слову о посту.
У свим наведеним текстовима се труди тај благоглагољиви језик да подстиче хришћане да се причешћују често, али и са достојношћу (Законоправило, стр. 11).
Брат: Заиста, преподобни оче, из наведених сведочанстава јасно сам појмио и удостојио се да сазнам о обичају који беше на почетку хришћанства: да се хришћани чешће причешћују Светим и Пречистим тајнама.
Желео бих, међутим, да знам колико се често причешћиваху хришћани у та времена и колико пута седмично, и који је био узрок тог честог причешћивања.
Старешина: Пошто желиш да и то знаш, брате Јоване, знај да дисциплина у погледу честог причешћивања није била увек иста ни у хришћанском свету. То нам казује Блажени Августин који, говорећи о обичају честог причешћивања у своје време, вели: ” Једни се причешћују свакодневно, а други само у поједине дане; на неким местима не остаје ниједан дан без Свете литургије, док се на другима служи Света литургија само суботом и недељом”.
Као што се види, брате Јоване, из овог сведочанства дознајемо да није било једно правило, пре свега ни са служењем
Свете литургије, ни са упражњавањем причешћивања, у оно време.
Из другога сведочанства, међутим, сазнајемо да се у то време у Малој Азији верници причешћиваху четири пута седмично: средом, петком, суботом и недељом (Св. Василије Велики, 93. Посланица}.
На другим странама хришћани се причешћиваху Светим Тајнама средом и петком и у друге седмичне дане (Јевсевије Аргентије, стр. 284).
И пошто си, брате, питао и који је био разлог те праксе да се хришћани причешћују више пута седмично, знај да се у III веку Света литургија почела служити сем недеље – и петком, као у Јерусалиму, у антиохијским црквама, у Северној Африци, или суботом, као у Риму, Малој Азији, Сирији итд.
Дакле, једновремено са умножавањем дана за Литургију, на појединим странама су се умножили и дани за причешћивање хришћана тога времена.
Брат: Преподобни оче, а колико је трајао тај обичај да се хришћани причешћују више пута седмично?
Старешина: Ни тај обичај није трајао дуго, јер од појединих Светих Отаца дознајемо да је у класичној епоси египатског монаштва правило било да се како Света литургија, тако и причешћивање Светим Тајнама, врши суботом и недељом за све монахе из тих крајева. А за монахиње и за поједине монахе причешћивање да буде само у недељни дан, мада се у то време сретаху појединци који су се причешћивали само једанпут годишње (Преподобни Касијан, Монашка правила, гл. III).
Још једно сведочанство о причешћивању суботом и недељом налазимо у Житију Светог Саве Освештаног, који је живео у V веку. Он се сваке године у време Великог поста повлачио у Палестинску пустињу, узимајући са собом Пречисте Христове тајне, да би се причешћивао сваке суботе и недеље (Герасим Тимуш, Светачки речник, стр. 783).
Али, исто као и пређе показани обичај, и овај обичај монаха и хришћана: да се причешћују сваке суботе и недеље, није трајао сувише дуго, пошто из сведочанстава црквених историчара дознајемо да се причешћивање Пречистим Христовим тајнама, почев од времена Светих апостола и од времена великих гоњења, као и касније, на највећем броју места вршило једанпут седмично, и то недељом.
Тај дан су хришћани изабрали још од најстаријих времена и дали му посебно првенство и чест, зато што је тога дана васкрсао Господ наш Исус Христос.
Брат: Преподобни оче, а где се могу наћи та сведочанства која доказују да је недељни дан у старини уживао посебну чест код хришћана, и особито да су се тога дана хришћани причешћивали Светим и Пречистим тајнама?
Старешина: Прво сведочанство налазимо у свештеној повести Дела Светих апостола, где читамо овако: А у први дан недеље, кад се сабраше ученици да ломе хлеб, бесеђаше им Павле, јер намераваше сутрадан да отиде, и продужи беседу до поноћи (Дап 20,7).
