Питање:
Поштовани оче, Обраћам вам се за помоћ. Муж и ја који смо венчани у општини у иностранству. Цела наша тј. моја прича је мало компликована. Наиме ми смо се упознали и излазили заједно. Све је текло уреду. Кад је њему одбијена апликација да остане за стално у Канади ми смо одлучили да се узмемо у општини (наиме причали смо о неком будућем животу заједно и раније али смо све одрадили некако раније како би остали заједно) . Од тада смо пролазли кроз веома тежак период јер смо били под притиском да организујемо велико венчање од стране једине родбине коју ја имам а то су кумови.
Ту је дошло до великог неспоразума и то је ставило велики притисак на нас у емотивном смислу. Јер ни он а ни ја немамо никакву родбину а ни неке пријатеље. Имамо само један другог. Пошто је сва наша родбина у Србији договорили смо се кад будемо имали средстава за неки скроман ручак и венчање у Цркви у Србији да ћемо то обавити. У свом том расејању у сталном притиску ја сам Јануара 2007 санала да сам трудна. То је створило још већу забуну и панику. Отишла сам код свог гинеколога који није имао времена да прича самном. Истог тог дана сам отишла и код свог породичног лекара са питањем “Шта даље, да ли абортус? ” Он је преко шалтера само дао неки папирић са бројем телефона неке организације. Обоје смо били у паници. Те вечери смо размишљали и донели одлуку да идемо у клинику која је удаљена 400 км од нас и ја сам извршила абортус. Била сам 5 недеља трудна. Не прође ни један дан а да не помислим на то. Сваки дан се питамо да ли смо то требали да урадимо.Тада је то чинило се био једини излаз, пошто сам ја хранилац породице а муж не може да нађе посао. Сваким одласком у цркву осећам неки терет. Који је начин да се покајем? Да олакшам овај терет? Са свих страна осећам притисак. Моји не знају јер нисам хтела да их оптерећујем. Мужевљева породица такође не зна. Једини мир који сам увек налазила је одлазак у цркву. И то ми је раније помагало да превладам проблеме. Молим вас за савет. Унапред захвална
Александра
Одговор:
Драга Александра, Забуна, паника, притисак, брига, несигурност, компликације… Треба имати у виду да нас ђаво напада и вара управо онда када смо очајни и несрећни, када смо у паници, када мислимо да нешто баш сада или данас морамо да решимо. А управо је тада потребно да се обратимо Богу, да се уздамо у Њега, у Његову вољу и помоћ. На крају крајева, треба да се ослонимо на Бога а не на нашу процену. Треба да размишљамо о томе шта Господ од нас очекује, а не шта очекују људи. Треба увек да решимо да урадимо оно што је исправно, а не оно што је под притиском или у паници.
Не пишем ово да повредим рану, сачувај Боже. Волео бих само да и из ове несрећне ситуације и случаја изађете мудрији и опрезнији. По ономе што си написала, изгледа да сте чинили што не треба или нисте чинили оно што треба из горе наведених разлога панике, притиска, бриге итд. Изгледа као да су пријатељи ти који уствари посредно или непосредно одлучују о вашем животу и о ономе што је најважније у њему. Брак је света тајна о којој неби требала да одлучују „средства за неки скромни ручак” или неразумевање родбине и пријатеља. То је ваш живот. Он треба да је срећан и благословен од Бога. А то ће бити ако урадите оно што је исправно а не оно што би можда неко други желео или очекивао од вас. Јер, где су сада ти који од вас очекују обичаје и ручак? Они се не оптерећују са тим. А и како би? Али једна невоља обично вуче за собом и другу, трећу, и тако редом. Вероватно ти је познато да Оци кажу да је абротус убиство и да је за њега предвиђена епитимија и покајање исто као и за убице. На жалост, тога је данас много и премного. Више пута сам чуо да жене, које су то извршиле, говоре исто – како нема дана а да се тога не сете. Кад год учинимо неки грех савест нас опомиње на то. И хвала Богу да је тако. Ви не само да можете, него и морате наћи мир. Обратите се неком добром духовнику и он ће вас упутити шта да радите. То се не може овако, преко интернета. Распитајте се мало и поразговарајте са неким што пре. Немојте одлагати, јер што се више одлаже, то постаје теже. Учините праве кораке, без обзира на притиске и неспоразуме. Они се могу отклонити једино исправним животом, правим и добрим делима. А онда и Господ помаже. Оставите мало места и за Њега у вашем животу. Поздравља вас, о. Србa
