ПУТ КА СПАСЕЊУ

ПУТ КА СПАСЕЊУ
 

 
ДЕЛОВАЊЕ НА СРЦЕ
 
Под утицајем већ описаног деловања ума, воље и нижих снага, и срце ће само по себи стећи настројење према здравим, истински добрим чувствима, као и навику да се наслађује само оним што пружа истинску насладу, те да никако не тежи ономе што, прикривено лажном слашћу, улива отров у душу и тело. Срце заправо представља способност да се доживљава и осећа пуноћа и богатство живљења.
Када је човек пребивао у свештеној заједници са Богом, налазио је наслађење у божанственим, благодаћу Божијом освештаним стварима. Након греховног пада он је, међутим, изгубио то осећање, те је стао да жуди за чулним насладама. Благодат крштења га од овога ослобађа, али је чулност опет спремна да му испуни срце. А то се не сме допустити: срце треба оградити од таквих утицаја. Најделотворније средство за васпитавање истинског наслађења у срцу јесте црквеност. Стога деца треба да непрестано пребивају у тој атмосфери. Осећање свега што је свето, лепота пребивања у том окружењу, у тишини и духовној топлини, удаљавање од свега што води лажном сјају, метежности и пустошности овога света, на најбољи начин урезују се у срце управо у Цркви.
Наиме, храм, духовно појање, иконе, представљају и по садржају, и по својој снази најлепше и највеличанственије предмете са којима се дете среће и упознаје. Ваља имати на уму и чињеницу да ће према укусу (наклоностима) срца човеку бити одређено и будуће, вечно обиталиште; а наклоности срца биће онакве каквима их обликујемо. Очигледно је да позориште, циркус и сличне забаве за хришћанско васпитање нису подесни.
Ако се на овај начин душа успокоји и доведе у ред, она неће са својственом јој хаотичношћу чинити препреке развоју духа. Дух се лакше развија него што је то случај са душом; он пре душе испољава своју снагу и активност. У дејства духа убрајамо: страх Божији (који одговара разуму), савест (која је адекватна вољи) и молитву (која одговара чувству). Страх Божији рађа молитву и обнавља и чисти савест. Деца имају предиспозиције за ова чувства, и веома брзо их усвајају. Нарочито се то односи на молитву: она веома лако улази у детињу душу, и деца је не творе просто језиком, него срцем. То је објашњење зашто деца тако радо и неуморно учествују и у домаћим молитвама, и у црквеном богослужењу, и због чега се томе толико радују. Из овог разлога децу не ваља лишавати тога дела њиховог образовања, већ их, напротив, треба постепено уводити у ову свештену скинију бића људскога. Што се раније уреже у душу страх Божији, и што се раније пробуди молитва, то ће стаменија бити благочастивост у каснијем животу.
Код неке деце дух благочашћа пројављивао се сам од себе, без обзира на видљиве, веома присутне препреке за његов развој. А то је посве природно. Наиме, дух благодати, добијен на Крштењу, уколико не буде угушен неправилним телесним и душевним развојем, не може а да не оживљава наш дух; а шта би то било у стању да ову преизобилну благодат онемогући да се пројави у свој сили својој? Савест, уосталом, изискује непосредно руковођење. Здрави појмови и представе, заједно са добрим родитељским примером и другим начинима поучавања добру, као и молитва, освештаће детињу савест и поставити у њој чврст темељ за све касније добро и ваљано делање. Али најважније је да се код деце развије склоност ка испитивању своје савести и свестан, благоразуман однос према њој. Свесност и благоразумност јесте особина од необичне важности за живот; али исто као што ју је једноставно обликовати, лако ју је и угушити у детињем бићу. За малу децу воља родитеља представља и закон савести, и закон Божији. Нека сву своју благоразумност и све своје заповести родитељи усмере тако да деца не буду стављена у ситуацију да крше њихову вољу, а уколико се то ипак деси, у деци ваља стварати покајно расположење. Оно што је мраз за тек процвало дрвеће, то је кршење родитељске воље детету. Оно не сме да погледа родитељима у очи, избегава њихову нежност, жели да побегне, да се осами; за то време душа постаје све грубља, дете се отуђује. Како је добро унапред створити у детету спремност на покајање, како би оно у случају потребе без бојазни, са поверењем и у сузама пришло старијима и казало: “Ево, учинио сам то и то што не ваља!”. Све ће се то, разуме се, тицати најобичнијих ствари, али најважнија је чињеница да се на овај начин поставља темељ за каснију постојаност у истинској побожности и свему карактеру човековом, за готовост да се након пада одмах устаје, и друго – да се тиме стиче умеће брзог покајања и самоочишћења или обновљења путем покајног плача.
То је суштина и бит поретка који овде препоручујемо: нека, дакле, дете одраста у таквој атмосфери, па ће се и дух благочастивости у њему боље и успешније развијати. Родитељи треба да свесрдно пазе на све покрете детињих снага које се буде, те да их усмеравају ка једном, ономе једино потребном. То је закон: почети од првог детињег дисаја, и то свим средствима истовремено, а не ослањајући се само на нека од њих. Читаво васпитање спроводити континуирано, сталожено, озбиљно, без наглих измена и обрта, стрпљиво и без журбе, са разумном поступношћу, благовремено уочавајући све изданке (наговештаје) карактера и поступајући са њима како ваља, не држећи ништа за неважно у тако значајном и одговорном послу какав је васпитање. Овде нећемо говорити о свим подробностима, јер нам је намера да прикажемо само основни правац у васпитању.
Није могућно са сигурношћу казати у ком добу човек себе спознаје као Хришћанина и када се у њему јавља вољна готовост да живи по Христу. У пракси је то индивидуално, и дешава се у узрасту од 7,10, 15 година и касније. Пре тог узраста дете може да започне школовање, као што то најчешће и бива. И у овом периоду (за време школовања) правило од кога нема одступања јесте да се доследно и у неизмењеном виду чува целокупни пређашњи поредак, пошто он суштински проистиче из природе наших снага и онога што изискује живљење по Христу. Школовање никако не би смело да буде супротстављено ономе васпитању које смо већ описали, јер ће у противном све што је већ постигнуто бити поништено. Другим речима, и децу у ђачком добу, као и малишане, ваља да окружује благочашће свију који долазе у додир са њима, атмосфера црквености, Свете Тајне, и све то на исти начин као и у раном детињству треба да делује на њихово тело, душу и дух.