Исто тако речито сведочанство налазимо у писму Плинија Млађег, проконзула Витиније, послатом око 104. године цару Трајану и који, између осталог, казиваше цару: “Хришћани се састају у недељни дан, у освит зоре, и певају песме хвале Христу као Богу, и обавезују се заклетвом да не чине никакво зло”.
Исто на почетку III века чујемо Св. Игњатија Богоносца како говори Магнежанима: “Никако немојте празновати суботу, него живите по дану Господњем”, а Св. Мученик Јустин, исто из III века, вели овако: “У дан сунца, недељу, сви се окупљају на једном месту ради Ломљења Хлеба” (/ Апологија). А у својој Другој апологији каже овако: “И у такозвани дан сунца Бог нас окупља на једно место све који пребивамо по градовима и селима, и читамо, колико време допушта, успомене Апостола и књиге пророка. Након што заврши читање, презвитер држи проповед, у којој подстиче и позива на следовање том добром учењу. Затим устајемо сви заједно и, пошто се заврши молитва, донесе се хлеб, вино и вода, и презвитер узноси молитве, такође и благодарности, колико му је могуће. А народ му одговара казујући: Амин, амин.
И после тога даје се сваком да се причести благословенима, и онима који нису присутни шаље се посредством ђакона”.
Исти апологет Јустин Мученик, казујући да се у његово време дан недеље прослављао с посебним чествовањем, вели овако: “А дан сунца – недеља, у који се сви окупљамо, изабран је пошто је то дан у који је Бог све створио, и Исус Христос је васкрсао из мртвих, јер Се у дан пре суботе, који је дан сунца – недеља, показао апостолима и научио их је оно што сам вам казао” (Друга Апологија).
И у Варнавиној посланици пише овако: “Зато се окупљамо у осми дан – недељу, у који је Исус васкрсао из мртвих” (Литургијско благо, III, стр. 67).
А у III веку посебно поштовање које су хришћани имали према дану недеље показује Климент Александријски (VII Стромата). Исто тако и историчар Тертулијан (Апологетикум, гл. XVI) показује да се у дан недеље празнично и са великим чествовањем и побожношћу служила Света литургија, и да су се тога дана творила добра хришћанска дела.
И затим, говорећи са дивљењем, вели: “Како ћемо се окупљати на молитву, како ћемо боље празновати недељу!”.
У IV веку видимо да први хришћански цар, Константин Велики, придаје велику чест и посебну пажњу дану недеље. Јер на захтев Цркве, он је забранио да се тога дана држе судски процеси, заповедио је да војници одлазе у цркву тога дана, дао је наређење да се обуставе пољски радови у дан недеље (Јевсевије Кесаријски, Житије Константина Великог, гл. IV, 18-19).
А цареви Теодосије Старији и Млађи забранили су да се тога дана сакупљају дажбине, то јест порези од хришћана (грађана), и истовремено су забранили и трговину (Teoдocujeв Кодекс, књига 15). Забранили су затим и јавне представе: позоришта, игре, циркусе, кловнове, пантомиме, као и сваку врсту овакве разоноде. И чак да се догодило да царев дан буде у недељу, он је слављен другог дана (Теодосијев Кодекс, књига 15).
А Свети Шести Васељенски сабор у 9. канону наређује: “Предстојатељи Цркве свакога дана, а особито у дан недеље, нека уче вернике речима побожности”, а у 80. канону одлучује: “Епископ, свештеник или ђакон и мирјанин, буду ли изостали из цркве три недеље заредом без икакве велике потребе, ако ли буде клирик, да се одлучи, а ако ли буде мирјанин, да му се забрани Свето причешће!”.
И велики Григорије Солунски одлучује: “Хришћани да се причешћују сваке недеље и на сваки велики празник” (Добротољубље).
