ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

ПРЕДАЊЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
 

 
ПРВИ ДЕО
 
СТРАСТ
 
Страшћу се назива она склоност и оно дејство које се дуго времена гнезде у души путем навике, па делују као друга природа. Човек долази у то стање добровољно и онда помисао, учврстивши се због честе сарадње са њом, однегована и припремљена, улази у срце, претвара се у навику, непрестано га смућује и узнемирава страсним наговорима, налаганим од демона. То се догађа када демон учестано представља човеку неку ствар или лице, подстичући страст, и распламсава у њему жељу да искључиво воли само те ствари, тако да – вољно или невољно – човек мислено бива поробљен њима. Из тог разлога, како је речено, због неопрезности и самовоље, долази до дуготрајног бављења тим стварима. Страст, у свим својим облицима неизоставно подлеже или покајању, сразмерном учињеном греху, – или будућој патњи. Према томе, потребно је кајати се и молити се за избављење од сваке страсти; јер свака страст рађа патњу, не зато што се излажемо борби са њом, него због некајања. Јер, када би та патња била само борба с демоном, онда неки, не достигнувши још савршено бестрашће, не би могли да добију спасење, како каже Петар Дамаскин. Било каква страст да нас је обузела, треба јој се свим силама противити – рекли су Оци. Узмимо, на пример, страст блуда: ако неко гаји ту страст према било којој особи, нека на сваки начин избегава и разговоре са њом и њену близину и нека бежи и од мириса одеће њене. Ко не чува себе од свега овога, тај ће подхранити страст и учинити мислену прељубу у срцу своме, рекли су Оци: Он ће сам у себи запалити пламен страсти и, као звери, увести зле помисли у душу своју.
Тако нам свети подвижници сведоче да се сваки човечији пад у грех одвија постепено. Први степен је Предлог, када нехотице, и против воље, улазе у душу греховне представе и подстицаји, кроз спољашња или унутрашња осећања или преко маште. Ово је безгрешно и само је повод и могућност за грех; и највећи светитељи у најсветија времена често су подвргавани демонским наговорима и били принуђени да се боре са њима. Пристајање представља пристанак на предлог, добровољно размишљање о њему: то стање није увек безгрешно. Сагласје је наслеђивање душе наилазећом помисли или представом, тј. када неко прихватајући ђаволом представљене помисли и слике, води са њима разговор у мислима, припремајући се да ускоро прихвати предлог који налаже помисао. Ту је потребно покајање без оклевања и призивање Бога у помоћ. Заробљење је такво стање душе када ум скреће на рђаве помислн насилно и против воље, нарушавајући спокојно устројство душе, и душа се с напором, само уз Божију помоћ, враћа себи. Страст је дуготрајно, претворено у навику, уживање у страсним помислима, налаганим од демона, укорењено због честог размишљања, маштања и разговора са њима. То је већ ропство греху, и ко се не покаје, избацивши из себе страст, подлеже вечним мукама. Овде је потребна велика и напорна борба и посебна благодатна помоћ да би се грех уклонио (в. Лествица 15, 75).
Ето где је почетак и корен наше греховности! У душу улази помисао, замишља се предмет, – грешан или безгрешан, то је свеједно, по мишљењу преподобног Нила, – ми обраћамо пажњу на њега, посвећујемо му мисли, усхићујемо се њиме, почињемо да га желимо, а овој главни циљ – циљ спасења или пребивања у Богу и свему божанском, заборављамо. И све се то често догађа без нашег знања. Ми смо толико слаби, расејани, лакомислени, небрижни, да нас зањише и најмањи лахор тих помисли, а оне нас непрекидно, као какав вихор, салећу од јутра до вечери, од вечери до јутра; и отуд стално грешимо. И свему томе често се излажемо не знајући. Утолико горе! Шта да чинимо како бисмо се избавили од таквог, без сумње, погибељног стања? Неопходно је да знамо и за свагда упамтимо да све што се са нама догађа не проистиче ни због наше слабости, нити расејаности, небриге или лакомислености, већ – најчешће – из незнања на који нас начин помисли доводе до страсти, због неукости и недовољне жеље да се боримо са њима и да их побеђујемо, због заборављања на своје назначење, због неприпремљености да им се супротстављамо. О, како је важно изучавати те многобројне кретње помисли у духовној борби! Како је неопходно увек се сетити и употребити у борби она средства која ће нас избавити од пораза и осигурати нам победу! Иначе, како бисмо се спасили?!

Comments are closed.