Што се тиче самог учења, ваљало би дати додатну препоруку да целокупно градиво буде тако предочено, да се лако уочава и разликује главно од споредног. Ово ћемо најбоље постићи уколико правилно распоредимо наставне предмете и време за њихово усвајање. Нека се за главни предмет сматра проучавање вере, нека се најпогодније време посвећује делима благочашћа, а у случају колизије, нека превага припадне овоме, а не науци. Похвалу треба изрицати не само за успех у овладавању основама наука, већ и за веру и доброту нарави. Уопште узев, дух ђака треба тако обликовати, да се у њему не угаси убеђење да је главно дело човеково на земљи – да угоди Господу, док је ученост један додатни квалитет, случајност која добро дође само у овом привременом животу. Због тога њу никако не би требало прецењивати и приказивати у најблиставијем светлу, тако да обузме сву детињу пажњу и да се дете само о њој стара. Нема ничега отровнијег и погубнијег за дух живљења по Христу од испразне учености и искључивог стремљења ка њој. Она, наиме, у човеку изазива хладноћу према вери и способна је да га занавек одржи у таквом стању, а у неким приликама, уколико се стекну одговарајући услови, да буде пропраћена и развратношћу.
Друга ствар на коју смо дужни да обратимо пажњу јесте дух предавања наставних предмета и приступања њима. Наиме, као врховни закон од кога нема одступања мора се поставити захтев да свака наука која се предаје у хришћанским школама буде прожета хришћанским, заправо православним начелима. Свака наука подесна је за то; чак се може тврдити да ће наука бити истинита тек уколико испуни овај неизоставни услов. А хришћанска начела су несумњиво истинита. Због тога их без резерве ваља узимати као мерило истинитости свију ствари. Постоји, нажалост, једна изузетно опасна заблуда – да се основи наука могу предавати без икаквог поклањања пажње истинској вери, допуштајући у тумачењима произвољности, па чак и лажи, јер се полази од претпоставке да су вера и наука две потпуно независне и одвојене области. Међутим, наш дух је један и јединствен: он прихвата науку и упија њена начела исто онако као што прихвата и веру и њоме се прожима. Па како је онда могуће да међу њима не дође до повољних или неповољних додира? Сем тога, и истина је једна. Чему онда пуњење главе оним што није од истине, са чиме се не може ући у дворе Господње, као у недоличној одећи?
Уколико се школовање постави на такве темеље, односно уколико вера и живот у духу те вере буду изнад свега што је изложено пажњи ученика, и по начину рада, и по духу који прожима наставу, онда нема сумње да ће начела усвојена у детињству бити и очувана, усавршена, ојачана, те да ће достићи одговарајућу зрелост. А како је то корисно и благотворно!
Ако се васпитању још од најранијег узраста приступи на овај начин, према описаном поретку, детету ће постепено постајати све јасније каква треба да буде природа његовог живљења; оно ће се све више навикавати на помисао да има свештени дуг пред Господом и Спаситељем нашим да живи и дела у складу са Његовим заповестима, те да је све друго нижег реда и умесно само у овом кратком земаљском веку; да постоји и други, вечни дом, друга, небесна отаџбина према којој ваља управљати све мисли и све жеље своје. У природном животном току свако свесно долази до спознаје да је личност. Али, ако је дететова природа оплемењена новим, благодатним хришћанским начелом већ у најранијим моментима буђења његових снага и њиховог покретања, дакле, у светом Крштењу, и ако доцније, у читавом току развоја детињих снага то начело не само не изгуби своју предност, већ, напротив, остане у свему преовлађујуће, на све утискујући свој печат, човек ће, поставши свестан своје личности, познати себе као Хришћанина, као биће које дела по хришћанским начелима. А управо то представља најважнији циљ хришћанског васпитања: да човек под његовим утицајем у себи позна да је Хришћанин. Ако, наиме, поставши у потпуности свестан своје личности, човек каже: Хришћанин сам, и дужан сам пред Спаситељем и Господом мојим да живим на такав и такав начин, како бих се удостојио блаженог општења (заједничење) са Свевишњим и Светим изабраницима Његовим у будућем веку, он ће, поставши независан и способан за разумно уређење живота по властитим назорима, као први и најважнији задатак себи поставити потребу да самостално чува и подстиче дух благочашћа у коме је раније ходио, под туђим руководством.
Већ смо указивали на чињеницу да постоји у животу један нарочити тренутак када са пуним расуђивањем ваља обновити у свести представу о хришћанским дужностима и примити на себе њихово бреме као закон који смо обавезни испуњавати. Те дужности, наиме, нису биле прихваћене свесно приликом крштења; касније је свест о њима била чувана углавном благодарећи промишљању других, у складу са њиховим расуђивањем и настројењем, а у простоти свога срца. Међутим, сада настаје час када свесно ваља узети на себе благи јарам Христов, када ваља добровољно изабрати живљење по Христу, посветити Господу Јединоме сав живот свој, да бисмо Му служили у све дане од свега срца и од свега ума нашега. Тек у овом часу човек сам од себе отпочиње живљење по Христу. Оно је, додуше, у њему постојало и раније, али може се рећи да није исходило од њега самог, од опредељења његове слободне воље. Сада човек сам, у своје име, почиње да дела у хришћанском духу. Светлост Христова раније је у њему постојала у оном виду каква је била првога дана стварања света – разливена, без средишта из кога би исходила. Али као што је светлости Господ дао одређена исходишта – сунца, као центре планетарних система, тако је и овој светлости потребно да се концентрише око тачке ослонца нашега живота и наше свести. Човек у потпуности постаје човеком тек када стекне самосвест и разумну самосталност, када постане прави господар и управитељ својих мисли и дела, односно када се одређених назора не држи зато што су му други тако пренели, него зато што их он сам сматра за исправне. Човек и у вери хришћанској остаје личност. Стога и овде он мора да буде трезвен и разборит, али ту трезвеност и разборитост он треба да окрене на корист свете вере. Нека се, дакле, човек са расуђивањем увери да света вера коју он исповеда представља једини сигуран пут ка спасењу, те да сви остали путеви, другачији од овога, одводе у пропаст. Другим речима, Хришћанин није призван да слепо, без расуђивања, исповеда своју веру, него да буде свестан да, овако поступајући, чини оно што је потребно. Све ће то човек испунити када свесно, добровољно узме на себе благи јарам Христов. Тек сада, након свесног привољевања Христу, лична вера и добро, честито живљење по тој вери задобијају чврстину и непоколебивост.