Исто тако вели и Св. Симеон Солунски: “Нека се хришћани не остављају без Причешћа 40 дана, него колико им је могуће и раније, и сваке недеље, ако је могуће, и особито који су стари и болесни” (Симеон Солунски, гл. 360). А епископ Генадије Марсељски вели: “Подстичем и саветујем да доликује да се причешћујемо сваке недеље, ако, разуме се, душа није помућена грехом” (О црквеним догмама, гл. III).
У време Св. Теодора Студита монаси из манастира Студиона из Цариграда причешћиваху се Пречистим тајнама само недељом (Катихезе). 3. канон Св. Тимотеја Александријског допушта и бесомучноме, ако не хули, да се може причестити Светим тајнама у недељни дан (Законоправило).
Видимо такође да се и у V веку Света литургија служила само недељом и на велике празнике, када је било и причешћивање хришћана Светим и Пречистим Христовим тајнама.
Брат: Заиста, преподобни оче, из многих сведочанстава која сте ми показали, јасно сам разумео да је, заиста, недеља била дан изабран и у особитој чести код свих хришћана, због Васкрсења Господњег, које се збило у тај дан. И истовремено сам разумео да је обичај да се хришћани причешћују Светим и Пречистим Христовим тајнама у дан недеље био некада најраспрострањенији обичај у васколиком хришћанском свету. Хтео бих још да знам, преподобни оче, да ли постоје сведочанства и о ређем причешћивању Светим и божанским тајнама у дан недеље.
Старешина: Брате Јоване, постоји довољно сведочанстава која казују и о причешћивању ређем него ли једанпут седмично, које се врши у дан недеље. На пример, било је и време када су хришћани били саветовани од својих духовних пастира да се причешћују макар једном на три, четири недеље.
Православно исповедање учи овако: “Хришћани који су узнапредовали у побожности и подобности да се исповедају сваког месеца и да се причешћују Светим и Пречистим Тајнама бар једном у четрдесет дана(Православно исповедање, стр. 360).
У Западној цркви причешћивање Светим тајнама некада беше обавезно да се чини бар трипут годишње. Тако Сабор одржан у Агди године 506. у Галији, одлучује да више не буду хришћани који се не буду причестили Светим тајнама бар на Божић, на Васкрс и на Педесетницу. У древној Православној цркви Енглеске, као што показује Пречасни Беда, причешћивање Светим тајнама у VIII веку вршило се обично на Божић, на Епифанију (Богојављење) и на Васкрс. Ту меру причешћивања Светим тајнама трипут годишње поновио је касније и Сабор одржан у Пуру године 813. Али много пре тих сабора Св. Патрикије (година 450-452), у Ирској, одлучује да буде испитано стање оних који се не причешћују бар једанпут годишње, на дан Светог Васкрсења.
Но и на Истоку, као и на Западу, у та времена неки монаси, као и неки од мирјана, причешћиваху се Светим тајнама двапут годишње. У то нас уверава велики Учитељ и Божански отац Св. Јован Златоуст, који вели овако: “Многи се овим тајнама причешћују једанпут годишње, а неки двапут, а неки више пута” (Подела пшенице, стр. 449-450).
Затим, показујући да тај обичај – да се ретко причешћују – нису у то време имали само неки хришћани, него чак и монаси из пустиње, вели овако: ” Дакле, свима нам је упућено слово, не само овима одавде (то јест мирјанима), него и онима што пребивају у пустињи (монасима пустињацима), јер се и они причешћују једанпут годишње, а много пута и на две године” (Подела пшенице, стр. 449-450).
А Православно исповедање Петра Могиле даје званично правило у погледу исповести и причешћа и, сходно четвртој црквеној заповести, то исповедање учи да су хришћани дужни да се исповедају и да се причешћују /макар/ четири пута годишње, у четири поста, или /барем/ најмање једанпут годишње, током Свете четрдесетнице.
