Promena pola?

Pitanje:
Pomaže Bog, kakav status ima osoba koja se podvrgla operaciji promene pola. Da li joj je dozvoljeno da se venča sa osobom suprotnog pola u odnosu na sadašnji? Da li je dozvoljeno „ženi“ (koja je bila muškarac) da ulazi u oltar? Ili sadašnjem muškarcu koji je bio „žena“ da uđe u oltar? Da li osoba u oba ova slučaja i u kom može da pristupi činu rukopoloženja ili primi monaški postrig? Da li u ovom drugom slučaju zamonašena osoba biva tretirana kao monah ili monahinja? Hvala.


Odgovor:

Pitanja koja ste postavili su, mora se priznati, prilično teološki diskutabilna i ni malo laka, možda zarad hipotetičnosti svoje. Te s’obzirom na to u samom cilju rešenja tih pitanja u svakom konkretnom primeru ličnosti na njih bi jedino trebao odgovoriti nadležni Episkop eparhije na čijoj se teritoriji nalazi-obitava, lice koje bi na ta pitanja, s’pram svoje situacije, potrebovalo odgovor.
Trudiću se da u odgovaranju na gornja pitanja budem kratak, jasan i nedvosmislen. Takođe bi Vam napomenuo, pre nego što otpočnem sa odgovorima, da ova kao i mnoga druga slična ovovremena pitanja spadaju u onu grupu „aktuelnih pitanja“ koja, oprostićete mi, apsurdnošću svojom parališu ljudski um, a savest Bogom nam darovanu uznemiravaju prekrivajući je velom strepnje, strepnje od nepoznatog – neprirodnog, tačnije, protiv-prirodnog.
1 – Samo pitanje statusa osobe koja je promenila pol, predpostavljam da Vas zanima u Crkvi, nije ni u kom slučaju različit od statusa bilo koje druge osobe, u bilo kom činu ili položaju. Svi mi smo u Crkvi samo sa jednim, od Gospoda nam danim pravom, ujedno i obavezom, pravom na pokajanje. Dok god se kajemo i trudimo se na ispravci sebe kao ličnosti u pozitivnom smislu, nama će biti mesto u Crkvi. Znači, mogućnost spasenja se jednako daje svima, kroz Crkvu, i muškom i ženskom, samo ako se kajemo za učinjene prestupe Zakona Božijeg. Ako se pak ne kajemo, onda naša pripadnost Crkvi, gubi svoj smisao.
2- Kao što sam predhodno spomenuo odobrenje za ovakav brak bi trebao dati nadležni Arhijerej. U jednoj svojoj knjizi Patrijarh srpski G.G. Pavle napominje da ukoliko drugih smetnja za brak nema da se brak između osobe koja je promenila svoj pol i osobe drugog pola dozvoljava. Procedura bi bila sledeća: pomenuta osoba bi se javila svome svešteniku izrazivši svoju želju i molbu za izvršenje Sv. tajne, nadležni sveštenik bi, sve podrobno ispitavši /kao i razloge promene pola, kao vrlo bitne, i konsultovavši i lekara specijalistu/ sve to sa molbom dotične osobe prosledio Arhijereju na mišljenje i odobrenje, te bi potom nadležni Arhijerej, uzevši u obzir dostavljena Mu akta, blagoizvoleo udeliti blagoslov za brak ili isti uskratiti, naravno, s’objašnjenjem u pismenoj formi. Znači, odredjenih pravila nema, nije u pitanju promena pola već razlozi izvršenja te promene kao i druge kanonske prepreke za brak, koje se ispituju i u bilo kom drugom slučaju.
3- Poštovani, pogrešno je mišljenje duboko uvreženo u našem narodu, pa i među pojedinim sveštenicima, da „muškarci mogu da ulaze u oltar“. Oltar je deo hrama, crkve, i to njegov najsvetiji deo u kom se po neizmernoj milosti Božijoj prinosi ljudima nadrazumska, za ovaj naš ograničeni umnepojmljiva, Sveta Tajna – Sv. Liturgija. Svetu Liturgiju mogu služiti samo posvećena, Svetom Tajnom svestenstva, lica, a njima radi olaksanja pri službi pomažu – prislužuju u oltaru za to rukoproizvedeni crkvenoslužitelji. U istoriji crkve nisu samo muškarci bili crkvenoslužitelji, odnosno crkvenoprislužitelji, već i žene. Svima je uveliko poznata, najviše po pismima koja je pisala Sv. Jovanu Zlatoustom, carigradska đakonisa Olimpijada. Žene nikada nisu, po pravilima od Gospoda nam ostavljenim, primale Sv. Tajnu sveštenstva, tako da vremenom budući da se i potreba za ženama prislužiteljima izgubila ostalo je navedeno mišljenje u narodu, jer stvarno žene već preko hiljadu godina nisu ulazile u oltare Sv. Hramova kao ne posvećene.
4- Ovo pitanje, kao i ono u vezi sa sklapanjem braka, je isključivo u nadležnosti Arhijereja. Tačno je to da je za primanje Svete Tajne sveštenstva potrebno da je osoba muškog pola, ali to nije jedino što kandidat za sveštenika treba da zadovolji, veliko i teško je to brema – breme služenja drugima, i mnogo traži od sveštenika zato se za sveštenstvo uzimaju u to vreme najbolji kandidati. Kandidat za primanje ove Sv. Tajne ima više uslova da ispuni, ne samo da je muškog pola, pa tek potom da uz preporuku svoga duhovnika i primivši Sv. Tajnu braka molbom obrati se svom Arhijereju za rukopoloženje, koji istu može prihvatiti ili ne. Duhovnik u svome pismu, koje ako Arhijerej odobri molbu, na Sv. Liturgiji kada se i vrši rukopoloženje čita, odgovorno izjavljuje pred Bogom i ljudima da kandidat nema nikakvih kanonskih smetnji i da je sposoban za primanje ove Sv. Tajne. Tek potom se pristupa rukopoloženju. Uslovi za primanje ove Sv. Tajne bi, ukratko, bili: da je osoba muškog pola, da je fizički i psihički zdrava /skroz slepi, gluvi ili hromi ne mogu zadovoljiti, kao i psihički oboleli ili neuravnoteženi/, da osoba ima adekvatno hrišćansko obrazovanje, da je strogo moralna /da ne krade i da nije činila ono sto se pod „strogo moralnim“ ne smatra/, da svojim ponašanjem nije izazivala i ne izaziva sablazan kod vernih i tako dalje.
Što se drugog dela Vašeg pitanja tiče monaški život takvoj osobi niko ne bi uskraćivao. Monaštvo je ‘put pokajanja’, monaštvo nije Sv. Tajna već davanje zaveta Gospodu, a svako ima pravo dati ih. S’tim što bi zainteresovana osoba, zbog specifične situacije, obratila se nadleznom Arhijereju za blagoslov i uputstvo u kom bi manastiru i u kavom statusu boravila, kako do davanja zaveta tako i po monašenju.
Želeći Vam sve najlepše u Gospodu, pozdravlja Vas,

jeromonah Evtimije

Jedan komentar

  1. Vela Vela

    Ne postoji opravdanje za menjanje pola..Ja ne mogu da verujem da podržavate istopolne brakove..Još Pavle?Auuu..

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *