ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
УОБИЧАЈЕНИ ПОРЕДАК СТИЦАЊА ДАРА ПРОБУЂУЈУЋЕ БЛАГОДАТИ
 
Већ смо приметили да је у разноликости дејства пробуђујуће благодати особитог запажања достојан онај начин деловања који она очитује према грешнику који је то пробуђење већ био искусио, па је онда опет отпао у грех, кобним падом у своје уобичајене смртне грехе. Што се ова отпаднућа чешће понављају, то слабије постаје пробуђење, јер се срце на њега некако навикава те му оно прелази у ред уобичајених појава душевног живота.
Истовремено са таквим опадањем његове снаге благодатно се пробуђење од најдубљег и енергичног осећања – каквим бива у свом изворном облику – све више приближава мисли те најзад прелази у просту помисао и успомену. Та се помисао неко време радо прихвата, потом само – трпи, без зловоље или хладно, без нарочите пажње; а затим већ човеку почиње да дотужује и он жури да је се што пре отресе, постаје му на крају непријатна и одвратна и он је више не води него ненавиди, прогони и тера од себе.
Сходно томе, слаби и његово убеђење у неопходност бољег, духовног живота: спочетка му та промена изгледа веродостојном а затим се заклања сумњама у виду разних питања, потом пак више него веродостојном постаје му баш непотребност и излишност таквога живота, те он у души најзад доноси одлуку – “живи како се живи, и тако се може поживети, све друго су само излишне бриге!” Ту човек доспева у дубину зла и одаје се немару, што је стање слично стању онога ко никада није примио благодатно пробуђење.
Очигледно, спасење таквога човека у крајњој је опасности. Милосрђе Божије јесте велико али ни оно, можда, више не може да учини са таквим ништа – као шпто је речено да не може ни са оном земљом која је, много пута напајана кишом, остала неплодна и дошла близу проклетства (Јевр. 6, 8). Ето, ту је последицу човековог непридржавања поретка, који му налаже благодатно пробуђење, нарочито потребно утиснути у памет онима који тај живот потребују. Истина, божанствена благодат не да се у својим дејствима спутавати сличним мерењима и одређењима, али бива да се и слаже са њима. Зато, мада у погледу могућности обраћења и спасења не треба очајавати, ма како слабашан био позив на повратак добром животу, ипак човек свагда са страхом и бојазни при таквој слабости треба да размишља о своме положају: није ли се сурвао до оне последње могућности да уопште прими благодатно пробуђење, није ли можда божанственој благодати, свежељној нашег спасења, заградио све путеве деловања на њега и не приближава ли му се та благодат можда по последњи пут да би га уразумила и учинила крај безобразју његовог живота?!
Зато, ако су позиви благодати Божије слабашни, човек треба да похита да се окористи њима са чврстом намером, макар они били и чисто разумски, и треба да их појача, колико је то дано његовој слободи. Очигледно, појачавање тих позива неће бити ништа друго до – отварање себе за призивану и тражену благодат, отварање стога што смо услед пређашњих падова све више огрубљивали и за њу се затварали, један у овој други у оној области. Човек ће успети да се отвори ако се благодати предаје онако како ћемо сада указати да се узлази до енергије првог пробуђења, јер треба сматрати да ће та енергија нарастати у мери у којој он прихвата овај или онај поступак за пробуђивање успаваних покрета духа. Тако, док се код први пут пробуђенога све савршава усрдно, живахно и ватрено, код овог последњег се врши хладно, успорено и уз много напора. Њега благодат као да оставља самоме себи не би ли му дала да осети како је за њ драгоцена стална послушност Богу Који га зове, и навела га на расположење да високо цени помоћ Божију. Притом, Господ у човеку одржава жел,у али му ослобођење одједном не даје, но га држи у средишту мучења и нигде не склања, да би испитао његово усређе и развио му вољу и навео га на одлуку да у томе истраје. Затим искушаванога и ослобађа.
