NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » PRAVOSLAVNI PASTIR NA POČETKU TREĆEG MILENIJUMA

PRAVOSLAVNI PASTIR NA POČETKU TREĆEG MILENIJUMA

U manastiru Svetog Save kod Kanbere, 23. i 24. decembra je održan sastanak svih sveštenika i monaha iz obe eparhije u Australiji. Pod predsedništvom episkopa Nikanora u toku seminara sveštenstvo je razmatralo aktuelne probleme, kao i planove za budućnost.
Predavanje na temu: „Pravoslavni pastir na početku trećeg milenijuma“ održao je sveštenik Srboljub Miletić, starešina hrama Sv. Stefana iz Sidneja.
 

Jerej Srboljub Miletić

PRAVOSLAVNI PASTIR
NA POČETKU TREĆEG MILENIJUMA

 

UVOD:
JEVANĐELJE, CRKVA, MIR I TOLERANCIJA
Postoji veliki broj odlika po kojima se današnje društvo razlikuje od pređašnjih. Predložio bih da razmotrimo bar dve karakteristike koje se danas kotiraju visoko na listi civilizacije i modernog društva, a to su: mir i tolerancija.
Ovi pojmovi i karakteristike nisu nove – novo je samo njihovo današnje tumačenje, zahvaljujući kome, političari u ime ovih vrednosti šalju vojsku i bombardere na strane zemlje, prihvataju i čak podržavaju ono što se do juče smatralo neprihvatljivim (kao na pr. javno ubrizgavanje droga), a učitelji vaspitavaju našu decu da sa homoseksualcima nema ništa pogrešno – oni su samo izabrali „drugačiji način života“.
Tumačenje ovih pojmova zadire ne samo u privatni život nas i naše porodice, nego i u same osnove naše Vere, jer prema razumevanju Hrišćanstva, svet od toga upravo danas masovno gine: jedni od bombi, drugi od nemorala i bolesti – poput side…
U svakom vremenu, pa i u našem, današnjem, Hrišćanin, a naročito pastir, ima dužnost da straži i pazi da najpre on sam ne bude ulovljen u opake mreže duhovnih vukova, a potom i da spasava i izvlači iz tih mreža one koji žele da istinom budu oslobođeni. Mi ne smemo zaboraviti da smo dužni da tragamo za izgubljenim ovcama, ali smo još više od toga dužni, da se u tom traganju i sami ne izgubimo i zalutamo. U tom slučaju nećemo biti od koristi ni sebi, ni drugima.
Trebalo bi odmah da napomenem i podvučem: moje izlaganje nikako nije kritika ili osuda bilo koga, već samo preispitivanje savesti i iznošenje činjenica. Jer, u današnje vreme, zalutalih ovaca na žalost ima na sve strane i njih uopšte nije teško naći u trnju i u blatu savremenog sveta. Ali, naše stado nije beslovesno, već slovesno, i ovce imaju od Boga danu slobodnu volju po kojoj mnoge uopšte ne žele da se vrate Hristovom stadu.
Ima i takvih ovaca koje, uplašene opasnostima neprijateljski raspoloženog sveta, zamišljaju već da su postale vukovi. A, zadatak pastira je odgovoran i težak, pošto on mora da poštuje slobodnu volju onih koji ne žele da idu za njim i za Hristom. Stoga, on ne bi smeo da i sam napusti dobru pašu i verne i pitome ovce, pa da se nastani zajedno sa zalutalim ovcama pod izgovorom da ih tako spasava. Jer, na žalost, uvek je bilo i takvih nazovi – pastira, kojima mnogo više odgovara društvo zalutalih, nego pitomih ovaca. Izgovarajući se da ih tako spasavaju oni se po ponašanju uopšte ne razlikuju od njih.
Ali, pre nego što se upustimo u procenu iskušenja koje pred nas stavlja savremeni svet, pogledajmo za trenutak u kakvoj se situaciji nalazimo. Prota Mateja Matejić, u svom izlaganju pod naslovom „Naše raznoobrazije, iliti, ko je nadležan?“, napisao je : „Mi živimo u zemljama gde smo samo neznatna manjina, okružena „inovernim morem“.“ Stoga ovde, u šarenilu sveta koji trči za „hlebom i igrama“, t.j. za zaradom i zabavom, nije ni malo lako održati čistotu, lepotu i svetost Pravoslavlja. Međutim, treba odmah naglasiti da teškoće uglavnom nisu objektivne već subjektivne. U neku ruku, one su „delo ruku naših“, jer niko nas ne tera da imitiramo ni protestante ni katolike. Mi sami to često činimo, izgovarajući se „visoko moralnim razlozima“, kao na primer: „Tako ćemo biti bliži, razumljiviji i prihvatljiviji narodu“, to činimo „samo da bi nekoga spasili“, i t.d. Zbog toga je još dosta davno, jedan ruski Arhijerej podsmešljivo okarakterisao Srpsku pravoslavnu crkvu kao „više srpska, nego Crkva“, a prota Radovan Miljković mu je odgovorio člankom „I srpska i CRKVA“. (O tome će biti reči kasnije.)
Šta je oduvek bio pravoslavni princip u razmatranju savremenih svetskih izazova i nedoumica? Možemo slobodno reći da bi ga svi sveti oci ovako postavili:
TREBA RAZLIKOVATI POLITIČKE PAROLE OD JEVANĐELJA, DIPLOMATIJU OD CRKVE I EKONOMIJU OD SPASENJA.
TREBA UVEK, I U SVAKOJ PRILICI, RAZLIKOVATI HRIŠĆANSTVO OD OVOGA SVETA.

