ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
2) ДРЖАЊЕ ТЕЛА ПО ДУХУ НОВОГ ЖИВОТА
 
Најзначајнија одлика држања тела по духу новог живота јесте притешњивање плоти. То значи не угађати плоти у њеним похотама, односно ништа не чинити са насладом. Ни храну, ни пиће, ни сан, ни кретање, ни оно што видимо или чујемо, нити ма какве чулне утиске не треба Прихватати као неку вредност, већ као нешто узгредно, споредно, не обраћајући Пажњу ни раније ни касније на то, па чак и више – односити се према свему томе са готовошћу на лишавање, не по мери плотских жеља, већ но мери разума и добрих намера. Пружи телу оно што му је потребно са извесним лишавањем, и, оставивши га, сав се управи ка души. Свети Оци ово називају избегавањем спокојства плоти – те најопасније и Богу мрске слабости. Дух Божији не може да пребива у ономе ко жали своју плот. Чак и повремено, ређе угађање плоти због непажње или лености доводи до охладнелости; а шта казати за оне којима је наслађивање плоти постало закон? Спокојство плоти за дух представља исто оно што и вода за ватру. Плот је обиталиште свију страсти, како учи Касијан и као што свако искуствено може да провери; зато је изнуравање плоти исушивање страсти. Ко чак и у малом угађа плоти, не може да пребива у унутрашњости свога бића; он пребива у ономе чиме се плот наслађује, и стога он није сабран, а дух му је хладан. Душа којој је омилело плотско стапа се са њиме, и отуда отежава, приклања се земљи, и неспособна је да слободно умом сазрцава (сагледава) духовни свет. А како је здраво око у онога ко је изнурио плот, како се он лако приклања унутрашњости свога бића, и страсти у њему не налазе обиталишта себи – једном речју, како видљиво оживљава у њему духовни живот! “Ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан”. Ако и јача, плот то чини на рачун духа; ако, пак, дух сазрева, постиже то на рачун кроћења плоти. Ни код једног Светитеља нећемо наићи на пример лагодног живота: сви су они живели веома тешко, у сталној тескоби, слабости, испошћавању, у сталном изнуравању плоти. Из овог разлога Свети Исак Сирин притешњавање плоти држи за услов спасења. Ко жали плот своју, налази се на преласном, клизавом, варљивом, лажном путу. Плот треба притеснити у свим њеним деловима, удовима и функцијама, како би сви удови њени постали оруђа праведности.
Од удова нашег телесног живљења једни су животно-душевни, и то су најнепосреднија оруђа душевне делатности, док су други чисто животни – то су оруђа живљења, исхране и раста. Први су слободнији, и мање везани, док су ови потоњи неслободнији, плотскији, грубљи.
У прву групу спадају чула, језик, покрети, а у другу исхрана, сан, полност и различити утисци који се примају путем коже (топлота, хладноћа, мекоћа, и слично).
Из овога проистичу следећа правила притешњавања сопствене плоти:
 
1) Владај својим чулима, особито видом и слухом, обуздај покретљивост, пази на језик. Ко не обуздава чула, кретање и језик, унутрашњост његовог бића је раслабљена, клонула и поробљена, и он не пребива у њој; јер ово су пролази душе изнутра према споља, својеврсни прозори кроз које се расхлађује унутарња топлота.
2) Своју власт над њима изражавај њиховим насилним управљањем према ономе што је на потребу духу. Раније су чула,кретање и језик незадрживо стремили према ономе што је потхрањивало егоизам и највеће страсти, док их сада ваља усмеравати према ономе што саздава дух.
3) Одреди храну потребну твојој плоти, једноставну и здраву, измери је, одреди јој каквоћу, количину и време узимања,и буди спокојан. Исто то чини и са сном. Полност умртви испошћавањем плоти. У погледу спољашњих услова, плот држи у извесној напетости, у хладном, па и студеном, без нежности.
4) Пошто све ово узмеш за правило, бори се са плоћу ,све док се она не укроти, те док се не навикне на овакво скромно и тескобно стање, и не приволи да постане нема робиња. Смирење плоти најзад ће поћи за руком. Ово стање треба имати увиду и стремити ка њему као својеврсној награди за трудове. Телесним подвизима изграђују се телесне врлине: осамљивање, тиховање, пошћење, бдење, трудови, трпељивост у оскудици, чистота, девственост.
5) Ваља знати да нам је плот незгодна пратиља до гроба. Многи кажу: не веруј плоти, лако ће те преварити. Чим јој попустиш, надајући се њеном смиравању, истог трена ће те уграбити и савладати. Борба са њом траје до гроба, али она је најмукотрпнија на почетку, да би касније била све лакша и лакша,све док нам на крају не преостане само да водимо рачуна о поретку, са лаким осећањем плотских порива.
6) Ради постизања трајнијег успеха неопходно је придржавати се закона поступности; ако је игде тај закон неопходан,то је случај код телесних подвига. Најопштији савет гласио би овако: најпре плот држи под законом уздржања свих њених делова, обраћајући свеукупну пажњу на унутарње делање. Када страсти почну да се стишавају, када се појави топлина у срцу, тада ће, већ према разбуктавању унутарњег жара, телесне потребе ослабити саме по себи, тако да ће готово природно отпочети велики телесни подвизи.
7) Најважнији телесни подвизи који притешњују плот јесу пошћење, бдење, трудови и чистота. Ово последње је најделотворније, најнужније, најнеопходније. Због тога је девственост најбржи пут ка хришћанском савршенству. Без ње се не може удостојити оне крепости и оних дарова које задобијају савршени. Треба, међутим, знати да поред телесне постоји и душевна чистота, и да ње може бити лишен и неко ко је до гроба чувао телесну чистоту. Душевна чистота значајнија је од телесне. Из овог разлога се и супружници, до извесне мере, могу приближити девстеницима преко душевне чистоте. Трудбенику који се Господу приволео помаже благодат. Због тога и супружници често поседују духовна савршенства.