Превара или не

Питање:
Помаже Бог, оче.
Имам један проблем за који сам мислио да никад нећу имати. Унапред се извињавам што ће, можда, ово писмо бити мало дуже. То је зато што желим да Вам представим ситуацију у којој сам, што јаснију. Наиме, ради се о једној девојци/жени коју сам упознао пре пар месеци. Она је била удата, има дете и разведена је грађански (у суду) . Након 3-4 месеца смо се упознали и како се то каже “смували”. Међутим, кроз разговор, а пре него што смо ступили у емотивну везу, сазнао сам да она жели да се и црквено разведе од њега јер не жели више ништа са њим да има. Покренула је поступак за црквени развод. Разлог грађанског развода био је насиље у породици, малтретирање, незадовољавајући однос према детету, бахато понашање и сл.. Значи пар месеци након њиховог грађанског развода смо се ми упознали и кроз причу и дружење увидели да јако одговарамо једно другом према схватањима, размишљањима, ставовима, па и физички се једно другом допадамо. У почетку сам избегавао сваки контакт: пољубац, интимнији контакт из разлога што није црквено разведена и то сам јој рекао и она то зна. Међутим, након неког времена сам поклекао и… спавали смо (два пута) ! Знате на шта мислим. После тога (и још увек) имам грижу савести! Имам јаку потребу да то исповедим. А када сам прочитао “Сваки који отпушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и сваки који се жени распуштеницом, прељубу чини.” (Лука 16: 18) , потпуно сам се узнемирио и “изгубио”. Једна страна ми каже да нисам учинио ништа лоше (посебно лоше) јер она живи сама већ годину дана, већ је грађански разведена и питање је времена када ће бити и црквено разведена, тако да суштински ту нема неке посебне грешке. Али друга страна ми говори да, иако је то тако, она је пред Богом још увек у браку, све док се тај брак црквено не разведе. И опет, ја практично нисам никога преварио јер сам слободан момак који жели породицу, а опет имам горак укус у устима и осећај да сам ипак урадио нешто лоше. И тако, оче, не знам шта да мислим. Знам само да сам збуњен и под сталном напетошћу јер не знам шта да мислим и како да схватим целу ситуацију. Оно што знам сигурно јесте да то морам да исповедим и надам се да ће ми Бог опростити, ако сам погрешио. Јер, као што неко од отаца рече: Божја љубав је већа од људског греха. Молим Вас да ми помогнете у сагледавању ове моје ситуације, а верујем да ће и другима који буду читали бити од користи уколико се буду нашли у сличној ситуацији, или боље рећи, да им буде опомена да не дозволе да се нађу у оваквој ситуацији. Очекујем с нестрпљењем Ваш одоговор. Бог Вам дао здравља и сваког добра. С поштовањем.
Н.Н


Одговор:
Драги брате, Има једно једноставно правило за људе који имају макар мало савести. А оно каже: Кад год ниси сигуран да ли си погрешио или не, знај засигурно да – јеси! И: Кад год ниси сигуран да ли је нешто добро или не, знај за сигурно да – није! Тако, то што сте учинили није добро и ту нема никакве сумње. Горак укус у устима и осећај да си урадио нешто лоше, није те преварио. Шта сада радити? И на то питање си сам дао одговор: покајати се и исповедити.
Шта даље? Поразговарај искрено са том особом и види да ли је и њена савест упозорава на то? При том, немој да тражиш одговор који би можда ти желео да чујеш, већ истинити и искрени одговор. Ако је одговор потврдан, трудите се да не остављате једно другоме тај “горки укус”, који је сигуран знак да се на таквим поступцима не може градити срећна будућност. Ако је одговор негативан, чувајте се лукавих замки нечастивога који, голицајући машту задовољствима и сновима о њима, спаљује савести и удаљава људе од Бога.
Поздравља те, О. Срба

Comments are closed.