Брат: Преподобни оче, из пређе изложених сведочанстава уверио сам се да је заиста, у хришћанском свету, како у Источној, тако и у Западној цркви, у појединим временима и местима био обичај да се упражњава Света исповест и Свето причешћивање много ређе, него ли обичај који је трајао у време када се причешћиваху сваке недеље; пошто се, као што сте казали, у појединим местима и временима причешћивање Светим тајнама вршило и на неколико седмица, и једанпут месечно, и на четрдесет дана, и трипут годишње, и чак једанпут на две године. А као званично правило је одређено да се врши /макар/ четири пута годишње или /бар/ најмање једанпут годишње, у Великом посту. Али, преподобни оче, имао бих и друга многа питања у погледу Светог причешћа, само ако Вас не љутим својим многим питањима.
Старешина: Брате Јоване, не љутиш ме, као што и сам видиш, али нас је ухватила ноћ од кад беседимо, и сада треба да се смиримо, јер сам и ја уморан, а и ти брате. И затим, треба да се одморимо неколико часова, да не изгубимо јутрење у поноћ, јер сам ја с нашим разговором изгубио и вечеру. Дакле, иди и смири се, да би могао доћи на јутрење, а што си још имао на уму да ме питаш, запиши на хартији, и када сматраш да је погодно време, дођи поново овамо.
Брат: Молим Вас из све душе да ми опростите, преподобни оче игумане, што сам Вам ја, грешник, својим питањима и својим недоумицама причинио толико труда. Захваљујем Вам са свеколиким смирењем и свеколиком благодарношћу за сва разјашњења и савете које сте ми данас дали, током толико часова.
Старешина: Бог да прости и нека те благослови, брате Јоване; иди у миру и не заборави што си чуо, јер ће ти бити од користи у животу.

 

ЧЕТРНАЕСТ ПРАВИЛА ЗА ОДЛАЖЕЊЕ У ЦРКВУ[3]
 
Браћо, треба да знате да хришћанин који одлази у цркву има 14 канонских благодоличних правила, ако жели да му буде на корист Света црква. Ако их не испуњава, одлази у храм на осуду.
Изложићу вам благодолична правила за хришћанина који одлази у Свету цркву.
Ако хоћете да ваистину будете синови Христове Православне цркве, која нас скоро 2.000 година рађа водом и Духом на Крштењу, у Цркви Христовој која је стуб и тврђава истине, знајте правила за одлажење у Цркву, као што следи:
1. Први канонски услов да би одлазио у свету цркву јесте да се са свима помириш. Ако иде мајка у цркву или отац, нека каже: “Опростите ми, децо! Опрости ми, супруго!”
2. Други канонски услов. Када одлазиш у цркву, однеси мали дар из своје куће. Макар свећицу, макар новчић, просфору, чашу вина, шта можеш. Јер кроз тај мали дар који носиш у цркву благосиља се цео твој иметак, јер га дајеш на жртву Богу.
3. Трећи канонски услов. У цркву је добро да одлазиш јутром раније, да би могао ухватити Васкрсно јеванђеље јутрења и Славословље. И истовремено, ако одеш раније, можеш се у миру поклонити, нема много света у цркви, одеш на своје место и тако не реметиш богослужење.
4. Четврти канонски услов. Мушкарци треба увек да стоје у цркви на десној страни, а жене на левој страни. И овим редоследом треба да стоје у цркви: стари људи на челу, средовечни иза њих, најмлађи иза њих, младићи и дечаци исто тако. Такође и жене. А између мушкараца и жена оставите стазу у цркви, да би прошао ко дође да се поклони и да однесе дар светом олтару.
5. Пети канонски услов јесте да не разговарате у цркви, јер је то велики грех. Ако је велика потреба да говориш, говори шапатом или знацима.
6. Шести канонски услов. Ако одеш у цркву, немој излазити док се не заврши богослужење. Само, Боже сачувај, ако си болестан или ако што пострадаш. Али иначе немој излазити, јер ако изађеш пре завршетка Литургије, подобан си Јуди, који je изашао са Тајне вечере, где беху за трпезом Спаситељ са апостолима, и отишао је и продао Христа. Тако поучава Св. Јован Златоуст.
