ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
СВЕТ
 
Друге узе духу намиче свет и оне леже поврх уза самоугађања. Свет са својим схватањима, начелима и правилима, са уопште целим својим поретком, који се уздиже до непроменљивог закона, спушта своју тешку руку господара на сву своју децу. Услед тога, нико од те деце не сме ни да помисли да против њега устане или да одбаци његову власт. Пред тим својим господарем сва она осећају некакво страхопоштовање и страшљиво се држе његових “правила”, сматрајући њихово нарушавање такорећи кажњивим делом! Свет, наравно, не постоји као личност, али његов дух некако се одржава на земљи, утиче на нас и као да нас сапиње узама. Очигледно је да је његова власт мислена, привидна а не стварна, не физичка. Следствено томе, потребно је само да се та привидна сила распрши и – могућност отрезвљења од њезиних чини биће нам на дохват руке… Спасоносно Божије промишљење о нама тако делује.
Ради тога Бог стално пред очима овоме свету и нама држи друга два, свештена и божанствена света, и у њима а преко њих предочава човековој пажњи, па јој чак даје и да осети, једну бољу стварност, и непрестано говори о испразности световног живота и световних нада. Та два Божија света јесу – природа и Црква Христова. Искуство показује да се ум, обавијен маглом световног дима, неретко отрезнио сагледавањем видљиве творевине Божије или ступањем у Цркву. Један је човек тако једне зиме посматрао дрво које му је стајало испред прозора и – освестио се. Други је после нечије блиставе беседе осетио сладост душевног спокоја, оставио раније обичаје и одао се служењу Богу. Видљива природа и Божији храм не само да су често уразумљивали и отрежњавали немарне и грешне Хришћане, него су истинском богознању и богоугађању обраћали чак и незнабошце. Тако је једна жена постала Хришћанком, пошто јој се срца коснула реч “осана”. А и обраћање наших предака (тј. Руса) сасвим се утврдило утиском који је на њих оставио хришћански храм (Света Премудрост, Аја Софија). Великомученицу Варвару обратило је од идола Богу сагледање лепота видљивих твари.Божијих. Њихова сила и упливност (моћ утицаја) условљени су тиме што духу, који је исцрпен и изможден, измучен и клонуо од световне таштине, живо и опипљиво предочавају бољи и најблаженији поредак живота и, магновено на њега изливајући радост тога живота, уразумљују га, будући да је он у сасвим другој стварности. А када је пријатељство са светом већ овде и сада тако мучно, какво ће тек бити после?!
Тако се зачиње зов ка свету Божијем и раскид са светом сујетним, који, понекад у виду снажног порива а понекад постепено, најзад и сасвим отрже човека из уза овога света. На тај начин природа и Црква Христова делују као одгонитељи, распршитељи и поништитељи чини сујетног и многопреварног света. Ради тога је њих Господ и довео у такву везу са нама, да би на нас деловали што чешће и упорније, предочавајући нам на најупадљивији начин супротности овог и оног живота.
Други начин благодатног отрзања из уста света састоји се у томе што се благодаћу Бога Свепромислитеља човеку на делу предочава живот, који је потпуно супротан ономе у коме се он креће. Овде спадају, претежно, сва обраћења од којих је дошло посредством, мучеништва, чији су примери неизбројни. Понекад је мученички подвиг једног човека обраћао читава села и градове. Ту је очигледно присуство духовне силе из другог света, не из овог нашег. Понекад чак изгледа да ће пораз верног хришћанина бити неизбежан, али до њега не долази – мученик остаје непобеђен и благодушан, не зна се откуда и како. Магновено поимање те чињенице обузима човеков ум и разгони у њему чини које потичу од пређашњег начина живота. Ту спада и обраћење блуднице коју је једна мајка замолила да се помоли и поврати у живот њеног умрлог јединца, као и обраћење блуднице која се покајала од једног погледа на иконе Светих, који су се смирено бавили молитвом и богомислијем, док се она у исто то време предавала раскоши и разврату. Овде спадају, исто тако, и сва обраћења до којих су довели животни примери других људи. Снага њиховог деловања је у томе што се лицем у лице виде задовољне и спокојне, и без задовољства и неких предмета који би их чинили спокојнима, а у којима други, када њима овладају, ипак не налазе ни задовољство ни спокојство. Отуда – разочараност пређашњим и промена живота.
Трећи начин одвраћања од света јесте његово посрамљење у лицу његове деце. Тако се Јулијан Апостата над свим преузносио, и свирепо устао на Хришћане и запретио им да ће их сузбити својом силом, али је потом неочекивано пао. Његов пад, чак, не само да је утврдио верујуће, него је и многе неверујуће обратио истинитом Богу. На светог Макарија је, на основу лажног сведочења, устало цело насеље и за казну га тукло и кињило – но, био је то тренутни тријумф света; али, потом се истина открила и све постидела и вратила побожности и страху Божијем. Овде спадају и сва уразумљења падовима и неочекиваном смрћу силника и великана овога света. Осрамоћење света унижава свет у очима његових приврженика, обличи његову немоћ и тиме, са једне стране, одвраћа их од њега а са друге стране, даје им смелост да му се супротставе.
Најзад, неретко и сам свет притешњава човека и одгони га од себе управо тиме што га не задовољава или што постиђује његова очекивања. Ми, на пример, тражимо срећу, а у свету налазимо само славу, част, власт, богатство, уживање. Ништа од тога, међутим, не може да задовољи оног који тражи срећу. Расудан човек убрзо ће увидети обману и доћи к памети. Код Светитеља Божијих видимо да су се многи од њих, сагледавши таштину и метежност света, од њега удаљили и одлучно се посветили Богу. Блудни син је у јеванђелској причи рекао: “А ја умирем од глади” (Лк. 15,17).