HRIŠĆANSTVO JE IZNAD SVETA
Kada se svetski političari zalažu za mir, oni to čine protivu rata, krvoprolića, ubistva, pljački i otimanja koja se čine radi zemljaske koristi i vlasti, a kada Hrišćanin govori o miru, on misli na duhovni ili duševni mir, koji jedino dolazi od Boga – tek ako su naše srce i savest čisti. Hrišćanin je po svome pozivu daleko ispred svetskog mira, jer ako čovek prihvati makar i samo pomisao na ubistvo, prevaru, otimanje, on je već izgubio svoj duševni mir.
Hrišćanima je zapoveđeno da ljubavlju pobeđuju svoje protivnike. Ali, kada političar govori o „toleranciji“ on i ne misli na svoje protivnike, već prvenstveno na svoje sledbenike i podanike. On im ustvari poručuje: „Nemojte se svađati oko stvari koje meni i mojoj stranci nisu važne; jer, za nas nije bitno kojim se imenom zovete, kakvu nošnju nosite, koji jezik govorite ili kome bogu se molite – ukoliko ste dobri podanici i poštujete zakon koji je naša vlada izglasala“! Drugim rečima, on sebe i svoju politiku stavlja iznad svake, pa i naše, hrišćanske religije.
Na suprot tome, kada Hrišćanin svojom slobodnom voljom makar samo i poželi osvetu ili nasilje, on je već prekršio Hristov Zakon. Šta više, ukoliko gaji netrpeljivost prema ljudima čovek nije čak ni dostojan da se nazove Hrišćanin, jer se celo Hrišćanstvo upravo i svodi na naš odnos prema Bogu i prema bližnjima. „Mi se preko brata ili spasavamo ili ginemo“! – govorili su Oci. Jer, i Hristos kaže: „Onaj ko kaže da voli Boga, a brata svoga mrzi – laže“!
Zbog toga, kada političar poziva na mir i toleranciju, on time objavljuje da će štititi i zastupati svoje sledbenike koji prihvataju njegovu politiku mira i tolerancije, i da će takve nagrađivati položajima i isticati ih za primer. A, kada Hrišćanin poziva na mir i toleranciju, on pre svega misli na nešto što je iznad toga: ljubav prema bližnjem, koja je mnogo veća od zemaljskog mira jer daje radost koja se može nazvati – blaženstvom.
Uopšte uzevši, svetska kultura je na mnogo nižem nivou od Hrišćanstva. Zato, biti Hrišćanin znači pre svega imati hrabrosti da se živi drugačijim životom, ne samo bez većine, nego i na suprot njoj. A biti pastir i duhovni vođa u hrišćanstvu znači neprestano biti izložen stihijama i odolevati naletima svetskih vetrova i tokova; stajati na vrhu brda kao hrast koji je neprestano izložen vremenu, ali koji pomoću Božijom odoleva i služi ljudima kao putokaz i kao znak za orijentaciju.

CRKVA NIJE DEMOKRATIJA
Neki su demokratiju nazvali „diktatura većine“, jer se ona u suštini svodi na ideju da se u harmoničnom društvu pojedinci moraju povinovati volji većine. Demokratija prirodno proizilazi iz Humanizma, u kome je čovek jedino i najviše merilo svega. Samim time i volja većine ljudi je najviši zakon. U demokratiji nema nekih drugih, precizno određenih, vrednosti iznad ovih, jer demokratija je zamišljena kao „slobodno tržište ideja“, gde svako može, prema svojim mogućnostima, da propagira svoje ideje. One ideje koje budu prihvaćene od većine, smatraće se za opšteobavezne.
Na suprot tome, Crkva nije nikakvo „slobodno tržište“ bilo čega. Ona je, pre svega, duhovno polje na kome je izložena Božanska Istina, koju Gospod pruža ljudima da bi se oslobodili greha. A, sloboda od greha je uslov za zadobijanje večnog života, koji se naziva spasenjem. Spasenjem, naravno od greha i konačno, smrti.
Po svojoj svrsi i cilju demokratija je politički pokret za ovaj promenljivi i prolazni život u zemaljskom carstvu. Na suprot tome, Crkva postoji ne radi političkog cilja, nego radi večnog života u Carstvu Božijem. U demokratiji odlučuje većina radi vlasti, a u Crkvi Istina radi časti.
Prirodno je da pojam demokratije danas naročito reklamiraju oni, kojima su sredstva propagiranja svojih ideja najpristupačnija. U takvoj „demokratiji“ oni se nalaze na „svom terenu“, na kome ih drugi ne mogu lako nadmašiti, i stoga su puni samopouzdanja.
Dešava se ponekad da Episkopi i sveštenici popuste pred „voljom naroda“, radi mira u Eparhiji ili parohiji. Nije retko u našoj sredini da neko i u Crkvi započne prosto „političku“ akciju za svoje ciljeve, i uspe tako da ubedi više ljudi da „apeluju“ na Crkvene vlasti. Ako one zbog toga popuste pred takvim „apelima“, onda same otvaraju put za demokratiju u Crkvi; i ako danas popuste u malom, „nevažnom“ primeru, sutra će sigurno morati u većem imnogo važnijem.
Crkvu je osnovao sam Hristos, Sin Božiji, kao društvo onih koji se spasavaju, onih koji su željni „slobode slave dece Božije“. Stoga se članovi Crkve ne mogu rukovoditi zemljaskom, nego nebeskom većinom. Hrišćanima ne može da bude prvenstveni zadatak uspostavljanje nekakvog harmoničnog društva i mira ovde na zemlji, jer im je vrlo visoki cilj već postavljen od samog Gospoda: „Budite savršeni, kao što je savršen Otac vaš Nebeski!“ Ovo Gospod nije naredio samo monasima ili sveštenstvu, nego svima bez razlike. Zato i verni imaju pravo i dužnost da se staraju za izgrađivanje sebe i svoje Crkve (parohije i Eparhije) i za odbranu Istine u njoj.
Kao saradnici Božiji, bez obzira na čin, mi smo svi odgovorni, ne za nekakve „običaje“, nego za Sveto Pravoslavlje, za čistotu naše Crkve i vere apostolske. Jer sav Crkveni poredak, celi organizam i sve ćelije služe jednom istom cilju: ulasku u Carstvo Božije, još ovde na zemlji, a time i u večnosti, gde pre ili kasnije, svako od nas, hteo ili ne hteo odlazi, u večnu smrt ili u večni život, u radost Gospoda svoga.

ŠTA JE KOMPROMIS?
Pronalaženje izlaza iz raznih sukoba ili neslaganja za političare uglavnom predstavlja postizanje nekog kompromisa. U latinskom compromissum – (sa-obećanje) to je obećanje da će svaka strana žrtvovati nešto što smatra vrednim suprotnoj strani, kako bi došlo do pogodbe. Stoga se svaki kompromis mora sastojati iz dve suprotnosti: koristi i štete. Kod trgovine materijalnim stvarima i fizičkim vrednostima i samo u tim i takvim okvirima, kompromis predstavlja veoma važno sredstvo postizanja sporazuma.
Međutim, kada se u formuli jednog kompromisa pomešaju materijalne i duhovne komponente, stvar postaje mnogo komplikovanija, jer, u principu, duhovne vrednosti se ne mogu meriti materijalnim merilima. Kombinacije u kompromisima mogu biti mnogobrojne, ali nas, kao Hrišćane, najviše interesuje kompromis između duhovnih vrednosti, kao i između duhovnih i materijalnih pitanja. U smislu duhovnih i materijalnih vrednosti, kompromis se može sastojati iz dve komponente:

  1. žrtvovanje materijalnih radi duhovnih dobara, ili
  2. žrtvovanje duhovnih radi materijalnih vrednosti.

Mnogi će biti iznenađeni da je odgovor na ovo pitanje u Pravoslavlju veoma jasan i precizan, u toj meri da će nekima zvučati opet „uskogrudo“ ili „zasterelo“:

  1. Žrtvovanje materijalnih radi duhovnih vrednosti se u našoj Crkvi ne smatra „kompromisom“, nego – vrlinom. Postoji bezbroj primera iz Hrišćanske istorije: Mojsije je ostavio dvor faraonov i sve počasti, radi duhovnih vrednosti kojima je vodio svoj narod; apostoli su ostavili sve što su imali i pošli su za Hristom; nebrojena vojska Hrišćanskih mučenika, od prvih, pa do današnjih vekova, je žrtvovala sve svoje imanje, položaj, bogatstvo i slavu, pa i svoj fizički život, radi Carstva Nebeskog; milioni monaha su napuštali gradove i sela odričući se potpuno svega materijalnog, radi duhovnih koristi i života večnog, i tako dalje…
  2. Žrtvovanje duhovnih radi materijalnih vrednosti se smatra za greh i odstupanje od Boga. Sam Hristos kaže: „Kakva je korist čovjeku ako sav svijet dobije a duši svojoj naudi? Ili, kakav će otkup dati čovjek za svoju dušu?“ (Mt. 16, 26.) „Ko se postidi mene i mojih riječi u rodu ovome preljubotvornome i grješnom, i sin će se čovječiji postideti njega kad dođe u slavi oca svojega s anđelima svetima“! (Mk. 8, 38.)

Znači, žrtvovati materijalne vrednosti radi duhovnih – to je vrlina. Žrtvovati duhovne vrednosti radi materijalnih, to je – greh. Jer, šta je po Jevanđelju najvrednije? Čistota srca i čistota Vere. A, može li se Hrišćanska vera i ljudsko srce očistiti kompromisom? Ne! Oni se njime prljaju!

PRIHVATANJE KOMPROMISA U CRKVI
Ponekad, pod uticajem svetskih tokova ili modernih „diplomatskih“ pritisaka na Crkvenu jerarhiju, dođe do nekog „kompromisa“ u Crkvi, naročito ako se radi o dve, na izgled duhovne vrednosti, t.j. ako je reč o „višim interesima i ciljevima“ ili možda eventualnom „spasenju duša“. To se obično pravda time da u Crkvi, s jedne strane postoji ono „Božansko“, koje je nepromenljivo, i s druge strane „čovečansko“ nasleđe, praksa i običaji, koji se mogu „korigovati“ i menjati prema uslovima i vremenu u kojem živimo.
Drugi pak, idu još dalje, smatrajući da u određenim prilikama možemo, poput svetskih diplomata „trgovati“ raznim „ljudskim“ ili „čovečanskim“ ustanovama ili uređenjima, t.j. svim i svačim, osim sa istinama naše vere. Naročito ako se radi o „spasenju“ kažu oni, možemo, i trebali bi menjati Ustave, običaje i zakone, radi nekog „višeg dobra“ i radi „spasenja duša“, ili čak – da bi bili u „koraku sa vremenom“.
Ali, Crkva Hristova se ne može svoditi samo i isključivo na dogmatiku, jer se ona ne sastoji jedino iz nekakvih formula ili „istina naše Vere“. Mi znamo da je cela Crkva – Božanska nevesta, bez mane i nedostatka. Kako onda objasniti njeno raščlanjivanje po trenutnoj potrebi, na nekakve „dve polovine“: Božansku i čovečansku? Takve procene stvaraju mnogo više problema nego što ih rešavaju, Teško je osvrtati se na slične primere u istoriji i dokazivati „šta bi bilo kad bi bilo…“ Ali, jedno je sigurno: „spasenje duša“ se nikada nije „kupovalo“ političkim ili „diplomatskim“ ustupcima, kompromisima i potezima.
Osim toga, u Crkvi ne postoji nekakva „elita“ za koju ne bi važila pravila koja su inače obavezna za sve Hrišćane. Ono što nije dozvoljeno Hrišćaninu, još više nije dozvoljeno svešteniku, episkopu, pa ni patrijarhu ni Saboru, i obratno: ono što se očekuje od „običnog“ vernika, očekuje se mnogo više od Crkvenih vođa.
Mnogi će olako potegnuti pitanje „spasenja“ ili „višeg dobra i koristi“ na ovaj ili onaj način: „U koliko služi spasenju, može se dozvoliti to i to…“ Ali, mi nemamo pravo da trošimo nasleđe koje nismo stekli. Jer, ako je po Bogu: Crkva je Božija, Hristova, a ne naša. Ako je po čoveku: sveti Oci su ustanovili ovaj poredak u Crkvi – a ne mi. I sad, ako ga mi rasprodamo „radi spasenja“ ili radi „višeg dobra“, šta će ostati budućim generacijama? Čime će se one spasavati i sticati ta „viša dobra“?
Ali, ovde treba naglasiti da je Gospod milostiv, ukoliko nismo zlonamerni. Jer i u priči o „Bludnom sinu“ koji je potrošio očevo imanje, kada je došao sebi i pokajao se, Otac ga je ipak primio. Neka Gospod primi i nas, za naše, ako i malo pokajanje.

