ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
УЗЕ САТАНСКЕ
 
Трећи окови духа потичу од сатане и његових духова. Они су невидљиви и већином се подударају са узама самоугађања и света, које сатана својим утицајем само учвршћује и преко њих држи човеков ум у помрачености. Ипак, постоји и нешто што непосредно потиче од сатане. У питању је нека неодређена страшљивост и снебивљивост, која у свако доба смућује грешникову душу, а понајвише онда када смера неко добро. То је готово исто као кад господар узме да прети слуги, чим овај стане да чини нешто мимо његове воље и планова. Од ђавола долазе разне духовне преласти (обмане). Код једних је то нека претерана и неоснована нада у милосрђе Божије, која не отрежњава него све више и више погружава у грехољубље. Код других, насупрот томе – очајање. Код овог – сумња и неверје, код оног – самоувереност и самооправдавање. Да, много, уистину много тога зависи од сатане, али га је тешко тачно одредити. Ипак, њему као извору треба приписивати све греховно, јер је он цар грешнога света. Једна од његових лукавих подвала јесте то што се скрива, тј. грешнике наводи на уверење да он, ђаво, ни не постоји, услед чега тако самовољно и бесни у грешниковој души, пребацујући греховне тежње, које му улива, на природу и подстичући га да ропће на Бога, зато што му Он тобоже забрањује оно што произилази из људске природе и налаже оно што нема снаге да достигне. Уразумљујућа божанствена благодат неретко је отрзала грешнике из чељусти адских осрамоћењем сатане. Излагала га је јавној срамоти и извргавала подсмеху, огољујући његову немоћ и глупост и раскринкавајући лукавства. Тако је ђаво био посрамљен у лицу мага Симеона, Кипријана Антиохијског и многих других. Све такве случајеве пратило је обраћење и уразумљење не малог броја заслепљених. У дане Господа на земљи, беси – који су извор сумње и неверја, постајали су проповедници вере. И свети Мученици су силом Свемогућег Бога често принуђивали и оца и децу лажи да кроз кумире и идолопоклоничким храмовима проговоре Истину. Такво разоткривање сплетки лукавога уверава грешника да се налази у пакосним и непријатељским рукама и да се оне, на зло њему самом, са њим шегаче и преварно га воде неким мрачним путем у пропаст та да би се тој пропасти радо порадовале. Ово неизбежно рађа дубоко осећање страха за сопствено добро, опрезност, подозрење и одвратност како према лукавцу тако и према његовим “изналасцима” – пророцима и страстима, и целокупном ранијем своме животу. Одавде па до преласка источнику истине, добра и блаженства – Богу, више нема много.
То су, ето, путеви и средства којима Божија благодат делује на човеков дух, отржући га од уза несвојственог му живота и суочавајући га са другим, бољим животом, у коме су његови радост и спокојство. Али, очигледно је да су сви они, сами по себи некако непотпуни, као да не доричу ствари до краја. Нпр. родила се човеку жеђ за бољим – али где да то боље тражи, и како да га достигне? Или, некога је потресао страх од смрти и суда, шта да чини да се избави од зла? Тако и у свим другим случајевима.
Сви ти начини су, међутим, неми: потребно је додати им још средство које их допуњује и усавршава. У питању је р е ч, или проповед. Реч Божија у разним Својим видовима стварно и прати поменуте начине, објашњавајући их и указујући на њихов последњи циљ. Без ње човек би још остао у неком неодређеном стању и не би, сходно томе, предузео све што би требало. Тако је апостол Павле био уразумљен небеском појавом. Али Господ није све на њему учинио на тај начин, него је рекао: ” Иди к Ананији и он ће ти рећи шта да чиниш”. Јустин Философ, великомученица Варвара и царевић Јоасаф увидели су лаж, али да би познали истину били су им потребни посебни руководитељи и тумачи. Зато је Господом и утврђен закон: “Свима свуда проповедати”, да се покају. “Вјера бива од проповиједи, а проповијед од ријечи Божије” (Римљ. 10, 17). А та реч, почев од Апостола преко њихових наследника, оглашава се данас до свих крајева земног шара. И ево суштинске потребе проповеди – да указује на општи, спасоносни поредак Божији и свима обзнани лица и места којима треба да се обрати пробуђени, да не би одједном изгубио пробуђену свест или да не би са њоме блудео по распућима, бесплодно трошећи снаге и време. У Цркви треба непрестано да се чује катихетска поука (и стварно се чује). Верници који у вери стоје усправно, њоме ће се све више и више изграђивати, а они који су пали и тога часа били пробуђени, имаће непреварног указатеља пута. Како је многоцена дужност свештеника да н; време, па и без обзира на време, оглашава спасоносне путеве Божије, не ослањајући се на њихову већином претпостављану општу познатост!
Али реч Божија не само да употпуњује све поменуте начине, него их и замењује. Она пробуђује потпуније и разумљивије. По своме сродству са нашим духом, који такође исходи од Бога, та реч продире унутра, до раздељења душе и духа, оживотворује дух и осемењује га за доношење плодова духовног живота (зато се реч у Јеванђељу и назива семеном). Пробуђујућа сила речи Божије утолико је значајнија што дејствује одједаред на целог човека, на сав његов састав: тело, душу и дух. Звук или гласовни склоп речи дира слух, мисао заокупља душу, а у њој утајена енергија дотиче дух који се, ако пази, пошто реч срећно прође душу и тело – као грубе засторе – буди и, напевши се, раскида узе које га сапињу.
Реч Божија буди – или тиме што веома живо човековој свести представља божанствени поредак или што у њега уводи наш дух кроз разорење ограда које га сапињу. На пример, један стари слуга рекао је у својој простодушности своме болесном господару. “Ма колико се борио, баћушка, мора се умрети!”, и тиме га побудио на покајање. Други неко је пред сликом распетог Господа прочитао: “Види шта сам ја за тебе учинио, а шта си ти за Мене?!”, и пробудио се из сна греховног.
Света Пелагија слушала је о смрти, суду и горкој судбини грешника и – одступила од грешног живота. Равноапостолни кнез Владимир обратио се чувши опис целокупног Божјег поретка, почевши од стварања до свршетка света, страшнога суда и вечне судбине добрих и злих. А проповед св. Апостола, и на њиховом трагу свих проповедника Јеванђеља, састојала се у једноставном излагању истине без паметовања. Свети апостол Павле каже за себе да су његова реч и проповед били не у убедљивим речима људске мудрости, него у простом казивању о дслу сиасења кроз Господа Исуса Христа на крст распетога (1. Кор. 2, 24). И, може се рећи, најприроднији начин деловања кроз речи јесте – представљати истину каква јесте, не заклањајући је умним представама и нарочито не нагађањима о вероватноме. Истина је сродна духу. Просто и искрено исказана, она ће га обузети; застрта сликама, накићена и напирлитана – остаће у фантазији; загушена разумским представама и доказима, задржаће се у разуму или души, не досежући дух и остављајући га празним.
Може се рећи, да сва неплодност проповедања зависи од мудровања којима га пренатрпавају. Зато ти објасни истину једноставно, откриј у чему се састоји и – дух ће бити побеђен. Јеврејин је читао Јеванђеље и – обратио се, јер је познао истину у простој јеванђелској причи. Уопште, много се “слободноумника” обратило живим познањем божанствених ствари, по указању Божије речи – живе или писане. Истина развејава мрак сујетних помисли, проветрава душу, обасјава дух…
Са друге стране, силом речи неретко се руше зидови духовне тамнице и духу даје слобода. Тако је св. Антоније чуо реч о ништавности земних блага, и – све оставио. Један младић је чуо причу о блудном сину и – покајао се… Уопште, предочавање божанственог поретка, са једне стране, и разоткривање разних преластних очараности, са друге, испуњавају човекову душу спасоносним знањем, или јасним и убедљивим познањем спасоносног пута коме се тврдоглавост срца ретко може одупрети. То што врло многи не делају како би требало, са напором, него остају у уснулости и немару, бива стога што не познају спасоносне истине или што их познају непотпуно. Пуноћа знања победоносна је, јер од ње лукаво срце бежи. На основу своје “опште способности” да буди грешнике, реч Божија на земљи се шири и до нашег слуга долази на разне начине. Неућутно се ори по храмовима, на сваком богослужењу, као и изван храмова, на сваком чину црквеном; дамара у песмопојима и песмама дрквеним, отачким проповедима и свакој душекорисној књизи; у душеспасним разговорима и општеприхваћеним поучним изрекама; у школама, на сликама и у сваком видљивом предмету, који представља духовне истине. Судећи по томе, ми смо са свих страна обуимани речју Божијом и њоме одјекујемо. Одасвуд допиру до нас громогласни позиви на разорење тврђаве грехова као зидина јерихонских. У свим својим видовима реч Божија је већ показала и још увек показује своју победничку моћ над људским срцем. Требало би само бринути да путеви којима се она шири буду чувани и незагушени – да не би замукла простодушна проповед, да би се богослужење вршило како доликује и ради назидања, да би иконописање било здраво и свето, и појање трезвено, једноставно и побожно.
Испуњење тога лежи на служитељима олтара. Они су отуд у рукама Промисла Божијег најнеопходнија и најмоћнија оруђа за обраћење грешника. Зато је потребно да и они тога буду свесни и да не ћуте, не само у храмовима него и у домовима, користећи сваку прилику или да речју продочавају верницима свет Божији или да раскивају заведености нашег духа призрацима (привидима) душевно-телесног, али бездуховног начина постојања.