Ко овако поступа, неће бити саблажњен рђавим примерима, нити ће се заносити испразним маштаријама и помислима, пошто ће у потпуности бити свестан своје дужности да своје мисли и поступке саображава већ поменутим нормама. Не постане ли човек свестан свог хришћанског дуга, он постаје попут трске коју љуља ветар: као што га је раније добар пример подстакао да чини оно што му је сада својствено, тако му рђав пример може створити склоност ка неправди и гурнути га у грех. Или, као што су добре мисли које су у њему изазвали други раније испуњавале његов ум са лакоћом и без унутарњег отпора, тако ће сада њиме моћи да овладају зле помисли.
Искуство много пута показује колико је колебљива вера и честитост код оних који нису свесно прихватили живљење по Христу. Ко на свом путу наиђе на мање саблазни, моћи ће дуже да сазрева у простоти срца; али ко не успе да их мимоиђе, срешће се лицем у лице са великом опасношћу. У животу свих Хришћана који су очували благодат Крштења у својим душама постојао је један тренутак када су се они одлучно привољевали Господу. За тај тренутак каже се да се у човеку разгорео дух, да се он ражегао христочежњивошћу.
Ко себе позна пре свега као Хришћанина, ко свесно одлучи да живот свој Христу Богу преда, нека се постара да сам, са великим усрђем, чува у себи савршенство и чистоту живота које је примио од млађег доба, исто онако као што су их раније други чували. Нема потребе овом приликом давати нека нарочита правила духовног руковођења. У овом моменту његов положај истоветан је положају покајника који, омрзнувши грех, са одушевљењем и одлучношћу прихвата живљење по Христу. Стога од сада такав човек треба да се влада према правилима изложеним у трећем поглављу ове књиге. А по чему се он разликује од покајника у своме достизању савршенства постаће јасно већ само по себи.
Сада би ваљало дати неколико веома важних упозорења која се тичу младићког узраста, и која се односе искључиво на тај период живота. Како је корисно и спасоносно не само кроз васпитање примити хришћанско настројење духа, већ и касније себе познати као Хришћанина и одлучити да се то буде, и то пре ступања у младалаштво! То је неопходно услед великих опасности са којима се младић неминовно суочава, као прво, због карактеристичних одлика свога узраста, и као друго, због великих саблазни које га у том периоду прате.
1) Мирни ток реке нашега живота прекида узбуркани вал младости. То је доба када у човеку буја телесно-духовни живот. Тихо живе одојчад и мала деца, мало је силних замаха и полета код одраслог човека, а и поштовања достојне старине теже за спокојством и миром. Само је младости својствено бујање животних снага. Потребно је имати изузетно чврст ослонац, како бисмо се одржали у бурама и олујама младости. Наглост и плаховитост покрета које доноси младост веома је опасна. Код човека се тада јављају прве сопствене кретње – зачеци буђења његових снага, чије је дејство прелашћујуће, пошто снагом свога утицаја оне могу да пониште све оно што се раније брижљиво слагало у уму и срцу. Све пређашње за младића постаје само маштарија и предрасуда. Он сматра да је само оно што сада осећа истинито, да само младићка чувства могу бити реална и од неког значаја. Али, уколико је младић, пре но што дође до буђења у њему описаних снага, обавезао себе на исповедање вере хришћанске и на живљење по Христу, тада ће све побуде које се сада јављају, као секундарне, бити слабије и заостајаће за онима првима, старијима, већ познатим из искуства и изабраним свим срцем, а што је најзначајније – запечаћеним заветом датим Богу. Младић, наиме, има чврсту намеру и жељу да увек држи своју реч. Шта онда рећи за оне који не само што нису осећали љубав према хришћанском живљењу и истини, него чак никада нису ни чули за њих?
У том случају младић је попут дома без ограде, који је лако опљачкати, или попут сувог дрвета баченог у огањ. Када самовоља младићке мисли на све баца сенку сумње, када младог човека снажно узбуђују пориви страсти, када се читава душа испуњује помислима и кретњама које наводе у искушење, можемо да кажемо да је младић у огњу. Ко ће му оросити разбукталу душу, или ко ће му пружити руку помоћи, ако из срца не изађе глас који позива на истину, добро и чистоту? А тај глас неће се појавити уколико раније у срце није положена љубав према истини, добру и чистоти. Чак и савети у том случају неће моћи да помогну, јер неће имати на шта да се накалеме. Савет и убеђивање представљају силна и моћна средства уколико, силазећи преко слуха у срце, пробуде у њему чувства која ту већ постоје и за нас имају велику вредност, али која су тренутно потиснута од неких других и другачијих чувстава, а ми сами не знамо како да их ослободимо и вратимо им својствену им снагу. Уколико су ови услови задовољени, савет ће младићу бити најдрагоценији дар; међутим, ако у срцу нису положени темељи чистог живота, од савета неће бити никакве користи.
Младић живи по својој вољи, и ко ће испитати све кретње и наклоности његовог срца? То би било исто што и истражити путеве којима лети птица или којима плови лађа у мору. Срце младићко је попут врења комине, попут стихија разбукталих: све потребе такозваног јестаства (природе) су пробуђене, свака од њих тражи задовољење и даје глас од себе. Као што се наша природа одликује растројеношћу, тако је и укупност тих гласова налик на хаотичне крике бучне гомиле. Шта ће онда бити са младићем уколико још од раније није био научен да своје кретње и пориве доводи у ред, уколико није преузео на себе обавезу да их чува под строгом контролом захтева вишега реда? Ако су ова начела дубоко урезана у срце још у најранијем васпитању и потом свесно прихваћена као правило, све буре младости остајаће на површини, имаће пролазни карактер, тако да неће пољуљати темеље нити поколебати душу.
Какви ћемо изаћи из младићког доба у многоме зависи од тога каквима ћемо у то доба ступити. Вода која се сурвава са стене хучи и пени се, а затим почиње да тихо тече бројним рукавцима. То је својеврсна слика младости у коју свако ступа слично као што се речни ток претвара у водопад. Из ње излазе два типа људи: једни плене добротом и благородством, док су други помрачени бешчашћем и развратом; постоји и трећа, средња врста људи, својеврсна смеса добра и зла, које ћемо упоредити са угарком из пламена; они су склони час добру, час злу, као што покварени часовник некад иде тачно, а некада жури или заостаје.
Ко се унапред заветује Христу Господу, налик је на човека смештеног у сигурну барку која не пропушта воду, или на домаћина који је воду из вртлога усмерио у жлеб за отицање. Без претходне привољености Христу ни добро васпитање неће увек одводити ка спасењу. Рецимо, неко може да не упада у грубе пороке, па ипак, уколико он није у себи утврђен, ерце његово, будући да није од свега одрешено (ослобођено) заветом, биће растрзано свим оним што га привлачи, тако да ће такав човек неминовно из младости изаћи охладнела срца, не пристајући ни тамо ни овамо.
Зато је спасоносно да се пре ступања у младалаштво не стекне само ваљано душевно настројење, него и да се сопствена воља утврди заветом да ће се вазда бити истински Хришћанин. Нека онај ко се на такав корак одлучи боји младости као огња, и нека стога избегава све случајеве и поводе у којима младост постаје распојасана и неукротива.
2) И сама по себи младост је опасна; али овоме ваља додати још две наклоности својствене овом узрасту, од којих се младићке жудње још силније разгоревају, постајући снажније и опасније. То су а) жеђ за снажним утисцима и б) склоност ка општењу (заједничењу). Као најбоље средство за избегавање опасности које носи собом младост може се стога саветовати потчињавање наведених жудњи одређеним правилима, како оне уместо добра не би причиниле зло. А још раније пробуђена добра расположења и настројења сачуваће своју снагу уколико их ништа не буде угрожавало и потискивало.
а) Жеђ за снажним утисцима активностима младића придаје извесну силовитост, полетност, сталност и разноврсност. Он би желео да све испита и истражи сам, да све види, све чује, да свуда буде присутан. Наћи ћете га тамо где се очима нуди сјај, слуху хармонија, покретима простор. Младић би желео да непрестано буде у силном вртлогу живих утисака, увек нових и разноврсних: не седи му се у кући, не може да задржи пажњу на једном предмету, разонода му је страст. Али и то му није довољно: он се не задовољава оним што је сам реално испитао и искусио, већ би желео да усвоји и пренесе на себе утиске других људи – да сазна и испита шта су осећали и како су поступали други у сличним околностима или уопште.
Даље: младић се баца на књиге и почиње да жудно чита: гута једну књигу за другом, често уопште не разабирајући њихов садржај, јер за њега је главно – наћи такозвани “ефекат”, без обзира какве врсте он био и на шта се односио. Оригинално, упечатљиво, толико занимљиво да застаје дах – то је за њега најбоља препорука за читање књига. У овом узрасту испољава се и формира склоност ка читању лаке, необавезне литературе: овде је такође у питању жеђ за снажним утисцима, само у нешто другачијем облику. Али то није све. Младићу често додијава животна стварност, оно што му се тобоже намеће: то га спутава и сувише затвара у одређене границе, док он жуди за некаквом слободом. Потом он неретко бежи од стварности,у свет који је сам створио и у коме машта о сопственој слави. У уобразиљи он ствара читаве епопеје чији је главни јунак он сам. Младић тек ступа у живот; пред њим је прелашћујућа, привлачна будућност. Убрзо ће та будућност постати његова стварност: а шта ће и какав ће он бити? Ох, да му је да само мало помери завесу и завири у ту будућност! Уобразиља, веома жива и активна у том узрасту, неће чекати на задовољење. И тако се јавља склоност ка сањарењу, која ће се сличним активностима и поступцима и даље развијати.
Маштарење, лака и необавезна лектира, забава и разонода – све је то истоветно по духу, и све то представља плод жудње за новим утисцима, оригиналним и разноврсним. Штета коју они наносе такође је истоветна. Ништа не може тако лако угушити оно добро семење бачено још раније на земљу срца. Тек изникли цветак, посађен на ветрометини, неко време ће се још држати, да би напослетку увенуо; трава по којој се често гази престаје да расте; део дела који подвргавамо дугим и тешким напорима губи своју снагу; исто то дешава се и са срцем и добрим расположењем и настројењем које у њему обитава, уколико се младић сав преда сањарењу, испразном читању и разоноди. Стојимо ли дуже време на снажном, влажном ветру, и када се склонимо у заветрину, осећаћемо као да нам ништа није на свом месту; исто бива и са душом која се дуго предавала разним страстима и пожудама. Пошто се поврати себи, младић у својој души све налази испреметано и нагрђено. А што је најзначајније – све добро што је у њему постојало прекрива се некаквим велом заборава, тако да у први план избијају све саме преласти изазване утисцима. Другим речима, у души више није онако као што је било и како би вазда требало да буде; раположења и настројења су се преокренула. Због чега душа, вративши се себи после дужег странствовања, осећа тугу? Због тога што свој дом налази опустошен и опљачкан. Душа је, наиме, била налик на велики пут којим су, захваљујући уобразиљи, ходили саблажњујући предмети као сенке, заводећи је. Када се на тај начин душа, можемо рећи, одвоји од себе саме, у тајности прилази ђаво, односи оно добро семе, а оставља семе зла. О овоме говори и Спаситељ, објашњавајући ко краде семе бачено крај пута и ко је онај који сеје коров. И једно и друго дело је непријатеља рода људскога.
