Problem sa mužem

Pitanje:
Poštovani oci, pročitala sam sve postove o braku, ali nisam našla rešenje za moju borbu. Puno je toga što bi se trebalo reći i sigurno ću dosta toga propustiti, izvinite što moram pisati i ovoliko. Ja sam iz porodice ‘starog’ kova – mama ne radi (sa visom školom) jer žene ne rade (tatino mišljenje) , već sede kući, čuvaju decu, peru, peglaju… Samo tata radi, dođe kući oko 14 sati pa se zanima u bašti, mama po ceo dan u kući sa nama, jedna plata malo, tek za elementarne potrebe. Tata i mama kao ‘partneri’ ne postoje, nisam ih nikada videla da se poljube, zagrle i to je bio njihov izbor (nisu imali nikoga sa strane) – tata je inače dosta stariji od mame – pa im je uloga bila iskljucivo roditeljska. Može se reći da je jedina dobra strana ovakvog života mir koji imam jer se tata i mama nisu nikada svađali pred nama (psovke, grubosti nikada) , a i kad se zakače to je bilo zaista bezbolno i to što brat i ja nismo ‘zli’ (namerno neću da kažem da smo dobri – relativna je stvar) . Loših strana dosta: finansije, poremećen odnos prema radu, nesrećna mama, moj veliki problem u odnosu na muškarce… Što se tiče Boga i Crkve, ja sam krštena kao mala i poštovali su se veći praznici i par dan a posta, ali iz ovog ugla sada je to bilo premalo. U braku sam se trudila da priđem Bogu, ali mi je bilo teško (muž se krstio kad smo trebali da se venčamo u crkvi, tada su (smo) i počeli da slave slavu, u Njegovoj porodici toga nije bilo pre – nisam imala njegovu podršku) i sada je mi je teško, trudim se ali to nije dovoljno. On je iz porodice gde je tata vojno lice, alkoholičar i švaler, majka frustrirana ceo bračni život diže prašinu i sleže je, razvodi se, nikad se ne razvede (zbog dece! ? ) . O Njegovoj porodici ne bih više pisala. Rezultat je moj muž u velikoj borbi između poštovanja / nepostovanja žene, impulsivan, ponekad agresivan, brz na jeziku, sa više-manje normalnim emotivnim i seksualnim očekivanjima i potrebama (koje od mene nije dobijao) . Naš brak: On vredan, radi, ja rađam prvo, drugo.. cetvrto dete (koje on nije hteo – terao me na abortus, odluka da ih rodim je samo moja) . Između trudnoća me “bičem” tera da radim, ja dok se nakanim prođe pola godine, onda se zaposlim… U međuvremenu je komunikacija takva da dok ja volim dogovor (po cenu ‘višečasovnih’ pregovora) , on ono što podrazumeva da je ispravno – to je tako i brzo razgovor začini uvredom ili psovkom (u samom početku je bilo i šamara, Bogu hvala to je prevazišao) , na šta ja nisam navikla (ako je to uopšte moguće) . Rezultat toga je da ja, kad god sam mogla, sam radila po svome (jer nisam ubedjena u suprotno) , što je on shvatao kao nepostovanje (delimično tačno) . Takođe, u 99% slučajeva se posle svađa on izvinjavao meni (jasno je da nije on bio uvek odgovoran) , a ja sam bila isuviše ponosna da posle neke uvrede ili grubljeg razgovora priznam grešku……. I dokle smo stigli posle 10 godina braka: On se poslednju godinu udaljio (može se reći da je zauzeo moj desetogodišnji stav) i to je posle par meseci počelo da mi smeta i da me potresa. Rađam cetvrto dete, beba ima 4-5 meseci, ja pokušavam da popravim – ne želim da živim ovako, svesna sam svojih grešaka, daj da probamo da sredimo (počevši od NAŠIH glava i duše, preko komunikacije….) , ne želim da živimo prezirući se. Odgovor je bio da ‘idealizujem život’ i već sam tada videla da počinje kraj. Posle dve-tri nedelje sam videla ‘nepristojne’ poruke na njegovom mobilnom telefonu – njegov ventil za ono što nije imao samnom (ne opravdavam) . To je bilo pre 6 meseci, od kako smo razdvojeni (ja sam mu rekla da ode) , 6 meseci koje provodim u razmišljanju i prečešljavanju ne samo našeg braka, nego celog mog života i prvenstveno toga gde sam bila ispravna, a gde nisam i šta MORAM da promenim da bih ja bila bolji čovek (sa njim ili ne) . Šest meseci nekog nerešenog statusa našeg braka, on je kod svojih roditelja, ja sa decom, on dolazi da ih vidi, sve u nekom haosu… I sada sam u nekom bunilu, u glavi su mi samo njegove rečenice “nisam imao hrabrosti da prekinem priču posle 1-2 deteta”, “ja bih i bio za ‘liberalan’ brak (samo zbog dece, uz punu slobodu! ? ) , ali ona neće”, “ja bih i probao ponovo, ali mislim da se ONA neće promeniti”… Da bi uspeli ponovo, trbalo bi puno truda sa obe strane da to uspe, ali mislim da on to ne vidi tako i da su njegove vrednosti drugačije od mojih. Ne znam da li se vredi boriti, a osećam veliku odgovornost jer imamo četvoro dece koja zaslužuju da žive normalno, ali sa normalnim roditeljima koji će im biti dobar primer. Molim Vaš na nekom savetu jer mi je šest meseci knedla u grlu, a moram da donesem pametnu odluku da bih mogla da nastavim da živim… Hvala.
N.N


Odgovor:
Draga sestro, U braku, kao i uopšte u životu, pre ili posle, uvek dobiješ ono što sam (a) pružaš. Kada će se to desiti, zavisi od snage ili slabosti drugog partnera. Zbog toga ne treba nikada počinjati sa „zajedničkim kompromisima“, u stilu: Ti meni ovo a ja tebi ono; ili: Ti kod tebe promeni to a ja ću kod mene ovo. To je trgovina a ne ljubav. Brak je radosno davanje iz ljubavi, ulaganje, investiranje u budućnost. To je po pravoslavnom shvatanju bezuslovna žrtva. Ali ne slepa i nerazumna, već dobronamerna i dugotrpeljiva. Ljubav nije nešto što samo po sebi dolazi i odlazi. Ona se mora negovati, kao i sve drugo, kao što se neguje novorođenče. Ako ljubav izlažemo grubim mislima i osećanjima, ona će nestati. Jedan može imati više ljubavi od drugog. Ali je ljudi moraju u samom sebi negovati. Ili bar jedan od bračnih drugova. Drugi će to vremenom naučiti od prvoga.
Preporučio bih i tebi i tvom mužu da postite jedno vreme, da vam Gospod otkrije šta je najbolje za vas. Treba postiti iz tog razloga jedan mesec dana, ili bar nedelju – dve, ali onako kako treba: uzdržavati se i telesno i duhovno od svake zabave, televizije, šale i viceva, od svakog alkohola, i drugo, što se u postu drži. Uz to, preporučio bih vam da, uz jutarnje i večernje molitve svakodnevno čitate molitve za brak
http: //svetosavlje.org/molitve/index.php? mlId=13&akcija=prikazi&kt=2 koje će vam pomoći u razumevanju svrhe i cilja braka. Ako neće jedan, onda bar drugi neka posti ovako. Predložiti ali ne insistirati. Ostaviti mogućnost onom drugom da sam odluči da li će i kada. Pozdravlja vas o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *