ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ТРЕЋИ ДЕО
 
6. Посвећивање одређеног времена за испуњење наведених задатака
 
Сва ова добра и узвишена дела треба испуњавати благовремено и у правој мери, како каже Свети Василије Велики: “Све треба чинити благоразумно, јер, ако се не пази на време и меру, корист често прелази у штету, а када се постави разумна граница, онда се добитак умножава.”
И Свети Лествичник на основу Светог Писма каже: Сваком послу под небом има вријеме (Проп. 3, 1): Постоји време за безмолвије и време за несметане сусрете, време непрекидне молитве и време истинског служења; да нас не превари неразумно и осионо усрђе, и да не тражимо оно што желимо пре времена, да се не бисмо лишили онога што можемо да добијемо у право време. Постоји време напорног рада и време када се жање класје неисказане благодати.”
Ову истину он објашњава следећим примером: “Војник који нема искуства у двобоју, није безбедан ако се одвоји од војске и оде на двобој са непријатељем, исто тако и монах који није стекао искуство и научио да обуздава страсти дуготрајним трудом, није спреман да започиње безмолвије; први гине телесно, а други – душевно. Јер пут истинског безмолвија је пут мудрих и то само оних који су у свом напорном подвигу задобили божанствену утеху и помоћ у борби.”
Велики Варсануфије, када му је један од братије прочитао у Отачнику да онај који жели истинско спасење, најпре треба да буде у братству и да претрпи, угледајући се на Господа, и досаде и увреде и срамоћења и остало, и тек затим да оде на савршено безмолвије, које је успињање на крст, тј. умирање за све земаљско и световно, као одговор на то је рекао: “Истину су рекли Оци; другачије и не може бити.” А другоме је рекао: “Пре него што човек проникне у себе самог и овлада собом, безмолвије рађа високоумље; а собом влада онај који има савршено смирење.” Такође је рекао и ово: “Ако се усудиш да тражиш макар и један део онога што сматраш да ти припада, знај да ћеш изгубити и оно што си имао. Већ, држи се средине, водећи рачуна о вољи Божијој; јер ко покуша да сс осигура пре времена – “а скине са себе сваку спољашњу бригу и рад – њему ће непријатељ свих припремити далеко више невоља него спокоја и довести га дотле да ће бити приморан да каже: боље да се нисам ни родио.”
Светитељ је тако рекао јер се таквима дешава да буду заведени на разне начине, како каже Григорије Синаит: “Многи неискусни у безмолвију падали су у прелести раније, а и сада: почетници и самовољни, и после многих напора, због овог неразумног безмолвствовања, били су и бивају предмет смеха и поруге… Јер сећање на Бога, тј. умна молитва, је дело над делима и глава добродетељи, исто такво каква је и љубав Божија. И онај ко се бесрамно и дрско усуђује да приђе Богу, да би несметано разговарао са Њим и уселио Га у себе принудом, тај ће се, кажем, лако ухватити у смртну клопку, ако то буде допуштено; јер се гордо и дрско и пре времена, и, будући недостојан, устремљује ка тој висини. Само истински јаки и савршени знају да користе право оружје у двобоју са демонима, које је реч Божија; док немоћни и почетници, не усуђујући се да ступе у борбу пре времена, одричу се ње и скривају у сигурну тврђаву општежића, опасану бедемима љубави и на тај начин измичу смрти”…
Знајући то, будимо обазриви и пре времена не тражимо пут високог подвижништва, да не бисмо претрпели пораз и погубили душу. Пазећи на време и меру, треба да идемо безопасним путем добре наде: средњи пут, кажу Дела светих је неповодљив и ко иде њиме неће се спотаћи.
Погодно време за молитвено тиховање може бити оно којем предходи навикавање у општежићу, а средња мера и средњи пут је пребивање са једним или двојицом браће, како је написао Свети Јован Лествичник: “Ко жели да живи Христу, нека одреди за то одговарајуће место и начин живота, које може бити тројако: или усамљено – отшелничко, или молитвено тиховање са једним или двојицом, или општежитељно. Не осврћи се ни надесно ни налево, већ иди царским путем, додао је Он из Писма.
Од наведених начина живљења, средњи, тј. пребивање у безмолвију са једним или двојицом, по мишљењу Јована Лествичника, многима је био далеко најбољи пут. Јер, каже, тешко самоме када упадне у унилост или дремеж или леност или очајање: нема ко да га тада подигне и ободри. У прилог томе, он наводи речи Самог Господа: Јер гдје су два или три сабрана у име моје ондје сам ја мећу њима (Мт. 18, 20); и речи Премудрог: Боље је двојици него једному (Проп. 4 ,9), тј. благо оцу и сину који се заједно подвизавају, уз помоћ Божанственог Духа, јер: “Ко се сам, без братске помоћи, упусти у борбу против духова, тај ће, измучен од њих, поднети много опасних удараца.”
Пошто је навео добро живљење неких, Свети Јован Лествичник је рекао: “Таквима заједнички живот не доноси корист; они под руководством учитеља, из безмолвија као из тихог пристаништа, узлазе на небо, не преживљавајући она искушења која проистичу из општежитељних метежи. Али неискуснима и још увек побеђиваним душевним страстима, Оци не дозвољавају ни да помисле на безмолвије, поготово не на отшелничко.
Душевним страстима они називају сујету, гордост, лукавство и друге које се рађају од њих.
“Ко болује од ових страсти, и занемаривши их, ступи у подвиг безмолвија, личи на човека који напушта брод и покушава да се на једној дасци безбедно докопа обале”, рекао је Лествичник. “Они који се боре са блатом, тј. са телесним страстима, могу да крену на подвиг безмолвија, али не када се њима прохте, него када дође време за го и ако нађу доброг духовног вођу; јер усамљени живот захтева ангелску снагу. А они које муче душевне страсти нека се не усуде ниједан корак тиховања у молитви да учине, да не би доживели пораз.”
Наћи ћемо и много других, дивних и великих Отаца који су овако учили и творили, као што се може видети из њихових писања.
Тако, од свих отаца Свети Исак највише уздиже молитавено тиховање и Св. Арсенија Великог хвали као савршеног безмолвника; али и он је имао послушнике и ученике. И у свим Делима се могу наћи похвале и одобравања безмолвију, када се живи у заједници са једним или двојицом браће; и ми амо сведоци таквог живљења, каже о себи преподобни Нил, у Светој Гори Атонској, у Цариградским крајевима и многим другим местима.
Ако негде живи духовни Старац са једним или двојицом, а по потреби и са тројицом ученика, и ако у близини постоји још неки безмолвник, онда они, виђајући се повремено, окрепљују један другога духовним разговорима. А ми, почетници и неуки, учимо се један од другога, као што је речено: Брат који брата помаже је као утврђен град (Сол. 18, 19); а имамо и истинитог учитеља – Богонадахнута Писма.
Зато нам изгледа најпогодније пребивање са једним или двојицом верне браће, истомишљеника у делу Божијем, да бисмо се научили вољи Божијој кроз Свето Писмо. И ако коме Бог да веће разумевање, нека поучава браћу. Један другога да помажемо у борби против демона и страсти, као што каже Свети Јефрем; и на тај начин, благодаћу Божијом, стремићемо добрим делима.
Пре него што почнемо да градимо живот у безмолвију, треба да се добро припремимо, обраћајући се Богу молитвом да нам да својства потребна за такво живљење, како каже Лествичник, тј. постојаност – пребивање на једном месту, у истом делу – да, када поставимо почетак” томе, не будемо на подсмех демонима и саблазан осталој браћи, већ да пребивамо у добрим делима чврсто, будући чувани благодаћу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, ради молитава Владичице наше Богородице и свих Светих, обасјаних подвизима добродетељи.
Треба да знамо и то, да када бирамо место за безмолвије, треба да се удаљимо од бескорисне гужве, галаме и осталог Богу неугодног, да живимо по Његовим заповестима, зарађујући све што нам је потребно сопственим трудом; а ако не, онда пристајући на малу помоћ, одакле ће нас угледати Његова доброта, али на сваки начин да избегавамо сувишно. Испуњаваћемо оно што је угодно Богу: појање, молитву, читање и поучавање у духовним стварима, рукодеље и труд у сваком послу. И тако, мало по мало, према својој снази, наш унутрашњи човек, приближавајући се Богу, кроз своја добра дела, узносиће славу Оцу и Сину и Светоме Духу – Једноме у Тројици Богу, сада и увек и у векове векова, амин.

Comments are closed.