ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ДЕЈСТВО БОЖИЈЕ БЛАГОДАТИ И ПРОБУЂЕЊЕ ИЗ ГРЕХОВНОГ СНА
 
Рекли смо да је грешник човек погружен у дубок сан. Као што се онај ко чврсто спава – ма каква да му се опасност приближава – неће пробудити и сам од себе устати, ако неко са стране не дође и не пробуди га, тако се ни онај ко је погружен у сан греховни, неће освестити и неће устати, ако му у помоћ не дође божанствена благодат. По безграничном Божијем милосрђу. Његова је благодат управо спремна на све, све посећује и свакога разговетно позива: “Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос” (Еф. 5, 14).
Такво поређење грешника са уснулима даје ослонац свестраном разматрању њиховог обраћања Богу. Управо као што се уснули буди, устаје и спрема за одлазак на рад, тако и грешник који се обраћа и каје, буди се из греховне уснулости, долази до решености да се измени (тј. устаје) и најзад се облачи у силу за нови живот у светим Тајнама Покајања и Причешћа (тј. постаје спреман за рад). У причи о блудноме сину ови моменти су овако представљени: ” А кад дође к себи”, тј. освести се, рече: ‘уставши, отићи ћу’, тј. реши да остави пређашњи живот; па “уставши, отиде”, и онда каза оцу: ‘сагреших’, то је израз покајања; а отац га даде обући у најлепшу одећу (оправдава и разрешује од грехова) и припреми му трпезу (св. Причешће).
Тако у обраћењу грешника постоје три момената:
1) пробуђење из греховног сна;
2) узлажење до решености да се остави грех и посвети богоугађању;
3) облачење у силу с Неба ради таквог деловања, кроз свете Тајне Покајања и Причешћа. Пробуђење грешника представља такво дејство благодати Божије у срцу његовоме, захваљујући коме он, као из сна пробуђени, види своју огреховљеност, и дубоко осећа опасност свога стања, и почиње да се за себе плаши и да се брине за то како да се избави из своје невоље, и спасе. Раније је у односу на своје спасење био слеп, неосетљив и немиран, а сада и види и осећа и брине. Али, то још увек није и – промена, него само могућност промене и позив на њу. Благодат сада ослобађа грешника његових свакидашњих уза, поставља га и држи изван њих, пружајући му тако могућност да изабере сасвим нови живот и да ступи у њега. Ко то искористи, благо њему! Ко, пак, не искористи, опет ће бити остављен, опет ће се погрузити у онај исти сан и онај бездан пропасти.
Божија благодат постиже свој циљ тиме што раскрива пред свешћу и чувством човековим ништавност и срамотност онога чему се одао и што толико цени. Као што реч Божија, “оштрија од сваког мача двосеклога, продире све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи” (Јевр. 4, 12), тако и благодат пролази до раздеоба срца и греха, и раскида њихов незаконит савез и спој.
Ми смо видели да грешник свим својим бићем ниспада у област у којој начела, схватања, судови, правила, обичаји, насладе и начин живота уопште, речју – све, јесте сасвим опречно истинском духовном животу, за који је човек предназначен. А, ту ниспавши, он не постоји засебно и одвојено, него бива прожиман свиме, сарастапа се и пребива сам у свему томе. Отуда је за таквога човека природно да не зна и не помишља на оно, што је овоме поретку супротно и према томе супротном нема никакве склоности. Област духовна од њега је сасвим заклоњена. Очигледно је, после тога, да се врата обраћења могу отворити само под условом да пред свешћу грешниковом у пуној светлости буде раскривен поредак духовног живота, и не само да буде раскривен него и да се дотакне његова срца, а да, такође, пред његовом свешћу и чувством, поредак греховног живота буде осрамоћен, одбачен и разорен. Само се тада и може родити у човеку настојање да тај поредак напусти, и да ступи у живот духовни. Све се то савршава у једном акту благодатног пробуђења грешника.
У начину свога дејствовања, пробуђујућа Божија благодат се свагда саображава не само узама, које грешника сапињу, него и особеном стању сваког грешника. Што се овог последњег тиче, пре свега треба имати у виду ону различитост у дејству коју благодат показује када делује на оне који никада нису били пробуђени и на оне који су већ то буђење искусили. Ономе ко никада није доживео то пробуђење, оно се даје такорећи забадава, као свеопшта, опомињућа или дозивајућа благодат. Од таквога човека претходно се не може ништа тражити, будући да је он сав усмерен на другу страну.
Али, оном ко је једном већ био пробуђен, и познао и осетио шта је живот у Христу, па се потом с нова одао греху, пробуђење се не даје ” бесплатно”. Од таквога се већ нешто претходно тражи. Он као да благодат тек треба да заслужи и замоли, не само да је жели него и да ради на себи, не би ли привукао благодат пробуђења. Сећајући се пређашњег живљења у добром хришћанском поретку, он га често поново прижељкује, али му се власт над собом не даје. Хтео би да се поправи, али не може да се савлада и победи себе. Безнадежно је беспомоћан, препуштен сам себи – зато што је пређе сам оставио дар, увредио “Духа благодати и смрт Сина Божијег згазио” (Јевр. 10, 29). Сада му се даје да осети како је велика благодатна сила, да то осети утолико дубље уколико му се брзо не даје. Затражи, и потруди се, и тегобношћу њенога стицања научи се да је цениш. Такав се човек налази у једном мучном стању: жеђа а не напаја се, гладује а не исхрањује се, тражи и не налази, упиње се и не прима.
Неко бива остављен у таквом стању веома, веома дуго, све док најзад, свим својим бићем не осети као неку одбаченост од Бога, као да га је Бог одбацио и заборавио, и предао проклетству попут земље која је многократно била напајана кишом а која је остала неплодна (Јевр. 6, 78). Али, то оклевање благодати да се дотакне срца човека који је тражи, представља само кушање. Рок кушања пролази, па пробуђујући дух на њега с нова низлази, због труда његовога и знојнога искања, као што на друге сходи забадава. Такав начин дејствовања спасавајуће благодати указује нам:
 
а) на необична деловања благодати Божије на пробуђење грешника и
б) на уобичајени поредак стицања дара пробуђујуће благодати.