7. Седми канонски услов за оне који одлазе у цркву. Када се клањате светим иконама, немојте целивати Светитеље у лице, јер је грех. Није допуштено. Ако је Светитељ осликан у стојећем положају, целиваш му ноге; ако је осликан до појаса, целиваш доњи део иконе.
8. Осми канонски услов. Знајте да након што свештеник изрекне благослов почетка Свете литургије, ником више није допуштено да се клања у цркви или да још носи дарове олтару, јер је то велики грех.
Када чујеш да свештеник каже: “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова” – готово је! Од тада свако стоји мирно на свом месту, не одлази више да се клања. Чак и ако си дошао с даром у цркву, са свећом и са просфором, предаћеш их на крају.
Јер од тога часа свештеник ступа у Свету литургију и нема више времена да узме дар. Јер ако одеш, и он престане са литургисањем, остаје му мноштво молитава, и има грех. Дакле, дарови се предају у цркви до благослова Свете литургије.
Од тада надаље није више допуштено ни да се клањаш, зато што узнемираваш оне који желе да слушају Свету литургију.
9. Девети канонски услов. Хришћани треба да клече када се освећују Пречисти дарови, када се поје: “Тебе певамо, Тебе благосиљамо…!”. Други клече и на Јеванђељу. Није грешка. На Достојно и на Оче наш, тада се клечи. И након што се отпоје Оче наш, врши се целив мира. Тако се раније поступало. Сада се у појединим црквама то заборавило. (Ово је обичај Румунске Цркве, нап.изд.)
Који имају раздрешење и желе да се причесте Пречистим тајнама треба да траже опроштај од свих, од најстаријих до најмлађих. Ако су мушкарци, одлазе најстаријим људима са чела. И од којих су имали какво ожалошћење, Боже сачувај, нека траже опроштај: “Опрости ми, брате! Опрости ми роде, или суседе!”.
Исто тако и жене нека иду најстаријим женама и нека узму опроштај, нека им целивају руку, а ове нека их пољубе у чело. Тај поредак се врши пре но што се одлази на Свето причешће. И потом узимаш упаљену свећицу и код иконостаса је дајеш Црквењаку у руке; не идеш с њом пред свештеника, пред Свети путир.
Зато што кад идете пред Свети путир није допуштено да будете са упаљеном свећом, нити да се још осењујете Светим крстом, јер је велика опасност. Догађало се многима да су, крстећи се, ударили Свети путир, свештеника, и просули Светиње. Догодило се у многим црквама.
Ја сам тако пострадао. Дошао је један из Велике Саске на причешће; бејах старешина у манастиру Слатини, и ударио ме је по Светом путиру, и – да га не бејах држао – пао би насред цркве. Имао сам Светиње у њему. И ипак ми је просуо део Светиња. Имао сам да творим епитимију и правило.
Неки момчић, када се прекрстио, гурнуо је Свети путир. И да га не бејах чврсто држао, целог би ми га просуо, и из тог разлога не бих више могао да будем свештеник. Скаменио се и он. А бејах им рекао, јер беху стотине људи са упаљеним свећама: “Немојте се више крстити када стигнете пред Свети путир, и свеће оставите тамо код иконостаса!”
Када одеш пред Свети путир, прекрстиш руке на грудима. И тада свештеник узима кашичицом Пресвете и Пречисте тајне и даје ти да их примиш.
10. Десети канонски услов. Након што си примио Пречисте тајне Исуса Христа, пређи ка ђаконским дверима, да би ти тамо дали нафору и чашицу вина. Затим одите до певнице или у припрату, да бисте очитали молитву благодарења након Светог причешћа.
Треба да знате да нико не сме да се причести, ако није прочитао молитве за причешће. Затим – захвалне.
