ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
УЗЛАЖЕЊЕ ДО РЕШЕНОСТИ ДА СЕ ОСТАВИ ГРЕХ И ПОСВЕТИ БОГОУГАЂАЊУ
 
Б) Узлазак до завета да ћемо се посветити Богу
 
Могло би изгледати да је већ све учињено, ако је достигнута решеност да се остави грех те да остаје само да се делује. Тачно је, деловати се може, али какво ће то делање бити и какав ће бити дух у њој? Човек се на себи зауставио. Ако почне да делује, крећући од те тачке, деловаће од себе и ради себе, макар то било и по морално-духовном реду и поретку. То ће бити моралност и духовност егоистична, незнабожачка. Постоје људи који говоре да творе добро ради добра, да га творе, зато што достојанство људско то изискује, да би другачије поступати било неплеменито и неблагоразумно. Сви који тако чине показују да образовање унутарњег, духовног човека у њима није доведено до краја: они су се вратили к себи, али се од себе ка Богу нису покренули и себе Њему на жртву нису принели, зауставили су се, значи, на пола пута.
Циљ човекове слободе није у њој самој и није у човеку, него у Богу. У слободи Бог је човеку уступио такорећи неки део своје божанствене власти, али са тим да је он сам добровољно принесе као жртву Богу, као принос најсавршенији. И зато, ако си овладао собом, иди и одај се сада Богу. Када си грешио, не само да си губио самога себе, него си се, губећи себе, удаљавао и од Бога. Сада, пак, враћајући се из греховног ропства, пошто си овладао собом, врати себе и Богу.
Могло би, такође, изгледати да и окретање од себе ка Богу треба да буде ствар ни много тешка ни много сложена, као што је, на пример, окретање од запада на исток. Али, гле, грешник који приступа Богу није личност од Њега независна и не приближава Му се као неко иза кога нема ничега. Не, он је исто што и одбегли слуга који се враћа своме госиодару, и кривац који излази иред лице цара – судије. Зато треба да приступа тако да може бити примљен. Према људским обичајима, господар прима слугу и цар указује милост кривцу када овај, приступајући му, бива свестан своје кривице, каје се због ње и искрено се заветује да ће убудуће бити потпуно исправан. Исто је и са новратком грешника Богу. Бог ће га примити:
а) ако је свестан својих грехова
б) ако се каје због њих
в) ако се заветује да неће чинити грех
То су неопходни актови у срдачном сједињењу са Богом, од којих зависе чврстина у новом животу, савршенство у њему и сигурност постојаног деловања сходно његовим захтевима. Блудни син, враћајући се оцу, рекао је: “Рећи ћу – сагреших (свест о греху) – “нисам достојан (кајање и откајавање). Прими ме као једног од најамника“ (завет служења).”
Дакле, враћајући се Богу,
 
а) познај грехе своје. И у својој пробуђеној решености да оставиш грех ти си знао да си грешан, јер иначе какве би потребе било намишљати промену живота? Али, та грешност приказивала му се тада у нејасном виду. Сада је потребно одређено разазнати шта је то заправо грешно и у коме степену, – јасно, разговетно, тако рећи и по броју познати – своје грехе, са свим околностима које умањују или увећавају греховност делања, критички преразмотрити сав свој живот, строго и непристрасно просуђујући. Ради тога, постави, са једне стране закон Божији, а са друге – сопствени живот и погледај у чему су ови слични а у чему различни. Узми своје животно дело, подведи га под закон да видиш је ли закон то оно или ниЈе – или узми закон и погледај је ли остварен он у твоме животу. Да у овоме важном послу ништа не би пропустио, држи се у њему каквог било реда. Седи и присети се свеколике дужности своје према Богу, ближњем и самоме себи и потом прегледај свој живот у свим тим погледима. Или – брижљиво испитај десет заповести Божијих и заповести о блаженствима, једну за другом, са свим њиховим додацима, и погледај да ли је твој живот такав. Или – читај главе светог Јеванђеља по Матеју, где Спаситељ излаже у ужем смислу хришћански закон, па такође и посланицу светога апостола Јакова, последње главе посланица светог апостола Павла, у којима се сажето излажу за Хришћанина обавезна дела, на пример, од 12. главе посланице Римљанима, од 4. главе посланице Ефесцима и др. Ове последње су особито значајне због тога што разјашњавају дух хришћанског живота.
Овај дух јасно је и снажно изражен и у првој посланици светог Јована Богослова. Читај све то и проверавај живот свој је ли такав и он. Или, најзад, узми текст светотајинског чина Исповести и према њему просуди своје понашање. Свој живот и дела разматрај не просто као нешто уопште човечанско, него као сопственост човека Хришћанина, и то у одређеном звању и из одређеног сталежа.
После таквог преразмотрења живота открићеш безбројно мноштво дела, речи, осећања и жеља (неспојивих са законом Божијим), којих није требало да буде а ти си их себи дозволио, и мноштво оних које је требало учинити и имати а ти их ниси учинио и стекао, а и не мали број онога што је по закону учињено показаће се оскврњеним, због нечистоте побуда. Сакупиће се све те нечистоте неизбројно мноштво, а можда ће и сав живот испасти састављен само од таквих дела. Оно главно што треба имати у виду на овој првој степеници познања своје греховности јесте – тачно одређење дела. Као што се службени досије исписује са исцрпношћу података, тако и “досије” сопствених дела пред Богом свако треба у уму своме да премисли исцрпно – са свим околностима у погледу времена, места, лица, препрека итд. Ако самоиспитивање код нас остаје бесплодно, то је зато што правимо само уопштене прегледе.
При свему томе, ипак, не треба се задржавати на појединостима но ваља пролазити даље по путевима греха и дубље улазити у огреховљено срце. Испод дела, речи, појединачних мисли, жеља и осећања леже стална расположења срца, која чине наше карактеристичне црте. Једна дела наша омакла су нам се случајно, друга су нам се отела из срца и то таквом силином да нисмо имали снаге да се у њима зауставимо, а трећа смо чинили непрестано и претворила су нам се такорећи у закон. Такво разматрање омогућиће нам да познамо какви нам се све проузроковачи делања нашег крију у срцу и рађају стални, отуда избијајући позив на њих. То је и суштина греховних склоности. Разоткривајући их, ми разголићујемо склоп свога срца, број и узајамну спрегу његових склоности.
Када то буде учињено, више неће моћи да се прикрива она главна страст која свиме руководи. Познато је да корен свих грехова јесте – самољубље. Од самољубља долазе гордост, користољубље, сластољубље, а од ових – све друге страсти, међу којима их се осам сматра главнима, док осталима, изведенима, нема ни броја. Сваки грешник има све страсти – једне већ на делу, друге у замецима – зато што код свакога ко сагрешује поступцима управља његово самољубље, семе свих страсти или склоности греховних. Али све оне се код свакога не раскривају у једнаком степену: код једнога преовладава гордост, код другога сластољубље, код трећега користољубље. Гордељивом нису страна чулна задовољства, али ништа није чудно ако их и не тражи. Користољубац мисли о себи високо, али ништа му не смета да ради користи поступи и ниско. Сластољубац воли да поседује, али не смета му ни губитак, ако се тиме купују уживања. Тако свако има једну главну страст. Све друге стоје у сенци, потчињене њој и њоме управљане, не смејући самовољно да делују у супротности са вољом главне страсти. Све склоности и порочне навике, које је човек у себи већ открио, засењује једна страст и ове се њоме надахњују. Та страст је оно у чему највише успева и оваплоћује се корен свих зала – самољубље. Познањем ове треба да се заврши познавање своје греховности.
Тако ћеш, најзад, познавати и корен своје греховности и најближе њене изданке – склоности, као и изданке даље – многобројна дела, и премислићсш сву историју своје грешности и исцртаћеш је као на цртежу.
б) Познавши своју грешност, не буди њен хладни посматрач, но узнастој да побудиш и њој одговарајућа спасоносна осећања срдачног покајања. Могло би изгледати да ће та чувства у теби да се роде чим познаш грех, а на делу не бива увек тако. Срце од греха груби, као што тежак огрубљује од свога црнчења, тако и човек-грешник који сам себе продаје у црно тежачење греху – копа рошчиће и њима се храни. Зато овде и треба порадити на себи да би се распирила осећања покајања.
До тих осећања долази се кроз осећање, дубоко осећање своје виновности (кривице) за грехе, и неимања оправдања за њих стоји на средини и између познања грехова и покајних осећања и потпомаже сс самообличењем.
Почни најпре да обличиш себе и обличавај само себе. Одстрани из пажње своје све друго и остави себе са својом савешћу пред лицем Бога-Судије Свевидећег. Откриј оно што си знао да не треба а ипак си изволео и од чега си, и пошто си га изволео, могао да одступиш, али своју власт над собом на своје добро ниси употребио: и разум и савест били су противни и постојале су спољашње препреке, али све те опомене ти си презрео. Тако поступи према сваком греху. Видећеш да је сваки грех учињен са твоје стране драговољно, са свешћу о његовој грешности и још са напором да се уклоне препреке, и савест ће те нагнати да беспоговорно постанеш свестан своје виновности. Лукавство грешног срца можда ће почети да изналази оправдања, те то је због слабости природе, ово је због силине темперамента, оно због стицаја околности, оно – под притиском животних световних схватања, али ти не слушај. Све је то могло да ојача тежњу ка греху, али пристанак на грех нико никада не може да изнуди, он је увек чин слободне воље. Да си рекао – “нећу”, – свим искушењима био би крај! Упркос тим прикривањима кривице за грехе, разоткриј потпуније своје лично држање: ко си ти, где си и када и како грешио, еда откријеш колико је почињени грех управо твој, плод твоје личности и околности за које си сам одговоран, па ћеш у свему видети нс поводе за оправдање него управо моменте који увећавају твју кривицу. Граница до које треба ићи у овом самообличењу је осећање виновности (кривицс) којој нема оправдања, стање душевно у коме ће човек у срцу рећи: “Немам ничега што би ме оправдало – винован сам, крив сам”.
У том обличењу сопственом савешћу човек ће за собом утврдити један грех за другим и рећи: “И у томе сам винован и у другоме, и у трећем, у свему сам, у свему вин (крив)!” Обући ће се у своје грехе и почеће да чувствује да они леже на њему свом својом тежином. У самом снознавању грехова, греси нам се могу причињавати као нешто споља постојеће. У обличењу, пак, они се сагледавају управо унутар нас самих и тиште нас, и тим нас више тиште, што нам оправдања за њих нема . Дошавши дотле, шта грсшнику преостаје да каже него: “Аз (ја) грешни!”.
Тек што човек у срцу своме изговори “аз грешни”, у њему истога часа почињу да се рађају, једно за другим, болна осећања кајања за грехе. И стид га је што се одао тако ниским делима, и мучно му је што је повлађивао себи и предавао се својој злој вољи, и боли га што је довео себе до таквог моралног и духовног растројства, и страшно му је што је ожалостио Бога и довео себе у тако опасан положај и у времену и у вечности., Ова чувства смењују се једно за другим и човек гори и изгара у њима као у огњу. Он види себе као обешеног над безданом и својим осећањима низлази до стања људи одбачених. Безутешно мучење које преживљава отвара пролаз осећању безнадежности у његову душу. И, ето, то је тачка на којој човека понекад хвата бес (демон) очајања, шапћући му: “Превелика је вина (кривица) твоја да би ти се опростило”.
У већем или мањем степену та чувства окуша сваки грешник. Не треба жалити што таква осећања имамо, но треба желети да их имамо и да нам буду што снажнија. Што се више у њима изгара и што је изгарање силније, то је спасоносније. У силини изгарања темељ је будуће исправности. Ту срце спознаје колико је “сладак” плод греха и из тога црпе снагу да одбија од себе његове чини.
в) Осећања покајања, очито, имају разламајуће дејство. Реч благодатна пролази “до раздељења душе и духа, удова и мождине, и суди помисли и осећања срца”. Али циљ ради кога то у човеку производи благодат Божија није само то да разори, но да се кроз разорење старога сазда ново. То ново зачиње се вејањем наде у могућност да се све поправи. Постоји могућност да се исправи неисправно и поврати изгубљено, само се подухвати посла. Могло би изгледати да се од осећања кајања изравно стиже до заветовања: “Дакле, одбацујем грех и заветујем се да ћу служити Јединоме Богу ради испуњења Његових заповести”. Али, онај ко такво заветовање даје мора да буде уверен да, са једне стране, његова пређашња неисправност може бити опроштена, а са друге стране, да он може да добије снаге које ће му помоћи да истраје у обећању своме. Ето зашто заветовању да ћемо служити Господу припомажу уздање у помиловање и примање помоћи с Неба, а уздање се рађа од вере у Господа Спаситеља, Који је на Крсту исцепао “обвезницу” грехова наших и по Вазнесењу нам подао све “божанствене силе за живот и благочашће”. Без те вере и њоме ствараног осећања сигурности, онај ко се мучи у поразности покајничких осећања ходи путем Јудиним. И ето, када Крст Спаситељев за човека стварно бива сидром спасења. Вијући се као над безданом у болној ојађености због грехова, он види Крст као јединог спасиоца, приљубљује се за њега свом силом вере и надања свога и из њега црпе снагу надахнућа да учини заветовање Господу. Као што се дављеник чврсто хвата дрво, тако и покајник за Крст Христов, и осећа да му смрти више нема. Ми обично за Силу Крсне Смрти Господа нашег знамо, а онај ко прође ово болно кајање за грехе осећа ту силу, зато што она постаје елемент његовог живота.
Дакле, мучен чувствима покајничким и већ колебан безнађем, покрећући се ка жељеном обећању:
а) најпре похитај да васкрснеш живу веру у силу Крсне Смрти Христа Спаситеља. Сви греси свих људи приковани су на Крст, на, следствено, јесу и твоји. Оживи своју увереност у то и ова ће на срце твоје завејати утехом и оно ће се истога часа, чим се згреје вером извити ка доброј нади и сигурности.
б) Томе придружи чврсту увереност и у то да ће ти бити дароване снаге за испуњавање обећања, чим приступиш – светим Тајнама Цркве. Ниједном покајнику то се у њима не ускраћује. Усто, је Господ и стекао, да би их раздавао. Та увереност напрегнуће и твоје сопствене моћи и родиће се спремност да при таквојпомоћи усрдно служиш Господу. Хоће ли се одлука донети – родити без убеђености у помоћ с Неба? А, са друге стране, хоће ли увереност настати, ако на ту одлуку не помишљаш? У питању је узајамност деловања.
в) И ето, када се у теби, у души догоди то здружење уверености и спремности, заветуј се да ћеш убудуће служити Богу у све дане живота свога. То срдачно обећање, искрено произнесено по вери у Господа нашега Исуса Христа, развејаће сав мрак и све обичаје спољашњег живота твога. Ту се закључује заветовање (савез) срца са Богом у Христу Исусу. Зато у том делу пређашња решеност добија истински хришћански карактер.