Замисли се, младићу! Желиш ли да сачуваш чистоту и невиност свога детињства, да беспрекорним одржиш завет живљења по Христу? Ако си готов на то, свим силама и свом благоразумношћу својом уздржавај се од испразних забава, читања саблажњујућих штива без реда и мере, од маштарија! Како је корисно подврћи се строгој, чак веома строгој дисциплини и читаво време младости бити под нечијим руководством! Младиће којима није допуштено да сами управљају својим понашањем до прекорачивања прага зрелости можемо зато назвати срећнима. Сваки јуноша који живи у оваквим околностима требало би да се радује. Он сам, очигледно, тешко да би могао да дође до познања благоразумности; међутим, ако поверује саветима да више времена проводи код куће, занимајући се корисним пословима, да мање сањари и не чита испразне књиге, у њему ће се развити велика трезвеност и разборитост. Нека, дакле, склоност ка забављању младић замени трудољубљем, а склоност ка маштању отклони озбиљним занимањима под руководством искусних васпитача, што би ваљало да се нарочито односи на читање – како у погледу избора штива, тако и у погледу начина на који се читању приступа. У.осталом, можда није важно ко ће и како ће остваривати овакво руковођење – најбитније је да оно постоји. Страсти, сумње, занос распаљују се у младићу пре свега због његовог колебљивог и лутању склоног ума.
б) Друга, исто толико опасна склоност младићког доба јесте склоност ка општењу (заједничењу). Та се склоност испољава у потреби за пријатељством, дружењем и љубављу, што је по свом истинском смислу веома лепо и добро, али им тај истински смисао треба да прида неко други, а не сам младић.
Младалаштво је доба живих осећања, које ћемо упоредити са плимом и осеком крај обале мора. Младића све занима и испуњава чуђењем. И природа и друштво отварају пред њим своје ризнице. Али осећања не воле да остају скривена, те јуноша жели да их подели са другима. Зато му је потребна особа са којом би могао делити своја осећања, а.то је друг и пријатељ. Ова је потреба у бити благородна, али, колико она може да буде и опасна! Особи којој повераваш своја осећања на известан начин дајеш и власт над собом. Колико је стога потребно опрезности у избору особе са којом ћемо бити блиски! Може се срести неко ко ће бити у стању да младића одведе далеко, предалеко од исправног пута. Само по себи се разуме да добар човек природно тежи доброме, удаљавајући се од злога. Срце поседује известан “укус” који омогућава да се направи ваљан избор. Па ипак, често се дешава да простосрдачност остане заведена лукавством. Из овог разлога с правом се младићима саветује да буду опрезни у избору пријатеља. Добро је не склапати пријатељство док се неки човек не процени. Још је боље да најбољи друг буде отац или онај ко га замењује, или неко од рођака, под условом да је искусан и добар.
За онога ко је одлучио да живи по Христу први Богом дани друг јесте његов духовни отац; са њиме разговарај, њему поверавај тајне, заједно разматрајте све што је од значаја за тебе, од њега се учи. Под његовим руководством, благодарећи молитви, Бог ће ти послати, уколико ти је то на корист, и другога пријатеља. Узгред, напоменућемо да не носи толико опасности пријатељство, колико другарство. Пријатеље ми виђамо ређе, а знатно више времена проводимо са познаницима и друговима. Колико је, међутим, овде могуће и колико овде има зла! Постоје друштва у којима владају веома рђава правила. Ушавши у таква друштва, нећеш ни приметити колико ћеш се у духу сјединити са осталима, слично као што неприметно упијаш задах на смрадном месту. Младићи често губе свест о неваљаности свога понашања, и неприметно за себе саме постају све грубљи и грубљи. Ако се код некога и пробуди таква свест, он ипак не жели да заостане за другима. Свако се боји да отворено искаже своју грижу савести, плашећи се да ће га после сви задиркивати, те стога сам себи говори: “Овако мора да буде, сигурно ће то касније проћи”. Избави, Господе, свакога од тих замки сатанских! Ономе који је решен да се приволи Господу другови су само људи благочастиви, богоискатељи; од других се, пак, ваља клонити, поступајући по примеру Светих угодника Божијих.
Врхунац опасности за младиће јесте општење са другим полом. Док у другим саблазнима дечко само скреће са правог пута, у овом случају он се сав губи. Буђење склоности ка општењу са другим полом у почетку је помешано са потребом за лепим, која, чим се појави, нагони младића да јој потражи задовољење. Међутим, лепо постепено у души почиње да задобија свој лик, образ, и то најчешће људски, јер од њега не налазимо ништа лепше… Тако саздан лик јуноша задржава у својој глави. Од тог момента чини му се да трага за прекрасним, и то идеалним, не од овога света; међутим, дешава му се сусрет са кћери човечијом, и он бива рањен. Ту рану младић би требало да избегава више од свега, јер је то опасна бољка, утолико пре што се од ње болује до безумља.
Па како спречити ту рану? Најбољи начин је – не ходити оним путем који води до рањавања.
 
А ево како се тај пут приказује у једној психологији. На њему су три окуке.
 
1) Код младића се најпре буди осећање туге, незнано за чиме и незнано зашто, које на њега утиче нарочито стога што му се чини да је усамљен. То је, дакле, осећање усамљености. Из њега се одмах рађа чувство некакве туробности, жалости, разнежености и претеране пажње према себи. Раније је он живео, готово не примећујући себе самог, док сада он управља пажњу на себе, стално се огледа, налазећи да не изгледа лоше, да није баш најгори, да има сасвим пристојно лице; он почиње да осећа своју лепоту, складност облика свога тела, једном речју, да се допада самом себи. Овим се завршава први покрет саблазни према њему.Од тог тренутка младић почиње да се окреће спољашњем свету.
2) Улазак у спољашњи свет бива још већма подгреван младићевим уверењем да ће се сигурно допасти и другима. У том уверењу он смело и победнички ступа на позорницу, по први пут, највероватније, постављајући себи за правило уредност, чистоћу, леп, готово кицошки изглед; он почиње да скита, да тражи познанства, рекло би се, без одређеног циља, па ипак то бива због скривене наклоности његовог срца, које трага за нечим; свим силама труди се да заблиста умом, пријатним опхођењем, пажљивошћу, односно свим оним чиме се нада да ће се свидети другима. Напоредо са тим, младић даје пуну слободу најважнијем органу душевног општења – очима.
3) У таквом расположењу младић је налик на барут у близини ватре. Он ће се убрзо суочити са својом бољком. Као стрелом погођен погледом очију или пријатним гласом, младић најпре неко време пребива у заносу и запањености, а онда, дошавши себи, схвата да су му пажња и срце управљени према једноме, и то са непревазиђеном снагом. Од тог момента срце почиње да га мори туга; јуношу обузима униније, погруженост у себе, он је непрекидно заузет некаквим важним пословима, све нешто тражи, као да је изгубио, и што год предузима, чини то ради једне особе и као да се налази у њеном присуству. Сав је изгубљен, сан и јело не долазе му на ум, на уобичајене послове заборавља и доспева у стање растројености; ни до чега му више није стало. Љута болест мори му срце, зауставља дах, а врела живота у њему пресушују. Ето како изгледа тај постепени пут рањавања. Само по себи се види чега би требало да се клони младић да не би доспео у такву невољу. Сине, немој ходити тим путем! Одгони већ и прве наговештаје – неодређену тугу и осећај усамљености. Чини све њима у инат: ако си тужан – немој да сањариш, већ почни да радиш нешто озбиљно, са великом пажњом, и туга ће проћи; ако осетиш да се у теби буди самосажаљење или да мислиш о томе како си леп, потруди се да се што пре отрезниш и да ту маштарију одагнаш неким мушким и чак суровим поступком према себи, а нарочито да здраво расудиш о ништавности свега што ти долази на ум. Случајно или намерно понижење у таквој прилици деловаће као вода на ватру. Потребно је угушити и одагнати ово осећање зато што је ту почетак пута. Ако се овде зауставиш, нећеш ићи даље – у теби се неће појавити ни жеља да се допаднеш, ни тежња да будеш лепо и гиздаво одевен, ни потреба да идеш у посете. Ако се, пак, ове склоности ипак пробију, бори се и са њима. Најбоља заштита у томе случају јесте строга дисциплина и рад, и телесни, и још више умни. Зато се баци на своја занимања, седи у кући, не трчи за забавама. Мораш ли да изађеш – пази на своја осећања, клони се другога пола, и што је најважније – моли се.
Поред наведених опасности, које проистичу из карактеристичних одлика младалаштва, постоје још две: најпре, настројење коме је својствено да кује у звезде разумско знање и сопствено постигнуће. Младић, наиме, сматра да је најбоље све подвргавати сумњи, и све што се не подудара са мером његовог разумевања он оставља по страни. Тиме он из срца изгони целокупно настројење које пружа вера и Црква, па, сходно томе, самог себе одлучује од Цркве и остаје сам. Тражећи замене за оно што је напустио, он скаче са једне теорије на другу, премда су оне засноване без повезаности са богооткривеном истином, очајно се у њих заплиће и изгони из свога ума све истине вере хришћанске. Несрећа је још већа ако повод за тако нешто пружи предавање научних дисциплина у школама, особито уколико у њима влада описани дух. Тако млади људи мисле да ће овладати истином, а у ствари се само накупе магловитих, испразних, фантазерских идеја, које су већим делом противне чак и здравом разуму, али које ипак заокупљају неискусне и постају идоли знатижељних младића. Друга опасност јесте световни начин размишљања и делања. Свет може да пружи и нешто корисно, али заокупљеност младића њиме погубна је за његову душу. Световно живљење јесте живљење према чулним утисцима, стање у коме човек мало пребива у себи, већ је, или делом, или маштарењем скоро сав изван себе. Са таквим настројењем осећа се омраза према унутарњем животу и према онима који о њему говоре и њега упражњавају. Истински Хришћани људима потпуно обузетим светом изгледају као “мистици”, људи “чудних” назора, “лицемери” и слично. Разумевање истине код њих онемогућава дух овога света, који је тако присутан у световном животу; а младићима се допушта да без ограничења долазе у додир са светом, па чак и препоручује да то чине! Тим леденим дотицајем свет са свим својим саблажњујућим представама и обичајима намеће се осетљивој и пријемчивој души младића, који нема у себи настројења против тог утицаја, већ је склон да га прихвата, и урезује се на њу као што се печат отискује у восак; тако он и мимо своје воље постаје заробљеник света. А усиновљење свету противно је усиновљењу Божијем у Христу Исусу.
То су, дакле, опасности које доноси младост. О, како је тешко одолети им! Али, младићу – добро васпитаном и решеном да живот свој посвети Богу још од детињства – доба младалаштва не може много да науди: ваља му да само мало потрпи, а потом ће га обузети најчистије, блажено спокојство. Потребно је само и у овим годинама одржати завет живљења по Христу у свакој чистоти, а касније се живот проводи у светој непоколебивости за служење Богу. Онај ко безбедно проведе године младости да се упоредити са човеком који је препливао усталасану реку, и који, осврнувши се назад, благосиља Бога. Други ће, пак, са сузама у очима, кајући се када погледа иза себе, проклињати своју младост. Никада се не може вратити оно што се изгуби у младости! Може ли онај ко је падао да достигне оно што има човек који није био склон падовима?
Из свега до сада изреченог лако се може закључити који је разлог што су тако ретки Хришћани који су очували благодат Крштења. Свему је узрок васпитање – и доброме, и зломе.
Благодат крштења не чува се због тога што се не држи поредак, не поштују правила и закони овом циљу примереног васпитања. А разлози за то су:
а) Удаљавање од Цркве и њених благодатних средстава.Тиме се гуши изданак хришћанског живота, од њега се удаљавају врела која га напајају, те он вене као што вене цвет лишен Сунчеве светлости.
б) Непажљивост према телесним функцијама. Сматра се да се тело може развијати без икакве штете по душу; међутим, у плоти се крију обиталишта страсти, која се напоредо са њеним развојем све више проширују, укорењују и овладавају душом.Прожимајући телесне функције, страсти се у њима устаљују, градећи себи од њих стамену и неразориву тврђаву, у којој ће своју власт учврстити за читав каснији живот.
в) Непромишљено, хаотично развијање душевних снага, без усмерености према одређеном циљу. Ако човек не види циљ пред собом, неће моћи да види ни пут који к њему води.Стога се у данашњем образовању, и поред све бриге и старања,не постиже ништа друго до разбуктавање љубопитљивости, самовоље и жудње за насладама.
г) Потпуно занемаривање духа. Слабо се поклања пажња молитви, страху Божијем, савести. Сви се старају само о спољашњој моралној исправности, а најдубља унутарња стања се занемарују и увек препуштају самом ученику.
д) Оно што главно у настави налази се у сенци спореднихствари; оно једино потребно у сенци је мноштва других ствари.
ђ) Најзад, ступање на праг младалаштва без претходног полагања добрих темеља и решености да се живи по Христу, а потом и неспутавање младићких заноса, предавање младог бића жудњи за новим утисцима. преко разоноде, лаког и необавезног читања, распаљивања уобразиље, непромишљеног општења са себи сличнима и нарочито са другим полом, искључиво стремљење према учености и привољеност духу овога света – општеприхваћеним мишљењима, правилима и обичајима, који никада нису благопријатни благодатном живљењу, већ увек непријатељски устају на њега, тежећи да га потисну и угуше.
Сваки од ових разлога већ и сам је довољан за гушење благодатног живота у човеку. Нажалост, у већини случајева сви побројани узроци делују заједно, при чему један неминовно повлачи за собом и неки други. У својој повезаности они до те мере изгоне духовни живот из младића, да се понекад не препознају ни најмањи његови трагови у души – као да човек нема духа, као да није саздан ради општења са Богом, као да нема снага које би том циљу служиле и као да није задобио благодат способну да те снаге оживљава.
Због чега се не поштује један сврсисходан поредак у васпитању? Одговор је: или због непознавања таквога поретка, или због небриге. Васпитање препуштено случају и остављено без пажње нужно ће задобити неправилан, од истине удаљен и штетан правац, најпре у свакодневном животу породице, а потом и у школовању. Али и тамо где се васпитању приступа са пажњом и где оно подлеже извесним правилима, неретко такође нема доброг плода, и васпитаник се удаљава од истинског циља, чему је узрок чињеница да се такво васпитање темељи на лажним идејама и начелима. Наиме, оно што је најважније – угађање Богу и спасење душе – губи се из вида и поставља у положај нечег споредног, док се основна пажња поклања усавршавању природних способности, оспособљавању за одређена занимања и дужности, за живот у свету, и слично. Када темељ није исправан и ваљан, читаво здање на њему сазидано такође неће бити солидно.
Као основне недостатке у васпитању можемо поменути:
1) Неприбегавање благодатним средствима. Ово је природна последица пренебрегавања чињенице да је васпитаник заправо Хришћанин, те да поседује не само природне, већ и благодатне снаге. А без тих средстава Хришћанин је налик на неограђени врт који газе разуларени демони, који ломи бура греха и живота по мерилима овога света, а све то нема ко и нема чиме да обуздава и изгони.
2) Превасходно припремање за постизање успеха у овом привременом животу, уз заборав оног вечног и непролазног. Само о томе говори се у кући, у разреду, у свакодневним разговорима.
3) Преовладавање спољашњег утиска у свему, од чега,авај, није поштеђено ни богослужење.
У глави младића који није добио одговарајуће васпитање у кући и који је био подвргнут већ описаном поретку школовања неминовно ће владати права збрка, и он ће на све гледати другачијим очима него што би требало; све ће му се приказивати у искривљеном светлу, као кроз разбијене или неодговарајуће наочари. Зато он не жели ни да чује за свој крајњи, истински циљ и назначење, нити га се тичу средства за достизање тога циља. Све то он држи за најспореднију, најнеозбиљнију ствар на свету.
После свега изнетог није тешко одредити шта је заправо потребно учинити да би се исправио овако рђав поредак ствари.
1) Неопходно је добро разумети и усвојити начела истинског хришћанског васпитања и руководити се њима пре свега у породици. Домаће васпитање корен је и темељ за све потоње. Дете које је у кући добро васпитано и припремљено непостојано и изопачено школовање неће тако лако скренути са правог пута.
2) Неопходно је школско васпитање реформисати према новим, истинитим начелима – унети у њега хришћанске елементе, а све неисправно исправити; најзначајније је, међутим, да васпитаник читаво време буде под преизобилним утицајем Свете Цркве, која читавим својим устројењем спасоносно делује на обликовање духа. Овакво поступање не би давало могућност за распаљивање греховних побуда, удаљавало би дух овога света и одгонило духове злобе. Напоредо са тим неопходно је све усмеравати од привременог ка вечноме, од спољашњег ка унутарњем,неопходно је, дакле, васпитавати чланове Цркве – поданике Царства Небескога.
3) Најпотребније је васпитавати саме васпитаче под руководством људи који добро познају истинско васпитање – не из теорије, него из искуства. Ако се сами образују под надзором искусних васпитача, педагози ће тако примљено искуство пренети и на друге. Васпитач треба да прође све степенице хришћанског савршенства, да би касније у својој делатности имао исправно држање, да би, надаље, био способан да опажа стање поверених му ученика и делује на њих са сваким стрпљењем, успешно, снажно и плодотворно. Учитељски сталеж треба да се састоји од најчистијих, богоизабраних и светих људи. Од свих светих дела васпитање је најсветије.
Плод доброг васпитања јесте очување благодати светога Крштења. А то ће преизобилно наградити све наше васпитне напоре. Наиме, велика преимућства има онај ко је сачувао благодат крштења у себи и од најранијег узраста се приволео Господу.
1) Прво преимућство које представља својеврсни темељ свију осталих преимућстава јесте целовитост природног и благодатног устројства. Човеково назначење је да буде обиталиште најузвишенијих сила, готових да се на њега излију из источника свију добара, под условом да се његово биће не растроји. И покајник може да се удостоји потпуног исцељења, али он, чини се, никада неће моћи да зна и осећа оно што је својствено човеку који се сачувао од пада; другим речима, он не може да се наслађује том целосношћу нити да има ту слободу у општењу (заједничењу) са Богом која је природна последица очуване чистоте.
