Прича о дрекавцима

Питање:
Помаже Бог, Интересује ме једна ствар, мада сам је веровањем у Христа превазишао, али би било добро да ме посаветујете. Наиме када сам био дете, пошто живим поред Ибра, причали су ми да касно у ноћ се никако не треба шетати поред реке јел може да те нападне дрекавац. То ми је у почетку задавало јако пуно проблема, поготову враћајући се стазом поред реке кући после школе, јер сам био дете. Још један чин ми је задао још више страха када сам, враћајући се по мраку, имао утисак да сам угледао дрекавца како се полако креће преко бедема. Требало ми је баш пуно времена да себе уверим да је то био некав пас. Данас сматрам да је то било једно искушење. Прочитао сам негде “Не бој се ничега јер се Бог ничега не боји” то ме је препородило као и прича када смрт долази човеку и пита га: ” Да ли се бојиш” а човек одговара: “Тело се боји али душа не”. Зато се трудим да све што радим вежем за небеса и тако градим своју душу. По старим причама а и сведочењима, он би нападао човека са леђа и мучио би га до првих петлова. Пуно наших старих каже, а понеко и сведочи и сусрет са њим, да га је понекад ноћу чуло због специфичног звука који испушта. Ја сам лично уверен да су то бабске приче или можда демон српскога рода али опет чини ми се немогуће да се такво веровање дуго држи у нашем народу. Молим вас за Ваше мишљење. Остајте ми у здрављу и свако добро од Бога
Немања


Одговор:
Драги Немања, И ја сам исто из тих крајева и наслушао се прича о дрекавцима. Чак сам чуо и искуства неких ближих рођака. Поред све присутнијег скептицизма и сумњи у зле духове мислим да вреди да се нешто каже о овоме. Добро се сећам да су свети оци и богослови Цркве често говорили да ће највећа победа ђавола бити онда када народ престане да верује да они постоје. И данас на св. крштењу, приликом читања молитве за оглашене, неки се просто потсмевају њиховој суштини – када свештенолице позива те нечисте силе да напусте створење Божије које се спрема за просвећење. Оглашене молитве и истеравање ђавола преживљавају се као симболика и церемонија. Такође, данас ће једва да нађете неку протестантску групацију (једино неку харизматичку) која исповеда постојање ђавола, а зла никада више у овом огреховљеном свету? Некада се ђаво јављао и претио док данас се толико оваплотио у свим порама овог савременог живота да је врло ретко да се он јавља само као дух страха и хладноће, него се јавља кроз човека који уништава брата поред себе (највећи грех против Цркве) . Тамо где он сасвим физички није овладао обично прети као зао дух. Треба увек имати на уму да зло не може да се унесе у овај свет а да се пре свега оно добровољно не “оваплоти” у човеку. Зато је пали човек “звероподобан” јер је он као сасуд Светог Духа добровољно постао сасуд зла, и као такав богоборац – “син противљења” (2 Сол. 2, 3) ; наравно том замишљеном плану Божијем о човеку и овом свету. Ако читамо Житија Светих, за које интелектуално богословље (утицај протестантских школа) говори да су то поучне приче а често и бајке, видећемо да су многи подвижници имали страшна искушења са ђаволима. О да, и у Цркви има људи “с правом учења” које врло уздржано коментаришу овакве појаве, а неки “школованији” још говоре да су неких подвижници страдали од “шизофреније”. Одакле то долази? Стари и једноставан одговор даје и наш преп. Јустин Ћелијски када каже: “Дух Свети разговетно говори (1Тим. 4, 1) , да ће у последња времена одступити од вере слушајући лажне духове и науке ђавољске”. Ето зашто Свети Оци рекоше да ће победа клеветника бити велика онда када народ престане у њих да верује (ја бих рекао осећа да они постоје) . Делатност нечеистих сила је флексибилна и адаптира се обичајима и традицији, т.ј. култури једног народа, и сигурно је да многи ови људи и та њихова искуства нису симптоми неког лудила него последица додира са том хладноћом и страхом који сатана са собом носи.
Осинивањем крсним знамењем и по овом народном веровању прогањају се ове нечисте силе. Ваш
оЉубо

Comments are closed.