ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
ПРАВИЛА СПОЉАШЊЕГ ПОНАШАЊА ЗА МОНАХЕ – ПОЧЕТНИКЕ
ЗАКЉУЧАК
Очување горенаведених правила може довести у ред спољашње понашање монаха и научити га постојаној побожности и стражењу над собом.[1] Онај, који је своје спољашње понашање довео у ред сличан је добро обрађеном сасуду, без пукотина. У такав сасуд може се положити скупоцено миро, и то са уверењем да ће се миро у целини сачувати. Монах који је довео у ред своје навике бива способан за душевно делање, које се у потпуности одржава уређеним телесним навикама. Напротив, оно се ни на који начин не може задржати у монаху несређеног спољашњег понашања. На почетку 56. слова, Св. Исаак Сиријски каже: “Телесно делање претходи душевном, као што је и код Адама стварање тела претходило удахнућу душе. Ко није стекао телесно делање не може имати ни душевно, јер се ово друго, као клас пшеничног зрна, рађа из овог првог, а ко не поседује душевно делање лишен је и духовних дарова.” Овај преподобни отац у 46. слову каже: “Видео сам многе и дивне оце који су се, више него о било чему другом, бринули о сређености чувстава и телесним навикама: из такве сређености рађа се сређеност у помислима. Човеку се дешава много тога што је противно његовој вољи и што га присиљава да наруши границе које је себи поставио. Уколико не би непрестано стражио над чулима, онда он, у таквим случајевима, током дугог времена не би могао да се врати у себе и да нађе своје претходно, мирно устројство.” У 89. слову каже: “У присуству својих другова понашај се побожно; када будеш тако поступао, бићеш од користи и себи и њима, јер душа често под изговором љубави збацује узду опрезности. Чувај се разговора, јер они нису увек корисни. На зборовима дај предност ћутању, јер ће те оно сачувати од велике штете. Утробу надзири више него гледање, јер је своја (унутрашња) битка лакша од спољашње. Немој веровати, брате, да се унутрашње помисли могу напустити без довођења тела у добро и долично устројство. Плаши се (рђавих) навика више него демона.”
Када је Св. Василије Велики стигао у Антиохију, философ Ливаније, учитељ Антиохијског универзитета и његов пријатељ са универзитета у Атини, замолио га је да поучи његове младе слушаоце. Свети Василије је то и прихватио. Казавши им да чувају чистоту тела и душе, он их је исцрпно поучио и правилима спољашњег понашања. Заповедио им је да корачају смерно, да не говоре гласно, да у разговорима сачувају одмереност, да побожно употребљавају храну и пиће, да у присуству старијих ћуте, да пажљиво слушају мудре, да буду послушни старешинама, да према себи једнакима и мањима од себе гаје нелицемерну љубав, да се клоне злих, заражених страстима и оних, који су склони да угађају телу, да не говоре много, да брижљиво сабирају знање, да не говоре пре него што расуде о ономе, о чему ће говорити, да не многослове, да не буду увек спремни на смех, да се украсе скромношћу, итд. Мудри Василије је младима дао поуку која се у највећој мери односи на спољашње понашање, знајући да ће се добро понашање са тела брзо пренети и на душу и да ће добро устројство тела ускоро довести и до доброг устројства душе.[2]
Посебну пажњу треба обратити на одвикавање од слободног обраћања људима, које се толико одобрава и које је толико омиљено у световним (мирјанским) заједницама. У наше време много је оних који, навикнути на слободно обраћање у мирјанском животу, ту навику задржавају и у манастиру. Други настоје да је задобију тек кад ступе у манастир, налазећи у њој нешто особито привлачно. Штетне последице слободног обраћања не запажају се приликом разоноде, приликом нестражења над собом и при различитом дејствовању безбројних саблазни. Оне су, међутим, погибељне за монахујућег. Свети Оци оштро говоре против слободног обраћања, које они називају дрскошћу. Једном је код преподобног Агатона, који се међу оцима египатског скита одликовао особитим даром расуђивања, дошао неки брат и рекао: “Намеравам да живим међу браћом. Реци ми, како да живим мећу вама?” Старац је одговорио: “За све време живљења с њима понашај се онако, као првог дана свог доласка. Током читавог свог живота сачувај тућиновање (тј. у обитељи се понашај као туђин и придошлица а не као житељ и члан заједнице), и не допуштај себи слободно обраћање (дрскост).” Авва Макарије[3], који се ту задесио, упитао је следеће: “Какав значај има дрскост (слободно обраћање)?” Старац је одговорио: “Дрскост је слична великој жези. Кад она наступи, сви беже од ње, а плодови на дрвећу се суше.” Авва Макарије је на то рекао: “Зар је дрскост толико штетна?” Авва Агатон је одговорио: “Не постоји љућа страст од дрскости. Она је родитељка свих осталих страсти: подвижник се мора уздржавати од слободног обраћања.”[4] Наводећи у једној од својих поука речи авве Агатона, авва Доротеј каже: “Веома је добро и веома разборито говорио старац, када је дрскост назвао мајком свих страсти. Она и јесте њихова мати, јер из душе изгони страх Божији.” Ако је страх Господњи мржња на зло (на неправедност) (Пр 8,13), онда је несумњиво да је свако зло тамо, где нема страха Господњег. Дрскост се пројављује на различите начине: она се може изразити и речима, и телесним радњама, и самим погледом. Са дрскости се прелази на празнословље, на разговоре о световним (мирјанским) и шаљивим стварима, које побуђују недоличан смех. У дрскост се убраја и непотребно дотицање ближњег, и пружање руке ка његовим устима да би се зауставио његов говор или смех, и допуштање себи да се нешто отме из руке ближњег или да се он (ближњи) одгурне, и допуштање себи да се ближњи бестидно погледа. Све се то убраја у дрскост и потиче отуда, што човек у души нема страха Божијег. Из таквог стања се постепено може прећи на потпуни немар према себи. Из тог разлога је Бог, дајући заповести које чине закон Мојсијев, рекао: Нека Га се боји све семе Израиљево (Пс 21,24).[5] Без богобојажљивости није могуће нити истинско богопоштовање, нити истинско очување заповести.