Ко се причестио не сме више да целива руку свештенику. Док не будеш јео, не смеш више да целиваш ни свете иконе, ништа; јер си тада примио Христа. Након јела можеш да целиваш руку и свете иконе.
Након причешћа није ти допуштено да пљунеш три дана и три ноћи. Тако је по канонском поретку. Али бар до сутрашњег дана; макар 24 сата, упамтите. Али књига казује три дана. Тако је након Светог причешћа.
Који су у браку и желе да се причесте Пречистим тајнама треба да чувају чистоту у породици бар три дана; а након што су се причестили да је одрже бар два дана. А у постовима треба у све дане да живе у чистоти.
11. Једанаести канонски услов. Који је дошао у цркву из неке породице назива се апостолом породице. Он треба да узме свету нафору за све укућане.
Укућанима није допуштено, Боже сачувај, недељом и празником да поједу штогод док не дође онај из свете цркве да им донесе свету нафору, да узму свету нафору уместо Пречистих Тајни. Јер се на грчком света нафора назива антидорон, то јест – уместо дарова, замењује Пречисте тајне за оне који не могу да се причесте.
Недељом и празником, у време свете Литургије, није допуштено да припремаш јело, јер је то велик грех. Припреми јело од суботе увече и стави га гдегод на хладном, јер имате сада фрижидере, и подгрејеш га када дођете из цркве. У случају неодложне потребе, након што изађеш са Свете литургије, допуштено ти је да припремаш јело. Али у време свете Литургије, када свештеник везује небо са земљом и вади частице за милионе душа, немој да се лаћаш припремања хране, јер је велики грех!
Тако је било код наших предака. Питајте старе, јер су тако држали раније! Није се припремала храна недељом. Велики је грех. Није допуштено да ложиш ватру и да припремаш храну када свештеник служи божанску Литургију за толико милиона хришћана, где посредује опраштању за толике душе, и за оне из пакла, и за оне с небеса, и за оне са земље.
12. Дванаести канонски услов. Ко је био у Светој цркви, када је свештеник рекао: “У миру изиђимо! У име Господње” и извршио отпуст, то јест крај Свете литургије, чини три поклона посред цркве и одлази кући.
Од цркве нека се не зауставља до својих врата. Да га како не одведе ђаво од цркве у крчму или на игранку, јер онда тешко њему. Отпочео је с Богом и завршава с ђаволом. Јер тако чини непријатељ: “А да ли да одем том рођаку; али, да одем ономе томе; али, да одем мало у крчму!”
Радост ђаволова што те је извео из раја Божијег и одводи те у пакао, јер крчма је чељуст пакла. Тако је називају сви Свети Оци.
Када си ушао у крчму, ђаво ти укуцава три клина. Први клин када си ставио ногу на праг крчме, други – када си сео на столицу за столом у крчми; и трећи – када си узео прву чашу. Затим си његов: држи те он тамо, не избављаш се брзо. Укуцао ти је три клина.
Дакле, с врата цркве иди право кући!
13. Тринаести канонски услов. Када одеш кући, очитај молитву код Светих икона, и када сви седну за трпезу, ти им испричај шта је и теби остало у глави из цркве: “Гле, био је тај и тај Апостол, то и то Јеванђеље; свештеник је одржао ту и ту проповед; гле овако је појао појац; тако је лепо било!”, да би чули и они који, из благословених разлога, нису могли да иду у цркву.
14. Четрнаести канонски услов. Након што си и ти јео, одмори се два сата. Затим треба недељом и празником да идеш у посете и да посећујеш болесне и убоге.
Ако знаш којег болесног старца или коју болесну жену или дете, или кога ко лежи у постељи много година, иди и посети га, јер чуј шта говори Христос у дан Суда: Болестан бејах и не посетисте ме (Мт 25,43).
Ако не можеш однети ма и најмањи дар болесноме, отиди и реци му реч утехе: “Трпи, брате! Моли се Богу, јер те љуби! Кога Бог љуби тога и кори. И ако будеш трпео на овом свету, нећеш више трпети загробно. Тако је трпео Јов, тако је трпео Лазар!”
Дакле, четрнаесто правило јесте да посећујемо старе и болесне недељом и празником.
Ово су укратко 14 правила благодостојности за хришћане који одлазе у Свету цркву недељом и празницима.
 

КАКО ДА ДУХОВНО ПРАЗНУЈЕМО[4]
 
Бог нас учи како доликује проводити Његове празнике, говорећи: Немој радити никаквога телесног дела у њима (Закони поновљени 5,14; Левитска 23,3).
Желите ли да знате и појмите која су дела тела и делања његова? Питајте великог апостола Павла, и он ће вам казати, говорећи: А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељство, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности и слично овима (Гал 5,19-21).
Желиш ли да знаш и шта је слично претходно набројаном? Чуј, дакле, дела безбожног човека, која твори против Сведржитељевог Закона: лудачки плесови, обраћање гатарама, недопуштене шетње, ташто губљење времена по кафанама и ресторанима, на мобама, свадбама; слушање и гледање свега што ти објављује оно што руши морал и светост твога живота, а не духовну корист за спасење душе.
Значи, ова и слична овима јесу зла која Бог објављује и кажњава вечном муком, ако их будемо чинили у све дане свога живота. Јер ако будемо славили творећи ова безакоња, чућемо Бога како казује: Празнике ваше мрзи душа моја. И на другом месту вели: Омрзнуо сам, одбаиџо сам ваше празнике и нећу мирисати ваше жртве (Исаија 1,14).
Видиш ли да их не назива Својим празницима, него вашим? То јест, ваши су, јер их ви празнујете пагански, не хришћански. Моји празници, Моји благдани нису као ваши оскврњени празници и као ваша безакоња. Моји су празници Свети и духовни; треба, дакле, да буду празновани духовно и са Светошћу.
Али ћеш рећи: Како се духовно празнује? Ако желиш да то појмиш, слушај:
• Ко у дан празника и великог благдана оставља посао из руку и одлази у цркву, мири се са свима с којима је у свађи, из породице или суседства, и у цркви слуша божанску службу с побожношћу и страхом Божијим – тај духовно празнује.
• Ко проводи постове и празничне дане у чистоти са својом супругом – духовно празнује.
• Ко учи другога да не твори зла и да опрашта ономе ко је згрешио – тај духовно празнује.
• Ко у празнични дан чита божанско Писмо и чини милост сиромасима – тај духовно празнује.
• Ко неупућеног учи добром путу Божијем и теши ожалошћене, оне што су пали у какве опасности и невоље, и помаже им свим што се може – тај духовно празнује.
• Ко у празнични дан одлази да посећује болесне и старе и немоћне и помаже им у њиховој невољи – тај духовно празнује.
• Они који у празнични дан уче своју децу или друге да буду ваљани, да уче молитве Преблагом Богу, да не краду и не чине друго зло – сви ти духовно празнују и с радошћу Божијом проводе Његове Свете празнике.
Ето, браћо моја, кроз ово мало речи сам вам обзнанио чега треба да се чувамо о нашим празницима и светковинама и како треба духовно да празнујемо као истински хришћани и синови Цркве Христове.
А ако когод, и након што је чуо ова учења, буде делао противно, тај неће имати реч одговора у дан своје смрти и на страшном Христовом суду.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Из књиге: Despre vise si vedenii, Bucuresti, 1993, стр. 166-210
  2. Преподобни Пајсије Величковски (1722-1794)
  3. Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa, 7, Roman, 1998, стр. 26-33
  4. Из књиге: Ne vorbeste parintele Cleopa, 9, Roman, 1999, стр. 85-87

2 Comments

  1. Poštovani, gde mogu kupiti ovu knjigu? Unapred hvala