ODGOVORNI ZA LJUDSKE DUŠE
Ne bi smeli da se u praksi ponašamo kao da smo veći nacional-patriote nego Hrišćani, kao da smo pozvani da budemo narodni poslanici, a ne sveštenici; kao da treba da nas vode nekakve diplomate, a ne duhovnici – episkopi… Ne bismo smeli da se izgovaramo time: da je „Crkva narodna“, da ćemo „odgovarati za ljudske duše“, da „ne smemo da sablaznimo nikoga“, i t.d. Ako samo malo dublje razmislimo o ovim razlozima videćemo da su oni lukavo zloupotrebljeni.
Da! Tačno je: „odgovaraćemo za ljudske duše“, ali ne podjednako za sve koje smo ikada sreli u životu, već upravo za one koje su nam poverene ili koje su nam se poverile. Odgovaraćemo najpre što mi sami nismo bili bolji, što nismo pružali bolji primer i imali više ljubavi za bližnje; ali, bila bi krajnja gordost da sami sebe proglasimo za najodgovornije ličnosti za ceo svet, za sve naše sunarodnike i sve sa kojima ikada dođemo u dodir.
Neko može da pomisli na svetootačku izreku: „svi smo odgovorni za sve“! To je tačno! Ali, pitanje glasi: U kojoj meri? Moramo biti svesni da svakodnevno živimo u svetu koji se protivi Jevanđelju, kroz televiziju, novine, politiku, školu… A, Gospod ne bi bio pravedan kada bi nas lično proglasio odgovornim za svaki problem i svako protivljenje naših bližnjih istini, pravdi, Crkvi, Predanju i t.d. Nije zamislivo da odgovaramo za tuđu slobodu izbora, t.j. one koji neće, već prvenstveno za one koji hoće Crkvu, spasenje i Jevanđelje.
Prema tome, ne treba potpuno pomešati našu odgovornost za nas same (i našu sposobnost ljubavi prema bližnjem, zašta smo odgovorni), sa tuđom slobodom izbora da prihvate ili da se protive Hristu i Crkvi. Mi smo uglavnom odgovorni za svoj izbor, a ne za tuđi.
Odgovaraćemo za one koji su dobrovoljno prihvatili Hrista, Crkvu i sveštenstvo kao duhovne vođe, a ne mogu da zamislim da ćemo odgovarati za one koji lukavo pokušavaju da manipulišu Crkvom, koji nas gone ili pokušavaju da nas iskoriste za svoje ciljeve. Sam Gospod je rekao da možemo odgovarati samo za ono što nam je dano, a ne i za ono što nam nije dano. Smatrati da smo mogli svaki problem da rešimo ili pak, da smo svakog čoveka mogli da pridobijemo, bila bi krajnja gordost.

I SLOBODA I ODGOVORNOST IMAJU GRANICE
Smatram da uvek moramo da poštujemo granice: kako tuđe slobode, tako i svoje odgovornosti. Prva granica je tuđa lična sloboda koju niti smemo niti možemo da kršimo. Jer, Gospod je ljudima dao slobodu da prihvate ili odbace spasenje, Crkvu, Jevanđelje. Ukoliko određeni ljudi ne žele dobrovoljno da stupe na put spasenja, ne možemo ih silom ili nekakvom „diplomatijom“ primorati. Ako to i uspemo – osvetiće nam se, jer će se takvi, kad – tad, opet nezadovoljni, okrenuti protivu nas i biće šteta veća od koristi.
Druga granica su naše moći: ne možemo tvrditi da smo odgovorni za sve na svetu i za ceo svet, jer se ta odgovornost pre svega odnosi na našu ljubav prema bližnjem, a ne na Crkvu kao Božansku ustanovu „koja nema mane ili bore ili tako što“. Nećemo li upravo raditi protivu te ljubavi ako braći, koja rade protivu interesa Crkve, ne saopštavamo istinu – radi njihovog dobra, ako ne čuvamo čistotu Pravoslavlja i Predanja koje nije naše, već smo ga i sami, neukaljanog primili od otaca? Hoćemo li sada to Predanje i tu Crkvu kaljati i krnjiti radi nekog brata koji radi protivu nje – ne bi li ga možda, eventualno spasili? Mislim da – ne samo da ga nećemo spasiti – već ćemo ga gurnuti i dalje u propast, jer smo upravo mi dužni da ga, ukoliko je moguće, sprečimo u pokušaju kvarenja Crkve i svetootačkog poretka; koliko radi Crkve, toliko i radi – njega samog.
U svakom slučaju, treba uvek imati na umu da niti je naša odgovornost bezgranična, niti je tuđa sloboda neograničena. I za jedno i za drugo postoje Božanski i ljudski zakoni kojima smo podložni i koje smo dužni da poštujemo za dobro Crkve i svojih bližnjih.