Овим неколиким потезима имали смо намеру да разлучимо два начина деловања Божије благодати од којих о једном Господ каже – “ево, стојим на вратима и куцам” (Откр. 3, 20), а о другом – “тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се” (Лк. 1.1, 9). Први смо начин описали, а што се другога тиче, пред нама стоји питање: како тражити и на шта куцати?
У необичним случајевима Божија благодат делује брзо и одлучно, као што, на пример, видимо на апостолу Павлу, Марији Египатској и другима, али у уобичајеном поретку обраћења већином бива тако да човеку долази само мисао да промени живот и побољша се у својим делима и унутарњим расположењима. Мисао долази, али како још много треба да јој се придода да би овладала душом! Добре мисли ове врсте већином остају бесплодне, ипак, не својом кривицом, него услед неодговарајућег односа према њима самих људи чију су душу посетиле.
Прва и главна грешка у односу на такве мисли јесте што их људи остављају неиспуњеним, одлажући из дана у дан њихово остваривање. Одлагање је општа бољка и први узрок неисправљивости. Свак говори: “Постићи ћу ја то већ”, и – остаје при навикама рђавог живота коме се научио. Дакле, ако ти је дошла добра мисао да се исправиш, ухвати се за њу, поразмисли ради чега ти је послана и тога ради пре свега одгони одгађање.
Одгони склоност ка одгађању. Не дозволи себи да кажеш: сутра или било када касније позабавићу се тиме, него се истога часа лати посла. За оруђе себи узми здраво расуђивање и помоћу њега:
а) живо себи предочи неразумност, наопакост и опасност одлагања. Кажеш “после”, али ће ти “после” то теже бити да учиниш, зато што ћеш се више навикнути на грех, па ће и околности и твоје греховне везе постати замршеније. А каквог смисла за запетљанога има у томе да се све више и више запетљава и притом мисли да ће му једном после исто тако лако бити да се испетља као што јесте сада?! Ако већ сазнаш да не би смео да останеш какав си сада, зашто одлагати? Та, на крају, и Бог би могао да каже – “додија ми подносити” (Ис. 1, 14), и ти би могао да зађеш преко црте иза које нема повратка. А то је таква несрећа да ради њеног избегнућа нема труда који би ти с разлогом било жао да уложиш. Ако исправна мисао настоји да све ово јасно и живо замисли, сви главни чиниоци душе одвратиће се од одгађања, за њу човеку више неће бити заступника. Увидећеш да је одгађање – твој неПријатељ, па ћеш и сам на њега погледати непријазно.
б) Дело исправљања сопственог живота, пак, одгађамо отуда што добра мисао која нас је Посетила, стоји у нама јошувек само као мисао и није привукла саосећање, отуда што нам пука мисао не побуђује вољу. Она се међу другим нашим интересовањима појављује као гошћа-туђинка, мами са одстојања ине делује упечетљиво. Спровести је даље у дубину душину ипоказивати њему вредност и привлачност – већ је твоја ствар.Стави, дакле, ову мисао на прво место, сматрај је исправном,откриј радост и величину коју обећава, уведи себе у лакоћу њеног испуњавања. Добра мисао делује по себи слабо и не привлачи срце отуда што у њему постоје други планови и интересантнији предмети, сходно склоностима које су га претходно испуњавале. Изведи их све на среду и почни беспристрасно да их упоређујеш.Поређење са овом добром мисли ништа не може да издржи, све се Повлачи у најдаљи, задњи план. Остаје пак само оно на шта ова указује и привлачи нас као нешто јединствено и прекрасно.
в) Од болести одлагања болујемо највише стога што удатом тренутку енергији у себи дозвољавамо да ослаби и попуштамо лењости, млитавости, учмалости и неодлучности и у мислима и у делатним снагама. Тако своју ситуацију можемо узети и са те стране, живо себи предочивши како је понижавајуће одлагање и иначе, у обичним пословима, а камоли у најнеопходнијем делу спасења – у свему је потребно показивати се хитрим и брзим за деловање и срамота је дозвољавати себи супротно, срамота је одлагати за сутра оно што може и треба да се учини данас.
