ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
ЗАКЉУЧАК
О применљивости изложених правила на положај савременог монаштва
Они, који пажљиво читају дела Светих Отаца о монаштву, лако ће уочити да су се Оци, састављајући своја дела, прилагођавали временским околностима и положају оних монаха, којима су та дела била намењена. Из тог разлога готово сва монашка дела Светих Отаца имају свој посебан циљ, своју једностраност. Из тог разлога је и у доба процвата монаштва било немогуће да сваки монах на себе примени све о чему су писали Оци. Утолико пре је таква примена немогућа у наша времена. Због тога су се многи, који су покушавали да то учине, много потрудили а мало добили. Навешћемо као пример књигу Светог Јована Лествичника. Тај угодник Божији је написао своје дело за монахе у општежићу, чија главна врлина треба да буде послушност. Из тог разлога он о безмолвију говори опрезно, кратко и као узгредно, чиме их чува од превременог и неправилног ступања у њега. Напротив, о послушности говори веома исцрпно, хвалећи и величајући тај вид монашког живљења. Свети не говори тако, зато што безмолвије, у извесним условима, није спасоносно, него зато да не би ослабила ревност монаха у општежићу, да би охрабрио и укрепио њихов подвиг послушности који су примили на себе, да им не би дао повода за двоумљење или за тежњу ка ступању у онај вид монашког живљења за који још нису сазрели, да им не би дао повода за пад у самообмањивање и у демонску прелест, толико блиске младим и не само младим самовољницима и гордељивцима. Очигледно је да монах, који живи изван општежића, услед читања Лествице мора доћи у пометњу, за којом ће уследити растројство. Неминовно је да се таквом монаху учини да изван општежића и послушности нема монашког напредовања. Такво дејство ове богонадахнуте књиге доказано је искуством. Преподобни Антоније Нови, који је као отшелник живео у дубокој пустињи, прочитао је Лествицу.
То читање је за своју последицу имало напуштање пустиње и ступање у општежитељни манастир.[1] Међутим, није свако у могућности да промени своје спољашње околности! Шта отуда следи? Монах, који је услед неопходности остао у истим околностима и изгубио поверење у њих јер их сматра непогодним за спасење, пада у униније (чамотињу), захладњује према монашком подвигу и почиње да води немаран живот. У наше време, кад смо многим вековима одвојени од обичаја и околности, у чијим су недрима Свети Оци живели и излагали своје учење, чини се да је примена њихових учења на савремени положај монаштва у нашој отаџбини особито потребна и да обећава велику корист. Такав је био циљ приликом излагања овде предложених савета. Надамо се да они могу да послуже као руковођење за монахе нашег времена, у оним околностима које им је одредио промисао Божији. Надамо се, да наш убоги труд може да се примени и на општежитељне и на државне манастире, и на живот монаха који бораве у подворјима (метосима) или при капелама, и на живот монаха, који према захтеву и обичају државе путује на лађи, и на живот монаха који се налази на дуготрајном послушању у свету, и на живот оног монаха који је пострижен на духовној академији и који на њој врши неку научну или административну дужност, па чак и на живот мирјана који би, иако усред света, хтео да се са посебном бригом постара за своје спасење. Испуњавање јеванђелских заповести је увек представљало – па тако представља и сада – саму суштину монашког делања и живљења. Свако место и сваки положај дају мноштво погодности за то делање и подвиг. Браћо! Примите духовни дар, и не осуђујте ме због његове оскудности! Оскудност дара сведочи о оскудности имовине. Допуните ту оскудност вашом вером и усрдношћу, а молитвом и благословом наградите онога, који се потрудио ради свога и вашега спасења.
Богати Господар[2] приредио је раскошну гозбу за Своје многобројне пријатеље и познанике, као и за мноштво оних, које је хтео да позове на гозбу – тиме их је придружио својим пријатељима и познаницима. На духовној трпези нашло се мноштво неописивих и незамисливих духовних јела. Пошто се гозба окончала, гости су штедро даровани духовним даровима. Када су позвани почасни гости отишли, Господар је погледао иза врата ложнице и видео[3] да се пред тим вратима налази мноштво гладних сиромаха, који су били ради да искористе оне мрвице што су преостале након чудесне гозбе. Многомилостиви Господар је наредио слугама да застану и да не распремају сто. Позвао је сиромахе и понудио им остатке од јела, иако су сиромаси били прљави и у ритама, какве нису одговарале велелепности ложнице. Плашљиво и у недоумици, сиромаси су ушли у велику одају, пришли ка столу и стали око њега како су се где затекли. Сваки је узео и употребио оно, што му је допало. Сакупили су све мрвице. Разуме се да нико од њих није окусио ни са једне неначете чиније, да није видео усаглашено служење послуге нити оне скупоцене посуде и предмете који су били употребљени на трпези, да није чуо огроман хор појаца и громогласни хор музике, чији су се звуци разлегали васељеном и узносили до неба. Из тог разлога нико од ових сиромаха, мада је међу њима било и природно умних људи, није могао да створи јасну и тачну представу о гозби. Наситивши се мрвицама, они су се морали задовољити магловитом и приближном представом о блиставој и раскошној трпези, којом су се користили почасни гости. Почистивши са стола све што је било јестиво, сиромаси су ничице пали пред Господара, захваљујући му за храну какву до тог времена нису ни видели ни јели. Он им је тада рекао: “Браћо моја, кад сам припремао овај обед, нисам имао у виду вас; зато вам гозбу нисам ни показао како је требало, нити ћете добити дарове, јер су они већ разнети према раније начињеном прорачуну, једино Мени разумљивом!” Сиромаси су једногласно ускликнули: “Господару! Зар смо ми за дарове! Зар смо ми за раскошну гозбу! Неизрециво Ти благодаримо за то, што се ниси гнушао нас, мучених сваким недостатком, него си нас примио у Своју ложницу и спасао нас да не умремо од глади!” Сиромаси су се разишли, настављајући да благодаре и да благосиљају милосрдног Господара. Тада је Он, окренувши се слугама, рекао: “Сада распремите сто и закључајте Моју ложницу, јер више неће бити гостију. Све што се могло понудити за јело, понуђено је. Све је завршено!”
О, дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко Му би савјетник? Или ко Њему претходно даде, да му буде враћено? Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све. Њему слава у вијекове. Амин (Рим 11,33-36).
Окончано 20. априла 1861.
Ставропољ Кавкаски
НАПОМЕНЕ:
