Питање:
Поздрав свима, нигде на интернету не нађох о тематици из наслова па се обраћам Вама за помоћ. Прочитао сам и контраверзни Јунгов спис Одговор на Јова, али далеко од тога да имам изграђен став о књизи о Јову, а и како бих имао када нисам упознат са тумачењем књиге о Јову од стране наших духовника и како се уопште она третира у Православљу по важности… Тематика ме заиста интересује и надам се да ћете ми помоћи да попуним одређене празнине у свом сазнању. Са надом да ћете ми одговорити, велики поздрав екипи овог одличног сајта!
Милован
Одговор:
Драги Миловане, Ево неких извода из уџбеника за богословије, о Књизи о Јову: Име књиге је дато по главној личности у књизи. Историја Јовових страдања послужила је писцу за тему и историјски предмет да развије и реши питање односа земаљског добра према моралној вредности човековој, у облику историјске свештене песме, тј. питање се третира у његовом историјском, религиозно-социјалном значају и излаже се у уметничким причама о радњама, положају и разговорима историјских лица.
Како личност Јовова и историја његових страдања нису измишљени, мада је писац имао морални циљ, већ је то историјска чињеница, о чему сведочи и сама књига (на пр. у појединостима о личности Јова) и историјско предање (в. нпр. додатак на крају књиге) и што је главно, сведочанство пророка Језекиља (Јез. 14, 14—20) и апостола Јакова (Јак. 5, 11) , – то да 6и се добро разумела садржина књиге и одредио историјски значај Јовов у историји цркве, важно је знати када је и где Јов живео.
Постоји врло сгаро мишљење да је Јов живео у доба патријараха, као што се о томе сведочи у старом додатку у грчком преводу књиге на крају, где се Јов сматра „пети од Аврама”. Потврда овога предања налази се у самој књизи: – у описивању нарави и обичаја, религијских установа и обреда, савремених Јову, нпр. у описивању његовог богатства, које је било у крупној и ситној стоци (Јов. 1, 3 и 42, 12) , као код патријарха Аврама (Пост. 12, 16; 24, 35) , Исака (Пост. 26, 14) и Јакова (Пост. 30, 43) , (без навођења тих књига) ; – у описивању друштвених односа (в. 29, 7-10; 24-25; 32, 4-7) својствених патријарашким временима; – у сликању религиозних односа и обреда, нпр. приношења жртава Јова, као патријарха, главе породице, за децу (паљеница в. Јоб. 1, 5 ср. 8, 20; 22, 13) , -указивање на дуговечност Јовову (в. 42, 16) и др.
Међу другим мишљењима о времену живота Јовова важно је оно, које сматра да се историја с Јовом догодила у доба асиро-вавилонског ропства, и држи да је Јов био савременик Језекиља и Данила, јер се у свештеним књигама помиње тек у књизи пр. језекиља и то као у неком хронолошком реду (што нема историјских основа) .
О месту становања Јова постоје разне претпоставке. По некима, он је живео у земљи Уз или Авентида у северној Арабији, у областима Идумеје. Вероватније је мишљење Јосифа Флавија, Јевсевија и Јеронима, да се Уз налазио на истоку, преко реке Јордана, јужно од Дамаска, у старом Ливану или Васану, а да је сам Јов био Арамићанин или од Нахора, брата Аврамова, преко Уза, његовог првенца (Пост. 22, 20-21.) По садржини и стилу, Књига о Јову је слична Причама Соломоновим и Проповеднику
Књига несумњиво сведочи о писцу из средине народа Божијега. Али ко је од инспирисаних мужева народа Божијега био писац ове књиге, о томе има разних мишљења. Најстарије и најприродније мишљење јудејских и хришћанских тумача о писцу Књиге о Јову је оно, да је њу (бар главну основу историје Јова и његових разговора с друговима) написао сам Јов, а да је ту историјску белешку као уметничко дело, надахнут Духом Светим, обрадио писац Јеврејин. Неки су као писца сматрали Мојсија а други Соломона. С погледом на такав постанак Књиге о Јову, треба претпоставити да су историја о патњама Јововим и његови разговори с друговима записани самим Јовом, а живо предање о њему Јевреји су нашли у Васану, отаџбини Јова, кад су у време Мојсијево освојили ову земљу и населили је (Бр. 21, 33-35 и 32, 40-42) . Само причање о праведнику мученику, поштоваоцу самога Бога, по свој прилици је још тада било унето у један од песничких зборника којих је било код Јевреја, нпр. у књигу Праведникову (1. Нав. 10, 13) , као што је и сам Мојсије унео у књигу Бројева песничке, надахнуте речи Валамове (гл. 23 и 24) , такође поштоваоца Бога истинитога и пророка његовог међу народима изван цркве. Доцније је Соломон, инспирисани испитивач тајни Божјих (3. Цар. 4, 29-33, ср. Проп. 12, 9-11) , из историјске прнче о Јову узео ову тему и предмет за своје дело „Јов”, у коме он проучава питање о односу земаљског добра према моралној вредности човека и о узроку патњи праведникових.
Циљ овог Соломоновог списа био је да неједнакост поделе среће и несреће на земљи, према моралној вредности човековој, коју је Соломон тако очигледно истакао у својој Књизи проповедника, зависи и од сплетки сатаниних, ако и од рђавих дела и радњи људи, извршилаца ђавоље воље; али да се овим појавама не руши дејство доброг промисла Божијег о спасењу праведика и верних, тако да патње које Бог допушта праведнима, доводе до савршенства и блаженства, и још веће славе њихове, а кроз њих се показује слава и правда Божија у свету. Осим тога, практичан морални циљ књиге је тај, да праведне мученике на земљи примером Јова поучи о страдању и нади на милост Божију, а све уопште, примером Јовових другова, да се сачувају од неправедног и строгог осуђивања страдалаца као неких великих грешника, и да се науче да саучествују у болу и имају милости према ближњима. Поздравља те, о. Срба