„NARODNA CRKVA “
Bilo je vremena kada je Crkva imala veći ili manji uticaj na čitav narod, na državu, običaje, javnost. Međutim, sveštenstvo i Episkopi po svome pozivu i prizivu dužni su da vode – ne nekakav „narod“, ili masu, nego Crkvu, t.j. Božiji narod, a ne prosto – „narod“. Jer, postoji „narod Božiji“ koji je u stvari Crkva Hristova, i postoji prosto „narod“ koji je svetovni skup pripadnika istog plemena ili pak raznih plemena na zajedničkoj teritoriji… Da bi izbegli zamke i lukave spletke nečastivoga, treba uvek da pravimo razliku između Crkve i današnjeg, vrlo sekularizovanog sveta i naroda.
Jedno je pastirska briga ili misionarski rad među takvima koje bi želeli da pridobijemo za Istinu, a sasvim drugo – njihovo „automatsko“ uključivanje ili ubrajanje u stado Hristovo“, u Crkvu, pa čak i rado primanje u crkvene odbore, kao što je to nesmotreno i preambiciozno rađeno u dijaspori, u našim eparhijama i parohijama po zapadnim, tzv. „slobodnim“ i „demokratskim“ zemljama.
Znamo da se od duhovnog pastira traži više ljubavi i brige za bližnje nego od „običnog“ Hrišćanina. Pojedini pastiri su, po svojoj ljubavi prema bližnjima i prema svome narodu, skloni da olako sve nazivaju „Božiji narod“, jer njihova ljubav prema bližnjima im prosto ne dozvoljava da isključe nikoga. Dobro je da pastir ima ljubavi za sve svoje bližnje i da ih smatra „Božijim“. Njih treba voleti i privlačiti Crkvi i Hristu, ali ih, još „neocrkovljene“, ne bi trebalo uzdizati na položaje u parohijama i uopšte u Crkvenim telima, davati im prava da odlučuju o smeru u kome ide Crkva ili parohija. Ako to činimo, onda opet zbacujemo sa sebe odgovornost vođenja vernih i predajemo sebe i povereno nam stado neukima, nevičnima, neiskusnima i nespremnima. Oni bi svakako odlučili najbolje što znaju, ali to sigurno ne bi bilo najbolje za Crkvu ili za duše vernih. Uvek se treba sećati da je odgovornost proporcionalna daru i položaju u Crkvi, i da se ona nikada ne može deliti na „ravne delove“.
Neki imaju običaj da kažu da je „narod gradio crkve“ i da je sve to „narodno“. Ali, danas u narodu ima mnogo više onih koji se direktno, svesno ili nesvesno, protive Hristovom Putu; koji po svojoj slobodnoj volji uopšte ne žele da ih vodi nekakvo sveštenstvo ili Crkva, onih koji čak nisu ni kršteni ili pak pripadaju drugim verama i neverama, stranputicama i zabludama, političkim ili ko zna kakvim partijama i sektama. Zamišljati da Crkva i sveštenstvo mogu da predstavljaju i da vode i takve; da bi i njih, makar, i protivu njihove volje, trebali nekuda i nekako da dovedemo, bilo bi ne samo nerealno i već i nepravedno, jer ni Gospod na silu ne tera u raj. Prema tome, Crkva u suštini nije „narodna“, nego je Crkva Božija i Crkva vernih; a sveštenstvo nije „narodni“ vođa, nego duhovni pastir i vođa vernih, Hrišćana, pobožnih ljudi – vođa puta koji uvodi u večni život. Ni sam Hristos nije bio ni „diplomata“ ni narodni vođa, iako je to mogao bolje od svih nas. Prema tome, što god Hristos nije, ne mogu biti ni Njegovi sledbenici, bez opasnosti da se time ne udaljuju od Hrista.
Treba dodati i to, da u izvesnom smislu, Crkva ipak može da bude „narodna“, ali ne bilo kojeg ili bilo kakvog naroda, svetine ili mase, već samo vernog joj naroda. Crkva takođe jeste „narodna“ u smislu da se svima, čak i nevernima, pruža i nudi njeno bogatstvo blagodati, ali im se naravno, ne može davati da upravljaju Njome i diktiraju „pravac“ kojim će ona ići. Ako to radimo onda ne vršimo svoju dužnost nego peremo ruke kao Pilat koji nije učinio ono što je trebao, i što mu je bilo jasno, već je iz političkih razloga, i zbog „pritiska javnosti“ prepustio narodu da odluči! Usudio bih se da kažem takođe, da svaki put kada mi danas „prepuštamo narodu“ da „demokratski“ donese odluke koje su štetne za Crkvu, ili kada pod „pritiskom javnosti“ mi sami donosimo takve odluke, mi u stvari, kao i Pilat, ponovo peremo ruke i raspinjemo Gospoda.

