ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ТРИНАЕСТА
О живљењу по савету
 
У претходном поглављу, мрвицама је назван духовни живот који је, према Промислу Божијем, додељен нашем времену. Он се састоји у томе да се у делу спасења руководимо Светим Писмом и светоотачким списима, уз савете и поуке које ћемо преузети од савремених отаца и браће. То је у правом смислу послушност древних монаха, али у другачијем виду, прилагођеном нашој, превасходно душевној слабости. Древним послушницима су њихови духоносни учитељи без оклевања и непосредно обзнањивали вољу Божију; садашњи монаси су принуђени да вољу Божију проналазе у Писму, због чега су често и трајно изложени недоумицама и грешкама. Услед својства делања, напредак је тада био брз: он је сада спор, и то опет услед својства делања. Такво је благовољење Бога нашега за нас: ми смо дужни да му се покоримо, и да пред њим захвално покажемо страхопоштовање. Наше савремено монашко живљење према Писму и према саветима отаца и браће освештано је примером главе монаштва, преподобног Антонија Великог. Он није био послушник старца, него је као почетник живео издвојено, прихватајући поуке Писма и разне опите отаца и браће: од једнога се научио уздржању, од другога кротости, трпљењу и смирењу, од трећег строгој будности над собом и безмолвију, трудећи се да усвоји врлину сваког врлинског монаха и свима, по могућности, показујући послушност, пред свима се смирујући и непрестано се молећи Богу.[1] И ти, почетниче, поступај на тај начин! Настојатељу и осталом манастирском старешинству укажи нелицемерну и нечовекоугађајућу послушност, послушност којој ће бити страни додворавање и ласкање, послушност Бога ради. Буди послушан свим оцима и браћи у њиховим наређењима која се не противе закону Божијем, манастирском уставу и поретку и одлукама манастирског старешинства. Нипошто, међутим, немој бити послушан на зло, чак и ако би се догодило да због свог нечовекоугађања и чврстине претрпиш и неку жалост. Саветуј се с врлинским и разборитим оцима и браћом; њихове савете, међутим, прихватај с крајњом опрезношћу и обазривошћу. Нека те савет не привуче због његовог првобитног дејствовања на тебе! Услед твоје острашћености и слепила, теби се може допасти острашћен и шкодљив савет и то само услед твог незнања и твоје неопитности или пак услед тога што он угађа некој скривеној и теби непознатој страсти, која живи у теби. Са плачем и срдачним уздисајима преклињи Бога да ти не допусти да одступиш од Његове свесвете воље да би следио палу човечију вољу, твоју или вољу твог ближњег, твог саветника. Саветуј се са Јеванђељем како у погледу својих, тако и у погледу помисли свог ближњег и његових савета. Славољубље и преузношење воле да уче и да поучавају. Они се не брину о вредности свог савета! Они и не помишљају на то да ближњем могу задати неизлечиву рану својим неумесним саветом, који неопитни почетник прихвата с несмотреним поверењем, с телесним и крвним распламсавањем! Њима је потребан успех, ма каква да су својства тог успеха, ма какво да је његово начело! Њима је потребно да на почетника оставе утисак и да га у моралном погледу потчине себи! Њима је потребна људска похвала! Њима је потребно да се прочују као свети, разборити и прозорљиви старци и учитељи! Њима је потребно да потхрањују своје незасито славољубље и своју гордост. Свагда је била праведна молитва пророка, а посебно је она праведна сада: Спаси ме, Господе, јер неста преподобнога; јер се умањише истине од синова људских. Лажи Говораше сваки суседу своме; уста дволична у срцу, а у срцу говораше зло (Пс 11,23). Против такве склоности морају се предузети мере предострожности. Свети Симеон Нови Богослов каже: “Изучавај божанствено Писмо и списе Светих Отаца, посебно оне делатне, како би с њиховим учењем упоредио понашање и учење свог учитеља и старца, да би их (то учење и понашање) видео као у огледалу, и разумео; да би оно што је сагласно с Писмом прихватио и задржао у мислима, а оно, што је лажно и рђаво, препознао и одбацио, да не би био обманут. Знај да се у наше време појавило много варалица и лажних учитеља.”[2] Преподобни Симеон живео је у 10. веку по рођењу Христовом, девет векова пре нашег времена: ето кад се још разлегао глас праведника Свете Цркве Христове о недостатку истинитих, духоносних руководитеља и о мноштву лажних учитеља! Током времена, све се више и више оскудевало у задовољавајућим учитељима монаштва: тада су Свети Оци све више и више почели да предлажу руковођење Светим
Писмом и светоотачким списима. Позивајући се на Оце који су писали пре њега, преподобни Нил Сорски каже: “Велики је подвиг, говорили су они, пронаћи непрелешћеног учитеља овог чудесног делања (истинске монашке, срдачне и умне молитве). Они су непрелешћеним називали онога чије је делање и мудровање посведочено Светим Писмом и онога ко је стекао духовно расуђивање. Свети Оци су рекли и то, да је и тада било тешко пронаћи непрелешћеног учитеља тих ствари; сада пак, када је завладала крајња оскудица у њима, мора се трагати с највећом брижношћу. Ако се такав не нађе, Свети Оци су заповедили да се учи из Светог Писма, слушајући Самог Господа који каже: Истражујте Писма, и у њима ћете пронаћи живот вечни (Јн 5,39) и Што се раније написа, у Светим Писмима, за нашу се поуку написа (Рим 15,4).”[3] Преподобни Нил живео је у 15. веку. Он је недалеко од Бјела-Озера основао скит, где се у дубоком усамљеништву бавио молитвом. Старцима најновијих времена користиће да ослушну с каквим се смирењем и самоодрицањем преподобни Нил изјашњава о поукама које је предавао браћи. “Нико не би смео да услед свог немара затаји речи Божије, него нека исповеди своју слабост и нека, упоредо с тим, не сакрива истине Божије, да не бисмо били криви за преступање заповести Божије. Нећемо тајити реч Божију него ћемо је објављивати. Божанствена Писма и списи Светих Отаца су многобројни као морски песак: марљиво их изучавајући, предаваћемо их онима који нам приступе и којима су неопходни (којима су потребни, који их траже). Правилније речено, не предајемо их ми, јер смо тога недостојни, него их предају блажени Свети Оци из божанственог Писма.”[4] Ето изванредног обрасца за савремено поучавање! Он је савршено душекористан и за учитеља и за ученика; он је – правилно изражавање умереног напредовања; он је сједињен с одбацивањем преузношења, безумне пренагљености и дрскости, у које падају они што само споља подражавају Варсануфија Великог и остале оце – чудотворце, немајући благодат Отаца. То, што је у Оцима било израз изобилног обитавања Духа Светога у њима, то у неразумним и лицемерним подражаваоцима служи као израз изобилног незнања, самообмане, гордости и дрскости. Возљубљени оци! Реч Божију изговараћемо пред нашом браћом с највећим могућим смирењем и богобојажљивошћу, будући свесни да смо недостојни овог служења и чувајући се славољубља, које силно збуњује острашћене људе када они поучавају братство. Сетите се да ћемо морати да дамо одговор за сваку празну реч (Мт 12,36), и да ће утолико бити тежи одговор за реч Божију изговорену са славољубљем и славољубљем подстакнуту. Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви, оне који рекоше: Језик наш величаћемо, уста су наша у нас; ко нам је Господар? (Пс п,45) Господ ће истребити оне који траже своју а не славу Божију. Уплашимо се претње Господње! Реч поуке изговараћемо тек на захтев суштинске потребе, не као учитељи него као они којима је потребна поука и који настоје да постану причасници поуке што ју је Бог предао у Својој свесветој Речи. Сваки као што је примио благодатни дар, њиме служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије. Ако неко говори, нека говори Божијим а не као своје сопствене речи; ако неко служи, нека служи као по моћи коју Бог даје, а не као по својој сопственој, да се у свему слави Бог кроз Исуса Христа (1 Пт 4,10-11). Онај који дејствује из себе дејствује за славољубље, приносећи и себе и оне што га слушају на жртву сатани; онај пак који дејствује из Господа дејствује у славу Господњу и твори своје спасење, спасавајући Господом, јединим Спаситељем људи, и своје ближње. Страховаћемо да почетнику не дамо неку непромишљену поуку, неутемељену на речи Божијој и на духовном разумевању речи Божије. Боље је бити свестан свог незнања него изрећи душегубно знање. Сачувајмо се од велике несреће да лаковерног почетника од слуге Божијег претворимо у слугу човечијег (в. 1 Кор 7,23), привлачећи га да уместо свесвете воље Божије твори палу човечију вољу.[5] Скроман однос саветника према поучаваном јесте нешто сасвим другачије од односа старца према беспоговорном послушнику, слуги у Господу. Савет у себи не садржи услов да се беспоговорно изврши: он може бити извршен или неизвршен. Саветник нема никакву одговорност за свој савет, ако га је дао са страхом Божијим и смиреноумљем, и то не самовољно него будући упитан и замољен. Такође ни онај, који је савет добио, не бива њиме свезан; да ли ће добијени савет извршити или не, препушта се његовој слободној вољи и расуђивању. Очигледно да је пут савета и последовања Светом Писму прилагођен нашем слабом времену. Приметимо да Оци забрањују да се ближњи саветује на основу сопствене побуде и пре него што то сам ближњи затражи. Самовољно саветовање је знак да човек себи приписује знање и духовна достојанства, што садржи очигледну гордост и самообману.[6] То се не односи на настојатеље и старешине, који су дужни да у свако време и кад год се за тим укаже потреба, поучавају поверено им братство, не чекајући да се то од њих затражи. Међутим, приликом посета другим манастирима, и они су дужни да се руководе саветом преподобног Макарија Александријског преподобном Пахомију Великом. Пахомије је упитао Макарија за поучавање браће и за суд над њима. Авва Макарије је одговорио: “Поучавај своје потчињене и њима суди, али никоме од странаца.”[7] Тог правила су се придржавали, као што га се и данас придржавају, сви настојатељи који желе да угоде Богу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Четиј Минеј, за дан 17. јануара.
  2. Глава 33, Добротољубље, 1. том, у руском издању.
  3. Предговор Уставу или Предању.
  4. Предање преподобног Нила Сорског. Неће бити сувишно да овде приме-тимо да се преподобни Нил Сорски, иако је имао благодат Божију, није усуђивао да својевољно тумачи Свето Писмо него је следио објашњења која су дали Св. Оци. Пут смиреноумља је једини истински пут ка спасењу.
  5. Овде се не говори о спољашњем манастирском послушању, нити о манастирским пословима и занимањима које је одредило манастирско старешинство, него о моралном и тајном послушању које се извршава у души.
  6. То је мишљење свештеномученика Петра, митрополита дамаскинског, као и других Отаца. Добротољубље, 3. том, у руском издању.
  7. Алфавитни Патерик и Незаборавна казивања…, о авви Макарију Градском, гл. 2.

Comments are closed.