На овај и друге начине одгони одлагање. Није важно како то ко чини, само нека чини. Дошла ти је добра мисао, наговори себе да не одлажеш њено испуњење, орасположи се и присили да истог трена почнеш да делујеш по њеном упутству. Ономе ко је дело одгодио за следеће дане, треба понудити нешто од савета које ћемо у књизи дати касније.
Али, претпоставимо да је човек добру мисао прихватио и да му је она обузела пажњу. Сада пак треба да похита да је доведе до таквог степена пробуђености на коме она има снагу да постане полуга која лако и моћно ставља у покрет свеколику нашу нутрину. Тога ради треба да јој да простора да продре унутра, и за то је потребно да над собом изврши, да тако кажемо, неколико операција, као најнеопходнију и најделотворнију припрему за пробуђење.
Ове операције треба да буду уперене против оних тананих мрежа или оног устројства човекових расположења који човека задржавају у греху. Грех спутава душу многим мрежама или, боље речено, од ње се скрива многим покровима стога што је сам по себи наказан па би га, лако уочљивог, она из прве могла од себе одбацити. Најдубље смештени и срцу најближи покров саздан је од самообмањивања, неосетљивости и лакомислене безбриге; изнад њих, ближе површини леже расејаност и многобрижје, најглавнији чиниоци који скривају и потхрањују грех и греховне обичаје и навике; сасвим с врха налази се претежпост плоти, покров од других виднији, али ипак не мање моћан и значајан.
Онај први покров је основни. Он узрокује да човек не види опасност свога положаја и не жели да га промени. Друга два су само – оруђа, њима се само испољава и одржава то греховно стање. Када божанствена благодат долази, она пролазећи до раздељења душе и духа удара право на први покров и раскида га. Под њеним дејством грешник сместа бива обнажен и указује сопственој свести у своме свеколиком духовном безобразју (ружноћи). Али, када човек још увек само иште благодатно пробуђење, потребно је да почне да делује спол3а и досеже до покрова унутарњих.
Ако, дакле, хоћеш да се како ваља занимаш помишљу да промениш рђави живот свој, која те је обузела, почни да скидаш са себе греховне покрове онако како се скида слој земље да се открије оно што је под њим скривено.
а) Пре свега позабави се – телом. Ускрати му уживања и задовољства, ограничи и задовољавање најприроднијих његових потреба: продужи време бдења, смањи уобичајену меру хране, придружи напорима нове напоре. Главно је да, како желиш и како можеш, учиниш некако лакшом и лепршавијом плот, истанчаш њену огрубелост. Тиме се душа ослобађа од сапетости вештаством (материјом, материјалним светом), постаје покретљивија, лаганија и пријемчивија за добре утицаје. Вештаствено тело, претежући над душом, преноси на њу своју тромост и хладноћу.Телесни подвизи раслабљују те узе и одстрањују њихове последице. Истина, не живи сваки грешник неуздржљиво и не повлађује телу, али – једва да би се међу онима који живе обичним животом нашао неко ко не би имао шта да ускрати своме телу, када му у срце дође жеља за спасењем.
б) Тело обремењује душу споља, бриге и поткрадање мислено од стране демона муче је изнутра. Допустимо да је плот већ умирена; тиме је учињен први корак, али поменуте два препреке одељују душу од ње саме.
Бриге јој не остављају времена да се позабави собом. Човеку који их има, један је посао у рукама а десетине њих су му у глави. Оне одгоне човека све даље и даље, не дајући му могућности да се обазре и погледа на себе. Одбаци, дакле, привремено бриге све без изузетка, одбаци их само привремено, после ћеш се опет латити уобичајених послова, само их сада прекини, избаци из руку и избиј из мисли.
Али и онда када човек прекине послове који носе бриге, у глави му још задуго влада сметеност: мисао мисао сустиже, час у сагласју час једна другој противна, душа је расејана, ум се поводи на разне стране и самим тим онемогућује себи да се утврди на било чему постојаном и стаменом. Сабери зато расејану децу своју уједно, као што пастир сабира стадо своје или сочиво расејане сунчеве зраке, и обрати их ка себи.
Жеља да се удубимо у себе и собом позабавимо, пресекавши расејавање мисли и бриге, наравно, као неизбежна средства изискује, са једне стране, осамљивање, а са друге – прекидање уобичајених занимања и свакодневних (житејских) и службених; раније поменуто умирање плоти налаже измену у поретку задовољавања природних потреба. Судећи по томе, најзгоднијим временом за измењивање свога живота треба сматрати време поста, особито Великог. Ту је све унапред настројено за такав захтев: и код куће и у цркви, па чак (у оно време, у царској Русији – прим. прев.) и у друштву. На то време сви и гледају као на припрему за покајање. Ипак, из овога не следи да, када човеку дође добра мисао о промени живота, он треба да њено испуњење одложи до наступања поста. Све што једна таква мисао налаже може да се испуни и у свако друго време, независно од поста. Али, наравно, када је већ наступио свети пост, грехота је пропустити га, као што се пропушта друго време, и не побринути се за спасење душе. Ономе коме дође спасоносна мисао о измени живота, ван времена поста и који у својој свакодневици наилази на препреке за њено остваривање, боље је да се привремено повуче у неку манастирску обитељ. Тамо је лакше себе савлађивати.
в) Ето, ти сада стојиш код свога срца. Пред тобом је унутарњи човек твој, погружен у дубок сан безбриге (немара), неосетљивости и слепила. Почни да га будиш. Добра мисао која ти је дошла, већ му је мало нарушила миран сан. Буђењу пак приступи са великом и радосном надом и најснажнијим напрезањем мисли: сабравши сву своју пажњу, почни да себи предочаваш разноврсне представе, мање или више уверљиве и упечатљиве, прилагођавајући их ипак своме унутарњем стању.
Пре свега, скидај са очију свога ума покрове који га одржавају у слепилу. Ако човек не одступа од греха и од њега не бежи, то је највише стога што није свестан себе нити ове опасности у којој се налази због греха. Када би му се отвориле очи он би од греха побегао као што се бежи из куће захваћене ватром. Таква заслепљеност проистиче и из непажње и равнодушности према самоме себи: човек није свестан себе зато што никада није у себе улазио нити је о себи и свом духовном стању размишљао, али у заслепљености га одржавају, већином, одређен; предубеђења према самом себи. Човек сам по себи чини једну мрежу помисли, које га систематски скривају од сопствених духовних очију. Нека су те помисли и паукова мрежа, само најповршније претпоставке – али ум, с једне стране нема кад да их јасно разабере, а са друге о њиховој реалности и истинитости громко говори срце. То су лично наше духовне заблуде или предрасуде, које проистичу из уплитања срца у дело разума. Ето због чега је дубокој пажњи потребно у том трену придружити још и извесну трезвеност, која одстрањује сваку превару лукавога срца. Ако срце треба нешто да чувствује, нека до тога трена чувствује под утицајем умних представа и не самог по себи, брзајући испред ума; иначе, срце ће опет присилити разум да ствари представља по његовоме, опет ће га себи потчинити и унети неред у схватања и, уместо да га повуче ка просветљењу, бациће га у још већу заслепљеност.
Довевши сада себе у такву ситуацију, почни да изводиш смотру разних помисли које те држе у заслепљености и подвргавај их строгом и нелицемерном суду.
 
а) Ја сам Хришћанин, кажеш ти и тиме се уљуљкујеш. Ето прве обмане – преношење на себе предности и обећања хришћанских, без настојања да се у себи укорени истинско хришћанство, односно присвајање имена нечега што може да почива и држи се само на моћи и унутарњем достојанству. Објасни себи да је преварна нада да Бог може и из камења подићи чеда Аврааму и у свако доба поништити Своја обећања, ако се убрзо не испуне услови за учешће у њима. Главно је да схватиш шта значи бити Хришћанин и упоредиш себе са тим идеалом, онда ћеш увидети колико је поуздан тај ослонац твога слепила.
б) “Та, нисмо од последњих! Знамо што-шта и ако узмемо нешто да просуђујемо, умећемо да просудимо и дужности своје нећемо обављати наслепо и неделикатно!”. Тако неки заборављају себе својим душевним врлинама. Другима се, напротив, намећу телесне врлине: снага, лепота, племенито порекло. Такви бивају заслепљени утолико жешће уколико више стоје изнад свих осталих у средини која их окружује. Увери пак себе:
– Да природне врлине уопште ни немају духовну цену зато што и нису наша тековина него су нам дароване Богом. У Хришћанству је све природно тим више без вредности због тога што се људска природа у грехопаду искварила. Освети своје добро вером у Христа Спаситеља и животом по тој вери, и тек онда гледај на њега као на добро.
– О телесним или каквим другим случајним преимућствима не треба.ни говорити. Свети Златоусти на једном месту приказује човека који хвали другога зато што је по себи добар, наочит, богат, има лепу кућу, јаше на одлично опремљеним коњима и др. онда се хвалитељу обраћа овим речима: “Зашто ми ништа ниси рекао о њему самом? Све о чему си ми говорио није – он!”.
– А на друге не треба гледати: нека њих! Сваки ће за себе полагати рачун. Ти гледај на себе и, одвојивши се од других,само о себи суди не упоређујући се са другима. Или, ако већ желиш да се са неким упоредиш, упореди се са светим Божијим угодницима. Они су живи хришћански закон и жива слика онима који се спасавају. Ако почнеш о себи да судиш према њима, нећеш погрешити.
– “Ми још нисмо тако рђави” – чини нам се – “не владамо се безобразно и други не гледају на нас као на рђаве људе,и не лишавају нас свога уважења и пажње, и то не само обични људи него и они значајни!”. Од најгушћег је мрака покров створен од лепог спољашњег владања и пријатних односа са људима!Објасни себи да је оно спољашње безвредно без унутарњега. Исправност спољашњег понашања представља – лишће на дрвету, а добра унутарња расположења су – плод. Смоква је својим лишћем обећавала плодове, али ју је Спаситељ, не нашавши их на њој, проклео. Такав је пред Лицем Његовим и сваки споља исправан човек, без искрено доброг и богобојажљивог срца. “Сине, дај ми срце своје!“, каже Господ код премудрога Соломона. Из срца потиче како све добро тако и све зло. Какав си у срцу, такав си и пред лицем Господњим. Ако си горд у срцу, ма како се ти споља правио смеран, ипак Гослод види да си горд. Тако и у свему осталоме.
А суд других обмањива је варка. Други нас не знају, а односе се према нама добро или зато што претпостављају да смо добри или повињавајући се закону пристојности. А бива и то да они из наше околине и виде код нас рђавост, али нам наговештај о томе не дају из неких својих разлога. Нема ли и таквих искустава да неки видећи рђавост у других, ове због тога чак и хвале и тиме потпирују у њима дух дрскости у рђавоме делању; онај неразумник који им поклони пажњу, незадрживо срља све дубље и дубље у зло и рђавштину; јер, када човск код људи око себе примети смешак задовољства због онога што чини, он остаје да пребива у злу са неким самозадовољством. Неће ли и нас задесити нешто слично, ако будемо тако будно пружали ухо ка мишљењима других о нама!?…
“Па нека у.мени и има зла, та као да сам ја једини такав?! Такав је и овај и онај, па чак и ено ко… Зар се мало може наћи таквих који су рђави, чак рђавији од мене…!” – Тако ми заслепљујемо себе уобичајеношћу греха у свету око нас. Схвати да множина оних који греше не измењује закон правде и не ослобађа никога од одговорности. Бог на број не гледа. Колико се било нарађало људи до потопа и сви су погинули, изузев осам душа, и са Содомом и Гомором огањ са неба прогутао је пет градова и нико се није спасао осим Лота и његових кћери. И у аду мучења неће бити лакша због тога што ће многи тамо бити мучени, чак напротив – Неће ли се тиме чак појачати страдања свакога од њих?!
Таквим и сличним размишљањима хитај да разагнаш мрак предрасудних помисли, које те држе у слепилу и не дају ти да погледаш на себе, како треба. За циљ овог првог рада на себи постави то да се доведеш у сумњу и поколебаш у уверењу да је твоје стање безопасно. До тога ћеш доћи природно, када почнеш да један по један одсецаш ослонце на којима се лажно утврђује наше слепило, када мало помало почнеш да разараш пусто самопоуздање и уздање у било шта своје и мало помало да разбијаш прикривање одговорности за грехе, тј. склоност да увек и у свему оправдаваш себе. Објасни себи да од твога Хришћанства нема ништа ако си зао, да те своје врлине више обличују него што те оправдавају, да је при неваљаности срца твоја спољашња ваљаност богомрско лицемерје, да те ни похвале других ни ширина другарства у рђавом делању неће сакрити од Божијег суда и гнева. Мало помало затворићеш се у мисли и осамити – осамити пред погледом ума и савести, која ће подићи моћан глас против тебе, особито пошто, упоредивши себе са оним какав треба да будеш у Христу, нађеш да си далеко застао за својим прволиком. Услед тога, ако се не претвара, твоја свест природно ће се уплашити за себе. Као одсечен од свега и лишен свих ослонаца, ти треба да будеш захваћен дубоким осећањем безнадежности и страховања за себе. Баш до те границе треба на све начине да доведеш поменути рад над својом заслепљеношћу. Поновно оживљавање тога дубоког осећања свагда представља предворје бекства од греха, као што у рату колебање непријатељских редова јесте знак њиховог скорог давања у бег.
2. Ако се на описани начин крене у теби и најлаганије осећање сопствене греховности и опасности од даљег остајања у такврме стању, удуби се још више у себе и са још већим мисленим напрезањем такорећи застрашуј себе каквим год страшним а отрезвљујућим представама: њима протресај и омекшавај неосетљиво своје срце, као што тешки маљ до мека праха уситњује тврди камен.
а) Сети се послетка свога! Говори себи: ” Тешко мени, ево ми смрти ускоро!” Око тебе свугде умиру, час ови час они, па ето, куцнуће и твој час. Не одвраћај пажњу од часа смртнога, утуви да ти је анђео смрти већ послан, да долази и да ти се већ приближио. Затим живље покушај да замислиш шта ће бити са тобом у смрти и после смрти. Суд је пред вратима! Тајне твоје обличиће се пред Анђелима и свима Светима. Тамо, пред лицем свих стајаћеш сам са делима својим. На основу њих ћеш или бити осуђен или оправдан. А шта је рај, а шта ад?… У рају је блаженство које се не да описати, а у аду мука без утехе и конца – на аду је печат коначног одбацивања Бога. Прими све то дубоко у свест и принуди се да у тој свести пребиваш, све док те не испуне – страх и ужас!
б) Потом се обрати Богу и стани, тако оскврњен и обремењен многим гресима, пред лице Бога – Свеприсутнога, Свемилостивог и Дуготрпељивог!… Хоћеш ли још незахвално окретати леђа Ономе Који те одасвуд обасипа милостима? Хоћеш ли још затискивати уши пред Очинским гласом Његовим, који те милостиво призива? Хоћеш ли још одбијати руку пружену да тебе прими? Постани свестан те неумесности и пожури да у себи пробудиш и ојачаш жалост и тугу по Богу!
в) Сети се притом да си ти као Хришћанин – искупљен Крвљу Христовом, измивен водом Крштења, да си примио дар Духа Светога и да си за трпезом код Господа и храниш се Крвљу и Телом Његовим. Сети се и да си све то згазио ради греха, који те квари. Узиђи мислено на Голготу и схвати колико коштају греси твоји? Зар ћеш још рањавати главу Господњу трњем грехова својих? Хоћеш ли још да Га прикиваш за крст и пробадаш ребра Његова и да се изругујеш над дуготрпљењем Његовим? Или ти ни не знаш да, чинећи грех, учествујеш у мучењу Спаситељевом и да ћеш због тога делити судбину мучитеља Његових? А да ћеш се, ако грех одбациш и покајеш се, причастити сили смрти Његове? Изабери једно од двоје: или да сам распињеш и занавек пропаднеш, или да се сараспињеш са Христом и да са Њиме наследиш живот вечни!
г) Расуди, даље, шта је заправо грех коме тако приањаш. Он је зло најмучније од свих зала: оно нас удаљава од Бога, растројава душу и тело, предаје нас мукама савести, подвргава каштигама Божијим за живота и у смрти, а после смрти баца у ад, затварајући врата његова заувек. Какво чудовиште волимо?
Постани свестан свег зла до греха и узнастој да се над њим згнушаш и одвратиш од њега.
д) Погледај, најзад, на грех и из угла – ђавола, његовог првог производитеља и размножитеља, и развиди за кога то уствари радиш, грех чинећи! Бог је за тебе све и учинио и чини, а ти не желиш да Му угађаш (врлином). Ђаво за тебе ништа не чини и само те тиранише грехом, а ти за њега добровољно и неуморно радиш. Ти са ђаволом другујеш преко греха, а он ти кроз грех пакости. Привлачи те ка греху обећањем сласти од њега, а оне који у грех падају – мучи и кињи. У овом животу нам дошаптава да су греси – ништа, а у ономе ће их злурадо истицати ради нашег обличења као нешто веома важно. Ђаво се тресе од злобне радости када неко падне у мреже греховне и остаје у њима и даље. Схвати све то и пробуди у себи непријатељство према том човекомрсцу и делима његовим.
Када на тај начин будеш у срце утерао једно за другим дубока осећања која ће га – сакрушити и омекшати, када ти га испуне ужас и страх, печал и жалост и одвратност и мржња према делима ђавољим, оно ће се мало помало згревати и ставити у покрет, а са њим ће се кренути и почети да напреже и раслабљена воља.
Као што струја преноси на тело неки напон и као што ујутру чист и свеж ваздух преноси на човека своју свежину и неку чилост, тако и ова осећања, када испуне читаву душу, буде у њој успавану енергију, обнављају позив и готовост да предузме све, само да ш опасног стања изиђе. То ће бити први зачеци делатне бриге о своме спасењу. Од тога трена, хитај још одлучније!
3. Гонити сан небриге. Пошто се воља била сувише раслабила да би могла да чини добро због дугог пребивања у греху, сада око ње сабирај таква осећања, којима се обично побуђује енергија душевна: на страни добра представи његову спасоносност, узвишеност, свевредност, лакоћу испуњења и уклањања препрека, и вазда спремну утеху, и главно – неопходност његова чињења. На страни греха, пак, представи све томе супротно, па све то још даље и искреније протумачи себи, док се најзад не разгалиш и не доведеш у стање бодре напетости, која је сваког часа спремна да пређе (са речи) на дело. Говори души својој:
“Знај једно од двоје – или ћеш занавек пропасти, ако таква останеш, или ако то не желиш, покај се и обрати ка Господару и заповестима Његовим. А зашто оклевати? Што касније, то горе. Пази се притом, јер је смрт пред вратима.