O „NARODNOM SVEŠTENIKU“
Kažu da sveštenici treba da „služe narodu“. Tačno je da smo svi mi pre svega sluge Božije, pa tek, kao Božije sluge dužni smo da služimo jedan drugome. Ukoliko nismo sluge Boga najvišega, onda ni naše služenje jedan drugom nema smisla niti veze sa Bogom i spasenjem. Sveštenik je prvenstveno dužan da vodi brigu o vernom narodu, ili vernima, za koje je odgovoran. Stoga, sveštenici jesu sluge, ali – samo slugu Božijih, t.j. Hrišćana, vernih. Nikako sluge – slugu ovoga sveta.
Ako na prvo mesto u jednom trenutku stavimo „narod“, kao uopšteni, svetovni skup, mi činimo propust koji će nam se jednostavno „osvetiti“. Ne govorim o tome da ne treba voditi brigo o narodu, nego o tome da ta briga kod pastira ne sme nikada da bude na prvom mestu, a naročito ne u organizovanju parohijskog života, jer će na taj način Parohija uzeti „svetovni kurs“ a ne Crkveni, postaće sličnija nekom klubu ili organizaciji nego Crkvi. Uostalom, ko je nas postavio odgovornima za čitav narod?
Danas, veliki broj članova naših parohija na prvo mesto stavlja običaje a ne Veru. Kod mnogih se shvatanje Crkve i Pravoslavlja, na žalost, svodi na neku vrstu „folklora“ i običaja. Iz tog razloga, na žalost, pojednini parohijani i od sveštenika očekuju da se poistovećuje sa svetskim tokovima i modernim načinom života. Pojedini pastiri su u iskušenju da to prihvate, kako bi bili „pristupačniji narodu“ ili „da bi preživeli“. U dodiru sa svojim parohijanima često puta sveštenici su prosto „primorani“ da mnogo više vremena potroše u razgovorima o politici, automobilima, stanovima, sportu i raznim svetskim poslovima – o svemu za šta nisu nadležni, umesto o duhovnim stvarima, za koje jedino jesu nadležni. Ako i pokušaju da započnu neku duhovnu temu, vrlo brzo se otkriva neprijatan i „nepremostiv“ jaz između duhovnog, hrišćanskog viđenja sveta i njegovih svakodnevnih parohijana koji često ne samo da nisu zainteresovani, već su i odbojni prema suviše „crkvenim“ temama: „Znate oče, ja ne idem svake nedelje u crkvu! Nisam ja od onih „crkvenjaka“, ali, ja volim svoju Crkvu i poštujem svoju Veru; samo, ne znam ti ja baš sve te naše običaje“! – sluša sveštenik suviše često od svojih parohijana.
Desi se takođe, da i sam sveštenik prilikom slavskog obreda, ili venčanja, pa čak i za Božić ili Đurđevdan, nepažnjom govori o „našim lepim običajima“ a ne o Svetim Tajnama i životu u Crkvi. Na ovakvu, sve učestaliju pojavu u Crkvi gotovo niko ne ukazuje, a mnogi je i sami prihvataju kako ne bi „zaostali“ za vremenom.
Radi opravdanja, neki citiraju Apostola Pavla koji kaže: „Svima sam bio sve, samo da koga pridobijem za Jevanđelje“. Jedno je izvesno: apostol sigurno nije mislio na bankete i prijeme, na sastanke sa biznismenima, ministrima i diplomatijom, na šarmiranje ili pričanje viceva potencijalnim Hristovim sledbenicima, na ispijanje zdravica po klubovima i kafanama ili na odlaske na golf i konjske trke.
Apostol Pavle se sastajao sa guvernerima, ministrima, sudijama i državnim predstavnicima – ali samo tada, kada je pred njih bio doveden u okovima i u lancima. Tada je i održao svoju čuvenu besedu pred carem Agripom koja se završava: „Molio bih Boga da bi ne samo ti, nego i svi koji me danas slušaju bili takvi kao ja što sam, osim ovih okova!“ (Djel. 26,29.) On dakle, nije želeo da postane sličan caru i njegovim velikodostojnicima, već je svojim sudijama otvoreno, iako uhapšen, rekao da želi da se oni ugledaju na njega. To je cilj i pravi razlog koji nikada ne treba kriti: zalutalim ovcama možemo jedino poručiti da bismo želeli da i oni budu u Hristovoj Crkvi kao i mi. Ako to nismo u stanju, onda uopšte nemamo šta da tražimo u njihovom društvu.
Koliko je meni poznato, u Pravoslavnoj Crkvi ne postoje presedani kada je „dozvoljeno“ ono što je inače zabranjeno. Vrline su uvek i u svakoj prilici vrline, a gresi su uvek gresi, bez obzira ko, kada i radi kojeg cilja ih činio. Prema tome, ono za šta bi bogoslov bio izbačen iz bogoslovije, ili pak vernik odlučen od Pričešća, ne sme da bude prihvatljivo ili što je još gore „vrlina“, „snalažljivost“ ili „sposobnost“ za sveštenika.
Greške i gresi se stalno dešavaju, jer „nema čoveka koji bi živeo a da ne sagreši“. Crkva je i osnovana upravo zbog naših grehova. Ali, potrebno je razlikovati grešku i greh od čitavih tokova kojima se krećemo. nikakva korist nije ako se brinemo o gresima, a sledimo svetske tokove. Sveštenik treba da suzbija greške i grehove, ali mnogo više od toga, on treba da se protivi nepravoslavnim tokovima i sekularističkim tendencijama koje postaju ustaljena praksa u našim parohijama i Crkvenim opštinama. Koji pastir nije u stanju da napravi ovu razliku, nego se „bori protivu greha“ a uzima aktivnog učešća u posvetovnjačivanju Crkve – neka je njemu i nama Bog na pomoći! Takvima je Hristos rekao: „Vođi slijepi koji ocjeđujete komarca a kamilu proždirete„!
Da bi izbegao ovakve zamke nečastivoga, sveštenik u svom pristupu parohijanima, i svima uopšte, treba uvek da „stavlja“ Hrista ispred sebe, a ne njegov šarm ili diplomatiju, koji nikoga neće zadržati u Crkvi. Nečije sposobnosti mogu da privuku ljude, (političari, glumci i pevači se obilato njima koriste) ali je jedini Hristos taj, koji ih može primiti i zadržati u Crkvi. Sam Gospod nas na to opominje: „Setite se reči koju vam kazah: nije sluga veći od gospodara svoga. Ako mene izgnaše, i vas će izgnati; ako moju reč održaše, i vašu će održati. Ali sve će vam ovo činiti zbog imena mog, jer ne znaju onoga koji me posla.“ (Mt. 15, 20 – 21.)
Sveštenik nije samo vođa jedne ljudske zajednice ili društva, njegova dužnost je da rukovodi ljude u njihovom intimnom prihvatanju i razumevanju istine. Jer, mi nismo pozvani da vezujemo ljude za sebe nego za Hrista i Crkvu. Istovremeno i sredstvo i cilj pastirskog rada nije ništa drugo nego jedino i samo Hristos. U suprotnom, mi poput nekakvih zanatlija pretvaramo Crkvu u „servis za zadovoljavanje duhovnih potreba“. Još bi samo trebalo da usvojimo i krilaticu „mušterija je uvek u pravu“, pa od svetosti Crkve i našega spasenja u njoj, neće ostati ništa.
Zato je sveštenik samo i jedino sluga Božiji i predradnik na svome spasenju i spasenju svoje braće. U ovome je jednakost između crkvene jerarhije i vernih, između muškaraca i žena u Pravoslavnoj crkvi: ne treba nikada zaboraviti da je zvanje sluge Božijeg, kako za sveštenstvo tako i za verne – najviše zvanje u ovom i u onom svetu; i – ako nam ono nije dovoljno, ni jedno drugo nas neće zadovoljiti.

