Питање:
Поштовани оци, прочитала сам све постове о браку, али нисам нашла решење за моју борбу. Пуно је тога што би се требало рећи и сигурно ћу доста тога пропустити, извините што морам писати и оволико. Ја сам из породице ‘старог’ кова – мама не ради (са висом школом) јер жене не раде (татино мишљење) , већ седе кући, чувају децу, перу, пеглају… Само тата ради, дође кући око 14 сати па се занима у башти, мама по цео дан у кући са нама, једна плата мало, тек за елементарне потребе. Тата и мама као ‘партнери’ не постоје, нисам их никада видела да се пољубе, загрле и то је био њихов избор (нису имали никога са стране) – тата је иначе доста старији од маме – па им је улога била искљуциво родитељска. Може се рећи да је једина добра страна оваквог живота мир који имам јер се тата и мама нису никада свађали пред нама (псовке, грубости никада) , а и кад се закаче то је било заиста безболно и то што брат и ја нисмо ‘зли’ (намерно нећу да кажем да смо добри – релативна је ствар) . Лоших страна доста: финансије, поремећен однос према раду, несрећна мама, мој велики проблем у односу на мушкарце… Што се тиче Бога и Цркве, ја сам крштена као мала и поштовали су се већи празници и пар дан а поста, али из овог угла сада је то било премало. У браку сам се трудила да приђем Богу, али ми је било тешко (муж се крстио кад смо требали да се венчамо у цркви, тада су (смо) и почели да славе славу, у Његовој породици тога није било пре – нисам имала његову подршку) и сада је ми је тешко, трудим се али то није довољно. Он је из породице где је тата војно лице, алкохоличар и швалер, мајка фрустрирана цео брачни живот диже прашину и слеже је, разводи се, никад се не разведе (због деце! ? ) . О Његовој породици не бих више писала. Резултат је мој муж у великој борби између поштовања / непостовања жене, импулсиван, понекад агресиван, брз на језику, са више-мање нормалним емотивним и сексуалним очекивањима и потребама (које од мене није добијао) . Наш брак: Он вредан, ради, ја рађам прво, друго.. цетврто дете (које он није хтео – терао ме на абортус, одлука да их родим је само моја) . Између трудноћа ме “бичем” тера да радим, ја док се наканим прође пола године, онда се запослим… У међувремену је комуникација таква да док ја волим договор (по цену ‘вишечасовних’ преговора) , он оно што подразумева да је исправно – то је тако и брзо разговор зачини увредом или псовком (у самом почетку је било и шамара, Богу хвала то је превазишао) , на шта ја нисам навикла (ако је то уопште могуће) . Резултат тога је да ја, кад год сам могла, сам радила по своме (јер нисам убедјена у супротно) , што је он схватао као непостовање (делимично тачно) . Такође, у 99% случајева се после свађа он извињавао мени (јасно је да није он био увек одговоран) , а ја сам била исувише поносна да после неке увреде или грубљег разговора признам грешку……. И докле смо стигли после 10 година брака: Он се последњу годину удаљио (може се рећи да је заузео мој десетогодишњи став) и то је после пар месеци почело да ми смета и да ме потреса. Рађам цетврто дете, беба има 4-5 месеци, ја покушавам да поправим – не желим да живим овако, свесна сам својих грешака, дај да пробамо да средимо (почевши од НАШИХ глава и душе, преко комуникације….) , не желим да живимо презирући се. Одговор је био да ‘идеализујем живот’ и већ сам тада видела да почиње крај. После две-три недеље сам видела ‘непристојне’ поруке на његовом мобилном телефону – његов вентил за оно што није имао самном (не оправдавам) . То је било пре 6 месеци, од како смо раздвојени (ја сам му рекла да оде) , 6 месеци које проводим у размишљању и пречешљавању не само нашег брака, него целог мог живота и првенствено тога где сам била исправна, а где нисам и шта МОРАМ да променим да бих ја била бољи човек (са њим или не) . Шест месеци неког нерешеног статуса нашег брака, он је код својих родитеља, ја са децом, он долази да их види, све у неком хаосу… И сада сам у неком бунилу, у глави су ми само његове реченице “нисам имао храбрости да прекинем причу после 1-2 детета”, “ја бих и био за ‘либералан’ брак (само због деце, уз пуну слободу! ? ) , али она неће”, “ја бих и пробао поново, али мислим да се ОНА неће променити”… Да би успели поново, трбало би пуно труда са обе стране да то успе, али мислим да он то не види тако и да су његове вредности другачије од мојих. Не знам да ли се вреди борити, а осећам велику одговорност јер имамо четворо деце која заслужују да живе нормално, али са нормалним родитељима који ће им бити добар пример. Молим Ваш на неком савету јер ми је шест месеци кнедла у грлу, а морам да донесем паметну одлуку да бих могла да наставим да живим… Хвала.
Н.Н
Одговор:
Драга сестро, У браку, као и уопште у животу, пре или после, увек добијеш оно што сам (а) пружаш. Када ће се то десити, зависи од снаге или слабости другог партнера. Због тога не треба никада почињати са “заједничким компромисима”, у стилу: Ти мени ово а ја теби оно; или: Ти код тебе промени то а ја ћу код мене ово. То је трговина а не љубав. Брак је радосно давање из љубави, улагање, инвестирање у будућност. То је по православном схватању безусловна жртва. Али не слепа и неразумна, већ добронамерна и дуготрпељива. Љубав није нешто што само по себи долази и одлази. Она се мора неговати, као и све друго, као што се негује новорођенче. Ако љубав излажемо грубим мислима и осећањима, она ће нестати. Један може имати више љубави од другог. Али је људи морају у самом себи неговати. Или бар један од брачних другова. Други ће то временом научити од првога.
Препоручио бих и теби и твом мужу да постите једно време, да вам Господ открије шта је најбоље за вас. Треба постити из тог разлога један месец дана, или бар недељу – две, али онако како треба: уздржавати се и телесно и духовно од сваке забаве, телевизије, шале и вицева, од сваког алкохола, и друго, што се у посту држи. Уз то, препоручио бих вам да, уз јутарње и вечерње молитве свакодневно читате молитве за брак
http: //svetosavlje.org/molitve/index.php? mlId=13&akcija=prikazi&kt=2 које ће вам помоћи у разумевању сврхе и циља брака. Ако неће један, онда бар други нека пости овако. Предложити али не инсистирати. Оставити могућност оном другом да сам одлучи да ли ће и када. Поздравља вас о. Срба
