ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ЧУВАЊЕ ЧУВСТАВА (ОСЕЋАЊА) КОЈА СУ ДОВЕЛА ДО РЕШЕНОСТИ ДА СЕ ПРИВОЛИМО ГОСПОДУ
 
Али све је ово само припрема, неопходан услов и средство за подгревање ревности. Поновно васпостављање најодлучније ревности и снажног усрђа врши се обнављањем оних чувстава и помисли благодарећи којима се та ревност својевремено, након буђења из греховног сна и појавила.
Пошто си се пробудио из тога сна, видео си да си у великој опасности, да пропадаш, осећао си да си у великој невољи и тузи; и сада обнављај у себи чувства која те опомињу да се налазиш у опасности и у готово безизлазном положају, јер у стварности и јесте тако. Пребивај у страху и не допуштај себи да помишљаш и да се уљуљкујеш надом да је све то само прошлост.
Некада си, удаљивши се од свега, све презрео и одбацио, изабравши другачија добра – нечувствена, невидљива, духовна; и сада се удаљавај, одбацуј све што није невидљиво, духовно, већ тежи само ка овоме чему си се приволео, то сазрцавај (сагледавај) и труди се да га заволиш.
Некада си одбацио човекоугађање; и сада сматрај да си међу људима последњи, буди спреман на презир и понижења.
Некада си све светско држао за ништа; ни сада немој имати пристрашћа ни према чему, већ буди спреман да, одбацивши све, останеш наг.
Некада си презрео самосажаљење; и сада се уздижи до готовости да носиш и најтежи крст, и настави борбу са собом.
Некада си много расуђивао о свом животу; и сада настави да узрасташ у самопознању, продирући у срж Еванђелских заповести и сагледавајући шта још ниси стекао; некада си бацио семе, а сада треба да негујеш изданак.
Некада си, пошто си познао греховност свога живота, био кротак и скрушен у срцу; не престај и сада кротко и понизно стајати пред лицем правде Божије; осуђуј себе свагда и у свему без икаквог прелашћујућег самооправдавања и околишења, презири своју вољу, своја хтења и расуђивања, побеђуј себе стидом и страхом од безнађа: замишљај како висиш над амбисом, недостојан помиловања.
Некада си се духовно родио, и верујући у Господа и надајући се на помоћ Његову, дао завет да ћеш Му усрдно служити у све дане живота свога, не презајући ни од суровости према себи. И сада вапиј: “Ваистину сам достојан сваке осуде и муке, али, пошто Господ има безграничну жељу да нас спасе, ради чега је и Јединородног Сина Свога принео на жртву, не очајавам за своје спасење. Не знам када и како, али верујем да ћу бити спасен. Ти Сам, Господе, дај ми да ревнујем у све дане живота свога, иштући спасења Твога, у нади да ме нећеш оставити без помоћи, ради милости Твоје и заступништва Светих који Ти угодише. Господе, како умеш и како знаш, спаси ме!”
Ето каква су чувства потребна! Сва та чувства било би прикладно назвати духовном виталношћу. И заиста, када таква чувства постоје, значи да је и духовни живот на делу; и када треба изнова разгорети већ ослабелу духовност, ваља пребивати у неком од ових осећања. Сви Свети Оци говоре о њима – било у њиховој укупности, било појединачно, а заједнички њихов савет и заповест односи се на неизоставно пребивање у неком од наведених осећања. Ко их је одбацио, ко их не иште и не жали због тога што их је изгубио, охладио сс и стога се налази у опасности – он је замро, и можда ће занавек остати у том стању, дакле, и после смрти.
Према томе, ушавши у унутрашњост свога бића, утврди се у сазрцавању (сагледавању) духовног света и почни да подгреваш духовно делање, или најпре прелази на помисли, да би затим и у чувствима стекао описана стања, јер је све то устројење ума и срца које одводи ка спасењу. Суштинска и неизбежна припрема за то јесте пребивање у себи и сазрцавање духовног света. Оно прво уводи, а ово друго чини да човек пребива у духовној атмосфери повољној за разгоревање духовног живљења. Зато се може рећи да је довољно вршити ове две припремне радње, да би потоње дошло само но себи. Често се могу чути јадиковања: срце ми је отврдло… То није ништа чудно. Значи да се човек не сабира у себи, да нема навику пребивања у свом бићу, не уставља се тамо где је то потребно, не познаје своје срце – па како онда може да води исправан духовни живот? То је исто као да извадимо срце, а очекујемо да и даље живимо. Ко своју веру издигне до степена виђења духовног света и себе у њему, не може а да не доспе у стање узнемирености и да не омекша; а када тога има, касније није тешко урезивати у срце и друга чувства.