Мислиш, пренапорно је то? Само ти почни, само се крени. Господ је близу и свака помоћ од њега спремна је да ти дође. А какво ћеш добро видети?! Збацићеш оно бреме и оне узе које ти сапињу и ступићеш у слободу деце Божије!
Зашто себе мучиш као какав душманин? Ни дању ни ноћу не видиш покоја. Изван тебе напољу свуда смутња и немир. Но, ти се само врати у себе и све ће ишчезнути и познаћеш животну радост.
Погледај, сви су већ пошли Господу… и овај се обратио, и тај и онај! Зашто само ти оклеваш? Пођи! Зар си гора од других? .
Све око тебе живи и све те на живот позива. Бог није Бог мртвих но Бог живих. Прикључи се и ти онима који живе Његовим животом. Пођи и пиј са источника воде живе!”
Енергија раслабљене воље вазда се побуђује када се човек нађе између крајности – или да погине или да измени свој живот! Нагон самоодржања истог часа почиње да га гони на делање. Објасни себи потом како те велико добро очекује од промене живота на боље, како ти је промену лако извршити, јер си за њу способан и на призван и при руци имаш сва средства и помисли да ће сви добри и на земљи на небу бити тиме обрадовани, и ступити у општење са тобом и на руке те узети и да ће те преплавити радост од заједничког живљења са свима који живе у Христу Исусу, Господу нашем. Објасни све то себи и ободриће се твоја ослабела воља и исправиће се раслабљена колена твоја.
Трудећи се тако над собом, све више и више одгонићеш своје слепило, равнодушност и небригу. Зато се труди, само се труди, не слабећи. У грешној души постоји лукава тежња да се на све начине уклања од труда у делу спасења. Ти јој зато приђи, узми је и сам понеси – неће ти се опирати, она само нема вољу да се потруди. У твојој нутрини нико не може бити господар осим тебе. Уђи у себе и себе сламај, побеђуј, уразумљуј! Сам са собом води борбу пред лицем Бога. Дакле, расправа са самим собом, може се рећи, једина су врата која уводе у дело спасења. Заиста, ако сам својим снагама не расудиш и не поразмислиш како ће испасти, ко ће то за тебе учинити?! Зато ти се и говори: “О томе расуди, ево замисли, то и то схвати!”
На основу овога могуће је проценити како је велико добро за грешника, ако развраћење духовно још није успело да у њему сасвим угаси светлост вида за Истину. Нека се карактер и искварио, нека су осећања прљава, али ако се још држе здрава схватања, још увек има за шта да се ухвати онај ко је почео да мисли на спасење. А ако и здравих схватања нестане, када се и ум разврати, или падне у сумњу, изгубивши убеђеност у њих, или прима искривљена учења, мора се признати да је такав од главе до пете расточен човек. Таквога стања, уосталом, ретки допадају. А они који допадну, ако за њих уопште постоји могућност обраћења, бивају обраћени изузетним и запрепашћујућим дејствима благодати Божије. Велика, пак, већина грешника не губи веру и исправан начин хришћанског говорења, “здрав наук” – по Апостолу, и само се морално и духовно развраћују. Њима је довољно да поново очисте богозаборавом помрачена схватања и чврсто васпоставе увереност своју у њих, ослабелу у међувремену због расејаности и нехајења за било какво добро духовно. Седи и сам све развиди – чему веру да поклониш, како да живиш и чему да се надаш, по Символу вере и заповестима Божијим. Ако се нађеш у некој недоумици, погледај у катихизис. Ако ни то не можеш, поразговарај са неким, пре свега са својим духовним оцем. Када то учиниш, царска Истина победоносно ће се подићи у теби и, као неко ко власт има, сузбијаће неисправност дела, расположења и чувства који су тобом овладали. Лако ће ти тада бити да расуђујеш и да расуђивањем и слепило откриваш и равнодушност (безосећајност) побеђујеш и небригу одгониш.