2) Из овога сами по себи проистичу живост, лакоћа и спонтаност у чињењу добра. Васпитаник ходи у добру као у једином себи блиском свету. Покајник треба да се дуго напреже и дасе учи добру, како би могао да га чини са лакоћом, али чак и када то постигне, он је непрестано у грчу и страху. Насупрот томе,човек који је очувао своју крштењску благодат и чистоту живеће у простоти срца, са надом на спасење која га радује, надом која свакако неће изневерити.
3) Потом, у његовом животу устаљује се извесна уравнотеженост и истрајност. У њему нема ни силовитих замаха, алини клонулости, он ходи у добру исто онако као што дише – равномерно и уједначено. Код покајника је ово такође могућно, алисе не стиче тако лако и не пројављује у таквом савршенству.Оправљени точак неретко ипак показује свој првобитни недостатак, оправљени часовник такође није тако добар као нови, који никада није био на поправци.
4) Онај који не зна за падове увек је млад. У његовим наравственим цртама испољавају се чувства својствена детету које још није сагрешило пред својим оцем. Прво осећање његово јесте невиност, младенаштво у Христу, непознавање зла. Колико је то осећање у стању да одсече лоших помисли и мучних немира у срцу! Ту су и необична топлина, искрена доброта, смиреност карактера. У таквом човеку у свој сили својој пројављују се плодови Духа на које указује Свети Апостол: “љубав, радост, мир,дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање” (Гал.5, 22-23). За њега се може рећи да се обукао “у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост” (Кол. 3, 12).
Он чува у себи непритворну веселост, односно радост духовну. јер у њему је Царство Божије, које представља мир и радост у Духу Светоме. Својствена му је извесна прозорљивост и мудрост, способна да сазрцава (сагледава) све у њему и око њега, да управља њиме и његовим делима. Његово срце поприма такво настројење у коме је способно да му магновено каже шта и како треба да чини. Најзад, може се рећи да је таквом човеку својствено одсуство страха од падова, осећање сигурности у Господу. “Ко ће нас раставити од љубави Христове?” (Римљ. 9, 35). Све га ово, укупно узев, чини достојним поштовања и пријатним. Он и нехотице привлачи друге себи.
Постојање таквих људи у свету велика је благодат Божија. Својом појавом они замењују мреже Апостолске. И као што снажан магнет привлачи мноштво опиљака, или као што снажан карактер привлачи слабе, тако сила Духа која у њима обитава привлачи себи друге људе, особито оне у којима има изданака духовног живота.
5) Најглавније морално савршенство којим се одликује човек очуване целомудрености у свом младићком добу јесте непоколебивост у врлини током читавог живота. Тако, рецимо, Самуило остаје чврст и постојан и поред свих искушења у Илијином дому, и поред метежа и буна народних. И Јосиф је, и поред зле браће, у дому Пентефријевом, у тамници и у слави једнако очувао душу своју непорочном.
Ваистину, “благо ономе мужу који узме на себе јарам у младости својој” (Плач Јер. 3, 27). “Сине мој, од младости своје изабери ваљану поуку, и до старости ћеш стећи премудрост. Мало ћеш се потрудити за њу, али ћеш брзо окусити од њених плодова” (Сирах 6, 1820). Овакво истински добро настројење као да прелази у природу човекову, и ако се неки пут и поремети, убрзо се ипак враћа у првобитно стање. Због тога у Четјим Минејима највише Светих налазимо међу онима који су очували моралну чистоту и крштењску благодат још од младости.
Поред свега наведеног, онај ко, очувавши своју чистоту посвети себе Господу још од најраније младости:
1) чини дело угодно Господу, приносећи Му најблагопријатнију жртву,
а) јер је Богу, према закону оправдања, најмилије онопрво: ирви плодови, првине међу животињама, прворођена деца,и, следствено томе, прве године младости;
б) јер се тако приноси чиста жртва – непорочна младост, што је Господу угодније од сваке жртве;
в) јер се то чини уз савладавање немалих препрека и усеби самоме и извана, одричући се задовољстава према којима се,нарочито у том животном добу, осећа снажна жудња.
2) чини дело веома благоразумно. Неопходно је приволети се Богу, јер је само у томе спасење. Нема бољег и повољнијег времена за такву одлуку од доба када постанемо свесни своје личности, јер ко зна шта носи сутрашњи дан? Ако се неко нада да ће дуго поживети, не посвећујући своје садашње време Богу, у многоме ће себи отежати живот, навикавајући се на двострука мерила, и само Бог зна хоће ли имати снаге да касније победи себе. Но рецимо да је у томе успео: али каква је то жртва Богу – човек болестан, изнемогао, раслабљен у удовима својим,човек лишен своје целосности? Уосталом, оваквих примера има,али они су веома ретки. Како ретко човек који изгуби своју невиност успева да је поврати! Како је тешко да се човек који од детињства није познао добар и ваљан живот обрати!
Ово упечатљиво и живо описује на основу властитог искуства Блажени Августин у својој исповести:
“Детињство сам провео у несташлуцима и враголијама, чак и недозвољеним, као непослушан дечак, непажљив према родитељима. Ступањем у младалаштво отпочео сам раскалашан живот, и за три године успео сам толико да се развратим да сам касније пуних дванаест година имао намеру да се поправим, али нисам налазио у себи снаге да то и учиним. Чак и када сам учинио заокрет ка одлучној промени, још две године сам оклевао, одлажући своје обраћење из дана у дан. Толико ми је ослабила воља од првих страсти! Али, пошто сам се одлучно обратио Богу и примио благодат у светом Крштењу, много шта сам морао да претрпим, борећи се са својим страстима, које су ме снажно вукле на пређашњи пут.”
Па зар је онда чудно што се тако мало људи који су лоше провели своју младост спасава? Пример који смо навели веома јасно показује у каквој се великој опасности налази особа која није у младости задобила ваљана правила живљења и која се није још пре тога доба приволела Богу. Како је зато велика срећа задобити ваљано, истинско хришћанско васпитање, ступити са њим у доба младалаштва, да бисмо касније у истом том духу прекорачили и праг зрелости!