Ради постизања овога, као и ради сазрцавања духовног света, као потпора се узимају места из Светог Писма на којима се сажето и снажно приказују одређена стања, на пример: “Пошчади Твоје созданије, Владико”; “Возсмердјеша и согниша рани моја”; “Ашче Сина Својего не пошчадје”; “Имиже вјеси судбами, спаси мја”, и слично, па се она често понављају, све док се не утисну у свест.
Не постиже се свако чувство увек лако: неки пут полази за руком изазивање једног, неки пут другог, а та настројења треба користити да би се одређена чувства што пре стекла. Она се најлакше испољавају у јутарње време, или треба чинити све да се испоље баш у то доба, да би се затим читав дан у њима пребивало. Отвори срце и твори молитву па шта ти се покрене у срцу, од тога не одступај свом пажњом својом. Чувство које се у теби јавило заодени у речи Светог Писма и понављај их. Чинећи тако, непрестано ћеш пребивати у одређеним чувствима и убрзо ћеш стећи навику духовног делања. Међутим, ваља имати на уму да није увек од користи ишчекивање повољног настројења у коме ће се родити неко чувство: наиме, некада се мора приступити делању, иако немамо ничега на души, исто као што некада, када на души имамо одређено чувство, треба да га потиснемо другима; јер, судећи по стању духа, некада треба бити настројен на једно, а некада превасходно на неко друго чувство. Разуме се само ио себи да ће најбоље духовно стање бити ако смо кадри да сва чувства имамо истовремено. Такво савршенство духовног живота треба поставити као циљ и њему тежити. Због тога сваки пут, приступајући молитви, пошто се постигне сабраност у себи и уђе у духовни свет, ваља сва ова чувства изазивати по поретку, једно за другим, и то у почетку макар у помислима. Ради тога ваља одабрати неку молитву у којој су сва та чувства заступљена и чешће је са пажњом читати и понављати. Мноштво молитава садржано је у Псалтиру, и свако може да нађе неку за себе, јер није за свакога иста молитва. Она се у сажетом виду садрже и у дванаест дневних и дванаест ноћних прозбених молитава Светог Јована Златоуста. Али несумњиво је да нема благонадежнијег средства за утискивање пожељних чувстава у душу од пребивања у храму на богослужењу.
Како ова чувства доприносе разгоревању духа ревности очигледно је само по себи: нека постоји само једно такво чувство, и подвижник се већ разгорева у духу, јер му је својствено свако од тих чувстава, и делић свакога он већ носи у себи. Дух ревности је, премда једноставан, али и јединствен, истовремено и свеобухватан. Почетно чувство увек треба да буде страх Божији, а завршно – понизно предавње себе вољи Божијој, која нас води ка спасењу. Прво чувство исходи из виђења духовног света, док се завршно рађа на основу свију каснијих, по вери. Уосталом, не може се одредити на који начин и из којих чувстава се рађају одређена чувства, јер код свакога то бива другачије. Зато Свети Оци дају различите препоруке и различита тумачења садржаја у низу поука: имај страх Божији, не љуби свет, све што је од света сматрај за ништа, држи себе за последњег од евих људи и осуђуј себе за све, управљај очи ка гресима својим, Богу Јединоме прибегавај. А све се то постиже ако са болом и страхом Божијим завапимо Господу: Господе, како умеш и како знаш, спаси ме, а ја ћу се трудити по својим моћима”, У тој молитви садржано је све. Ко стекне навику да у духу пребива са таквим чувством, стигао је у тихо и спокојно пристаниште.
Пребивање у одређеном чувству веома је значајно за духовни живот. Ко то има, већ се налази у унутрашњости свога бића, у срцу, јер наша пажња увек бива управљена на делатни део бића, и ако је делање смештено у срцу, онда је и пажња онамо управљена.
Ономе ко пребива у себи отворен је духовни свет. Из овога се може закључити, да, као што је пребивање у себи са сазрцавањем (сагледавањем) другог света услов за разгоревање духовних чувстава, тако и обрнуто духовна чувства претпостављају оно прво, изазивајући га својом појавом. Заједничким деловањем свега поменутог развија се духовни живот. Ко пребива у одређеном чувству, дух му је везан и том чувству привржен. А у коме нема чувства, лута у духу. Зато, ако желиш да са већим успехом пребиваш у себи, труди се око осећања, и то преко напрегнутог њиховог уношења у себе и укорењивања. Због тога, онај ко жели да се заустави на умној сабраности узалуд се труди: проћи ће трен, и све ће му се распршити. Имајући ово у виду, не треба да се чудимо чињеници да научници, и поред евог великог образовања, непрестано маштају, јер своју делатност обављају само умом,
Овде нема потребе да излажемо правила и својства сваког појединачног чувства; то треба да буде предмет посебних поука, разматрања, размишљања. Свети Оци ово углавном излажу фрагментарно, у виду изрека. Главно што су они саветовали и за чим су тежили јесте поимање духовног устројства и умеће његовог одржавања. Ко то постигне, преостаје му само да држи једно правило: пребивај у себи и имај тајну поуку у срцу. Тајном поуком Свети Оци називају виђење неког предмета из духовног света или изазивање духовног чувства посредством речи Светог Писма, молитве или речи Светих Отаца. На пример: учи се сећању на Бога, сећању на смрт, на своје грехе, самопрекоревању, а то значи – спознај и доведи у свест одређени предмет и непрестано у себи говори о њему, рецимо: “Куда ћу отићи?”, или: “Црв сам, а не човек”. Ово и томе слично, што се твори у пажњи и чувству, јесте тајна поука.
Из овога следи да се сви начини или поступци за разгоревање и одржавање духа ревности могу укратко приказати овако: непосредно по буђењу иза сна уђи у себе, стани на своје место у срцу, дозови у мислима сву духовну снагу, и, уставивши се на нечему, пребивај у томе непрестано. Или још краће: сабери се и у срцу твори тајну поуку.
Тим средствима, уз помоћ благодати Господње, одржаваће се дух ревности у свом истинском устројству, час тињајући, час разгоревајући се. То ће се дешавати у унутрашњости човековог бића. Ваља знати да је ово најнепосреднији пут ка достизању спасења. Може се све оставити и занимати се само овим, и духовно узрастање ће се одвијати са успехом. Обрнуто, макар све чинили, али не обраћајући пажњу на ово, нећемо имати плода.
Онај ко се не управља ка унутрашњости свога бића и не уставља на описаном духовном делању, само одуговлачи своје узрастање у Духу. Додуше, делање о коме смо говорили је изузетно тешко, нарочито у почетку, али управо зато је и плодоносно. Због тога духовник треба да што пре уведе своја чеда у ово делање и да их утврђује у њему. То је могуће чинити пре било каквог спољашњег увођења, али у сваком случају заједно са њим; и не само да је могуће, већ је и неопходно. Разлог томе је чињеница да је семе овог делања посејано у начину на који се оно упражњава. Треба тај начин само разјаснити, истумачити га како треба и руководити се њиме. Тада ће и спољашња страна духовног живота кренути добро, успешно и зрело. Напротив, без унутарњег делања целокупан духовни живот ће се кидати попут паучине. Ваља имати у виду правило да се ништа не постиже наједанпут, већ постепено; па ипак, оно мора рачунати са великим ограничењима, јер слепо придржавање тог начела може да одводи ка придржавању спољашњих норми, а не ка унутарњем делању, у којем је садржана бит духовности. Због тога, премда постоје људи који се од спољашњег окрећу ка унутарњем, треба себи поставити за непроменљиво правило да се што пре улази у унутрашњост свога бића и да се ту разгорева дух ревности.
Рекло би се да су све ово веома једноставне ствари; али, без њиховог познавања може се много зноја пролити без плода. Узрок томе је природа телесне делатности, која се лакше упражњава од унутарње, тако да нас она више привлачи, док нас духовна одбија. Ко сс везао за ову прву делатност, као вештаствену, и сам се у духу постепено овештаствљује, и зато се хлади, постаје све непокретнији, па се стога све више и више удаљава од унутарњег делања. И тако се деси да неко на почетку свог духовног пута остави унутарње делање, тобоже док не сазри, у уверењу да ће такав час неизоставно наступити, да би касније, осврнувши се на пређени пут, увидео да је тај час пропуштен, те да, уместо да се припреми, он више није способан за унутарњи подвиг. Међутим, не треба остављати ни спољашњу страну подвизавања: то је ослонац унутарњег духовног живота, а и једно и друго треба да се развија напоредо.
Очигледно је једно: преимућство има унутарње делање, јер Богу ваља служити духом и клањати Му се у духу и истини. И једно и друго треба да сс налази у стању узајамне зависности, већ према њиховој вредности, без наметања једног другоме и без њиховог насилног раздвајања.