SUPROTSTAVLJANJE OVOGA SVETA HRISTU
Još je prorok Mihej jadikovao: „Teško meni!… Nesta pobožnoga sa zemlje i nema pravoga među ljudima, svi vrebaju krv i svaki lovi brata svoga mrežom… Ne verujte prijatelju, ne oslanjajte se na vođu… jer sin grdi oca, kći ustaje na mater svoju, snaha na svekrvu svoju, neprijatelji su čoveku domaći njegovi!“ (Mih. 7, 1-6.)
Ne samo danas, već od izgnanja iz raja, svet se oduvek protivio volji Božijoj „Ja nisam od sveta“ – kaže Hristos (Mt. 17,14) …ja vas izabrah od sveta (Mt. 16,19.). Biti veran Bogu, oduvek je značilo biti u raskoraku i sukobu sa svetom. Tako i danas, iako Hrišćane više ne bacaju lavovima, svet nije ništa bolji ni tolerantniji prema Hrišćanstvu. Šta više, kako vreme bude prolazilo, neprijateljstvo između „sinova svetlosti“ i „sinova tame“ će se uvećavati jer otac pobune, đavo, još uvek „kao lav riče u pustinji, tražeći koga da proždere“, i znajući da mu više ne preostaje mnogo vremena on postaje sve ljući i lukaviji.
Stoga, su i današnji neprijatelji Crkve suptilniji i perfidniji od pređašnjih. Oni više ne zahtevaju ni od koga da se javno odrekne Hrista. Umesto toga, oni na suprot hrišćanskim vrednostima ističu svetovne vrednosti kojima privlače sledbenike i pokušavaju da zbune protivnike. Hrišćanima postavljaju pitanja iz domena modernog sveta, poput onih: „Šta Crkva radi za očuvanje životne sredine? Zašto Crkva ne pomaže humanitarne akcije? Zašto se Hrišćanstvo dovoljno ne bori za „društvenu pravdu“, i t.d. Sledstveno tome, da bi išli u korak sa vremenom čak i pojedini Hrišćani, naročito u zapadnim zemljama – kao i u našoj sredini, umesto Carstva božijeg i pravde njegove, ističu kao vrednosti: demokratiju, slobodu, lični (materijalni) prosperitet, bogatstvo, sreću, ponos, humanizam, ličnu slobodu izbora, i t.d.
Pok. o. Aleksandar Šmeman, (u knjizi „Church World Mission“ N.Y. 1979. 9) kaže da „svet, u kome Pravoslavna crkva danas mora živeti na Istoku kao i na Zapadu, nije njen svet; nije čak ni „neutralan“, već je svet koji pokušava, svesno ili nesvesno, da je svede na vrednosti shvatanja života i poglede koji su bitno različiti, u koliko ne i sasvim suprotni njenoj viziji i doživljavanju Boga, čoveka i života“!
Od neprijatelja duhovnosti često se može čuti kako su religije „netolerantne“, kako gaje fundamentalizam, „versku netrpeljivost“, i t.d. Hrišćani su uglavnom nepripremljeni za ovakvu vrstu kritike iz prostog razloga što se Hrišćanstvo ne bavi njima, nego ističe više vrednosti od ovih: umesto tolerancije – strpljenje i smirenje pred Bogom; umesto nacionalnog ponosa – opšte pokajanje i povratak nacije Bogu i svojim svetim ocima; umesto uopštenog humanizma – ljubav prema konkretnom čoveku, svome bližnjem, komšiji; umesto vrednosti nekakve „civilizacije“ – hrišćanske vrline koje uvode u raj; umesto „građanskog društva“ i dnevne politike – svete tajne i kroz njih predukus carstva Božijeg, još ovde, na zemlji; umesto diplomatije i političkog lobija – post i molitvu; umesto uzdanja u knezove (predsednike, ministre i političare zemaljske) – nadu u Boga, njegovu pravdu i konačni sud Božiji…
Uprkos tome, svedoci smo danas da i mnogi hrišćani, svesno ili nesvesno, u većoj ili manjoj meri prihvataju svetovne vrednosti i postavljaju ih ponekada iznad hrišćanskih, duhovnih ciljeva. Među našim parohijanima i članovima Crkvenih opština ima mnogo takvih koji više cene i poštuju demokratiju nego Sveto predanje, koji se mnogo više interesuju za igranke i zabave u crkvenoj sali nego za bogosluženja i molitve u hramu, a članovi naših crkvenih „upravnih odbora“ troše mnogo više vremena organizujući pečenje, muziku i piće nego što se brinu za post i molitvu.
U kapitalizmu, kao i u komunizmu, javnost niti je naklonjena niti prijemčiva za pravoslavne poglede. Kroz filmove, televiziju, literaturu, štampu, na različite načine prosečnom čoveku đavo prosto pokušava da ureže u psihu da je Crkva nekakvo mračno i zastarelo mesto, puno nekih nejasnih karaktera, sa odavno precvetalim, usahlim i uvenulim simbolima iz nekih drugih, prošlih vremena. I jedni i drugi, komunisti i materijalisti, hteli bi da smeste Crkvu u muzej. Pitanje je samo u kakav? Na Zapadu: lepši, skuplji, bogatiji, koji pravi „gala“ izložbe za svoje eksponate; a na Istoku: u neki mračni podrum zaboravljenog provincijskog muzeja koji je odavno zatvorio vrata svojim posetiocima.

“ GOSPOD ĆE TO REŠITI!“
Ne bismo smeli da im u tom pokušaju, totalne marginalizacije Crkve, idemo na ruku ništa ne preduzimajući. Ne vredi se izgovarati da nije naša krivica što situacija nije bolja, i da smo te probleme samo „nasledili“ od svojih prethodnika. Ne vredi jadikovati što „nismo imali prilike“, kada znamo da se i prilike takođe stvaraju našim trudom i zalaganjem. Ne vredi utišavati savest rečima: „uradili smo sve što smo mogli“, kad dobro znamo da smo mogli i mnogo više, i to bez mnogo truda i napora, ali samo uz malo više odlučnosti.
Poznato je da svako ko hoće da uspe mora da se trudi oko svog posla, jer svaki uspeh zavisi uglavnom od uloženog truda, i „Bog pregaocu daje makove“! Tako i u Crkvi: nije dovoljno samo održavati postojeće stanje i „zadovoljavati verske potrebe“. U koliko ne gradimo i ne ulažemo u budućnost, onda smo kao onaj sluga koji je zakopao gospodarevo srebro ne napravivši nikakav profit sa njim.
Danas, svesni mnoštva teškoća i neprijateljskog stava sveta prema istinitoj i zdravoj nauci, mnogi Hrišćani, pa čak i pojedini pastiri, sumnjaju u uspeh truda na opštem poslu u Crkvi. Jedan od izgovora za zapostavljanje svoje dužnosti i odgovornosti jeste: „prepustimo stvari vremenu“, ili – „ostavimo da to Gospod reši“. Ali, „vremena su zla“ i još gora su na putu. Ako problem prepustimo vremenu, mi ga u stvari prepuštamo propadanju i zaboravu, jer od svega je najlakše ništa ne učiniti i čekati da se nešto reši „samo od sebe“. Na taj način, čini nam se da smo gotovo „nepogrešivi“, jer, kako god da „ispadne“ – uvek možemo reći: „Volja Božija“!
Ali nije Božija volja da tako lako i bespravno skidamo odgovornost sa sebe. Jer, nije greška samo kada nešto radimo pogrešno, nego i kada ne radimo ništa onda kada treba da nešto uradimo. Ako smo se primili da budemo vođe puta koji uvodi u život, onda smo i dužni doslovno da vodimo, neprestano da opominjemo i pozivamo; a nikada pasivno da posmatramo i prepuštamo stvari „vremenu“. Gospod nas nije stvorio bez volje i savesti jer On želi da i mi učestvujemo u svom, pa i tuđem spasenju. On dozvoljava iskušenja, teškoće i prepreke, kao što i nastavnik u školi daje zadatke svojim učenicima, ili kao što treneri vežbaju sportiste. On to ne čini da bi mi samo posmatrali kako će Gospod rešavati stvari, nego da bismo i sami aktivno učestvovali u zadatku. Sv. Grigorije Bogoslov je rekao: „Čak i ćuteći (onda kada bi trebali da govorimo) mi možemo da izdamo istinu“!