Дрзак поступак понекад изражава најбезбожнију замисао и залог срца. Јуда Искариотски се већ беше договорио са Синедрионом да изда Господа, да би затим, заједно с осталим апостолима, бестидно присуствовао Тајној Вечери. Он се није устручавао да заједно са својим Учитељем и Господом испружи своју руку према посуди са сољу и да узме со. На тај, привидно неважан поступак, Господ је указао као на знамење издајника (в. Мт26,23).
Слободно обраћање често је подстакнуто човекоугађањем, дволичношћу и слабошћу моралних правила и воље. Штитећи од тих начела слободног обраћања, преподобни Варсануфије Велики и његов ученик Јован Пророк кажу: “Задобиј чврстину, и она ће од тебе удаљити слободу у обраћању ближњима, која је извор сваког зла у човеку.”[6] Ако хоћеш да се избавиш од срамних страсти, никоме се не обраћај слободно, а посебно не онима, којима се твоје срце приклања у страсти пожуде. Кроз то ћеш се ослободити и славољубља, јер се славољубљу придружује човекоугађање, а човекоугађању слободно обраћање, које је мајка свих страсти.[7] “Клони се дрскости као смрти.”[8]
Свима је очигледно и разумљиво да слободно обраћање, које веома лако и често прелази у највећу дрскост и безобзирност, бива узрок свађе, гнева и злопамћења. Није, међутим, свима познато и разумљиво да слободно обраћање распламсава и најснажнију блудну страст. Нека она возљубљена браћа, која су започела невидљиву мученичку битку и прихватила да се боре са страстима тела и духа, знају да ће их победити благодаћу Божијом која осењује напоре подвижника и да ће за своју победу добити венац спасења из руке Христове. Уопште, требало би рећи да монах подлеже сасвим другачијим законима него мирјанин и да му је неопходно најстрожије стражење над собом, стална опрезност и стално неповерење према сопственом уму, срцу и телу. Мирјанин се може упоредити са пољским, а монах са цветом из стакленика. У пољу се не могу видети тако лепи и драгоцени цветови, какви се виђају у стакленицима. Због тога је цвећу из стакленика потребна посебна нега: оно не трпи непогоде, будући да му може нашкодити и безначајна свежина. Пољском цвећу, међутим, није потребна таква нега и надзор. Оно расте на слободи и лако подноси ваздушне промене. Сви Свети Оци заповедају монасима да најстрожије страже над собом, да најстрожије чувају саме себе. Чак и она околност која је привидно занемарљива може за монаха да буде узрок великог искушења, па и самог пада. Као што је несрећно искуство показало, један неопрезан додир или занемарљив поглед изненада су у монаху изменили његово целокупно расположење, срдачне залоге, па и сам начин мишљења. Потребно је чувати и опет чувати самога себе. Горепоменути преподобни Агатон је говорио: “Ни и једној врлини не може се напредовати без највећег стражења над собом.”[9] Почев од самог њиховог ступања у манастир, сва пажња почетника мора се обратити на то да се ограде богобојажљивим навикама и обичајима. Они се томе морају поучавати и морају уложити најусрднији напор да их задобију, чак и ако то буде захтевало значајан труд. Добра навика, која је у младости задобијена уз велики труд, касније постаје природна особина и свуда прати онога, који ју је стекао. Онај, који се оградио добрим телесним навикама, може у доброј нади да сабира духовно богатство: оно ће бити у целини сачувано, јер ће са свих страна бити ограђено добрим телесним навикама. Напротив, рђава навика је у стању да за најкраће време одузме васцело духовно богатство, сабирано током дугог временског периода и уз најнапорнији подвиг и губитак здравља и снаге, тако да ће ново сабирање богатства већ бити крајње тешко. Посебан узрок тих душевних болести је навика слободног обраћања и често одвајање од манастира и келије, које је с њом повезано. Браћо! Молићемо Господа, и с том молитвом сјединићемо и сопствено настојање, да нас поучи богобојажљивости коју је Он заповедио, да постави стражу устима нашим (Пс 140,3) и осталим удовима, исто као и нашим чулима, јер ће она, уколико се не буду чувала, постати врата отворена за грех, који кроз њих улази у душу и убија је. Амин.
НАПОМЕНЕ:
- Очигледно је да се та правила, у својим суштинским начелима, морају сачувати у непромењеном облику, будући да у себи садрже одлуке Апостола и Светих Отаца и да припадају моралном Предању Цркве. Исто тако, очигледно је да се у ситним појединостима, које се односе на спољашњи поредак, она морају применити у складу са захтевима и положајем сваког манастира.
- Четиј Минеј, житије Св. Василија Великог, 1. јануар
- То није Макарије Велики, него други, познији монах овог скита.
- Алфавитни Патерик и Незаборавна казивања о подвижништву светих и блажених Отаца.
- У изворном тексту наводи се да овај старозаветни стих припада 3. књизи Мојсијевој – Левитској, и очигледно да је реч о погрешно наведеном цитату (прим. прев.).
- Преподобни Варсануфије и Јован, Руковођење ка духовном животу, одговори на 256. и 258. питање.
- Исто.
- 9. слово Св. Исаака Сиријског.
- Алфавитни Патерик и Незаборавна казивања…, поглавље о авви Агатону.