POPUŠTANJE RADI MIRA -NA RAČUN CRKVENOG PORETKA
Umesto da, kao i u prošlosti, sami ustaju protivu Crkve, njeni neprijatelji danas, između ostalog koriste javnost kao sredstvo diplomatskog i političkog pritiska. i u takvu „javnost“, vrlo često se uključe i neki hrišćani kojima je ovaj svet bliži od duhovnog života.
U našoj sredini nije malo onih koji žele demokratiju i u Crkvi. Oni obično smatarju da će im sa većinom biti lakše da postignu svoje ciljeve, i takvi vrlo često zloupotrebljavaju svoj položaj u Crkvenim opštinama ili Eparhiji i ne obraćaju se svojim pretpostavljenima nego parohijanima, – „javnosti“, apelujući na što širi krug ljudi. Takvi su spremni na manipulisanje anketama, potpisima i mišljenjem nekakve većine, koje se suprotstavlja svemu što im je na putu, pa i Crkvenoj jerarhiji. Otuda tolika preosetljivost na intrige, naročito ovde, u dijaspori, gde, u koliko 100 ljudi kaže da je nešto bilo u redu, a samo jedan kaže da nije – svi će se zabrinuti zbog onog jednog, a zanemariće ostalih 99 koji su zadovoljni.
U politici, pritisak javnog mnenja je efikasno sredstvo u postizanju određenih ciljeva, jer pristojnim ljudima je najgore kada ih ocrne. Normalnom čoveku je uvek stalo do dobrih odnosa sa svojim bližnjima, makar i na njegovuu štetu, dok je beskrupuloznima stalo jedino do moći i uticaja. Ako toga nemaju – nije im stalo ni do neke slave i imena.
Ali, Hrišćani, naročito duhovni pastiri i Crkvene vođe, ne bi trebali da se boje javnosti i da se pred njom ponašaju kao političari. Znamo da je svetska javnost od samog početka podvrgavala Hrišćane optužbama, podsmehu, poruzi, intrigama, gonjenju pa čak i smrti. Stoga, ne bi trebali da se zavaravamo da ćemo „umilostiviti“ beskrupulozne ako im budemo prinosili žrtve. Takvi ljudi obično samo površno podržavaju Crkvu i sveštenstvo, ali su veoma kritični prema svakom pojedinom svešteniku i Episkopu. Pitajte ih kako se zove dobar sveštenik ili Episkop, i neće znati da vam kažu ni jedno jedino ime.
Kao pojedinci, dužni smo da praštamo „sedam puta po sedamdeset“, da budemo blagi, popustljivi i pomirljivi, jer nam je zapoveđeno da „ljubimo bližnjeg svoga kao samog sebe“. Možemo, i potrebno je radi te ljubavi, da žrtvujemo svoje vreme, novac, lični ugled, svoju slobodu – sve, radi ljubavi prema bližnjem. Dužni smo da učinimo sve što do nas lično stoji da dođe do mira, jer nam je zapoveđeno: „Koliko do vas stoji, imajte mir sa svakim“! – to je Hristova zapovest svakom pojedincu.
Radi toga, poneki su spremni i u Crkvi da popuštaju „radi mira“. Ali, pre nego što požurimo da ovu zapovest prenesemo i na Crkvu i njen poredak, čiji smo mi čuvari, razmislimo najpre kome se Hristos obraća i o kakvom miru on govori? Mir koji nude političari i mir koji dolazi od Boga su dve različite stvari. Mir u svetovnoj organizaciji nije isto što i mir u Crkvi. Jer, Hristos kaže: „Mir vam ostavljam, svoj mir dajem vam: mir koji svet ne može dati, neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji„! (Jn. 14, 27.) „Ovo sam vam kazao, da u meni mir imate. U svijetu ćete imati nevolju; ali budite hrabri, ja sam pobedio svet. (Jn. 16, 33.)
Ne smemo nikada zaboraviti da je jedino Hristov mir pravi mir. Ako u nama nema Božijeg mira, ni jedan drugi mir nam neće doneti koristi. Jer i za mir, naročito duševni i Božiji mir, potrebno je – boriti se. Zato i sam Hristos kaže: „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od oca njegova i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine; i neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi.“ „Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan!“ (Mt. 10, 34 – 38.)
Dakle, dužni smo da volimo Hrista više nego svet, više nego svoju porodicu i svoj narod. I sam pastir, ne može voleti zalutale ovce više nego Hrista. Jer, ako u nama nema Hristove ljubavi, onda nam ni jedna druga ljubav nije na korist. Zbog toga, ako zatreba, mora da smo spremni da žrtvujemo i život svoj za Crkvu jer je i Sam Hristos to učinio.
Dužni smo dakle, da praštamo i popuštamo na naš lični račun; ali, na račun Crkve, njene discipline i poretka, imamo li pravo popuštati? Nije li svako popuštanje – ne na naš lični, već na „Crkveni račun“, u stvari još jedno potkopavanje i rušenje poretka koji smo nasledili? Jer, u suštini, ni po Božanskom ni po čovečanskom pravu mi nismo vlasnici Crkve, nego njeni čuvari.
Radi svega toga, smatram da nije dobro ni korisno kada se postepeno sve više popušta sa zvaničnih mesta, pod izgovorom: „radi mira“, „radi spasenja“, „radi jedinstva“ i t.d. jer danas, u ovom lukavom vremenu, ima takvih koji to obilato koriste u svesnim ili nesvesnim pokušajima potkopavanja i rušenja Crkve Hristove.
Mi ne smemo sablazniti nikoga, jer smo dužni da budemo „so zemlji“ i „svetlost svetu“. Odgovorni smo ako to nismo bili u onoj meri u kojoj smo mogli, a u odnosu na ono što nam je Gospod dao. Međutim, neće li upravo, so obljutaviti i neće li se ta svetlost pomračiti ako budemo zvanično, na uštrb Crkve, popuštali onima koji tu Crkvu ne prihvataju, a radi ciljeva koji u stvari ruše i potkopavaju Crkvu, Hrišćanstvo i njegove vrednosti?
Jerej Srboljub Miletić
Starešina crkve Sv. Stefana,
Ruti Hil.
 

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *