ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Глава III
БОРБА С ПОМИСЛИМА
 
Одбацивање лоших помисли је неопходан услов за борбу са страстима. Страст се не рађа у души човековој одмах. Свети оци говоре да она почиње предлогом или приближавањем искушења односно саблазни. Словенски глагол “приражать” значи срести се, тј. сударити се с нечим.
Предлог се појавлује у свести човековој као последица визуелних импресија и из неких других разлога или као слика наметнута од стране непријатеља – ђавола, али против човекове воле, без његове сагласности и учешћа. Човек сам одлучује да ли ће да прихвати предлог у срце или да га одбаци. Уколико га прихвати, о њему већ почиње да се разматра, тј. постаје наше “власништво”. Оци то називају још и сједињавање или разговарање са помишљу.
Трећи стадијум је склоност ка помисли или слагање с њом, тј. кад је вола толико подлегла утицају грешне мисли и сродила се с њом, да је човек спреман да пређе на дела. У мислима се почини готово половина греха. Као што говори Господ у Јеванђелу: јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле (Мт. 15,19). На тај начин, показујући од чега почиње грех – од зле помисли на њега, и свети апостол Јаков пише: тада жеља затрудњевши рађа гријех, а гријех учињен рађа смрт (Јак. 1,15).
Греховна помисао која се настанила у души и у срцу кад-тад обавезно пређе у дело. Човек који себи допушта наметљиве погледе, који не чува свој вид и слух од саблазних слика и чији разум обузимају нечисте и блудне помисли, не може остати целомудрен.
Хоће ли ко узети огња у њедра а хаљине да му не упале? Хоће ли ко ходити по живом угљевљу а ногу да не ожеже? – пита се премудри Соломон (ПрС. 6,27-28).
Према томе, они који желе да воде духовни живот увек треба да имају на памети да лоше помисли у зачетку треба умртвљивати, јер је блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен (Пс. 136,9).Азачетак помисли(како је већ раније речено) јесте предлог. То је нешто што нама уопште не припада, слично штетном инсекту, који у залету хита кроз полуотворени прозор у наше сазнање.
Једном сам у некој књизи из психологије прочитао да наше помисли уопште нису наше власништво или продукт нашег разума. Оно, о чему ми размишљамо, у стваријерезултатмноштваузрокаиоколности: васпитања, услова живота, времена у којем живимо, државе у којој смо се родили итд. На пример, да смо се ми родили у другој држави и у неком другом времену, или да смо добили друго васпитање, размигшъали би другачије. Тако да то нису сасвим наше мисли, јер могу да се јаве услед различитих узрока који не зависе од нас (треба додати још и оно што је православним људима веома познато: греховне помисли могу долазити и из још једног, добро познатог извора, а то је непријатељ рода човечијега). Наравно, горенаведене примедбе тичу се само оних који нису укорењени у увиђању помисли; уколико је човек прихватио мисао и почео о њој да размишља, он се већ сродио с њом, тј. она постаје његово власништво.
Психолози саветују да одвајамо лоше мисли од добрих. Треба да се “разведемо” од лоших, тј. да их не пуштамо у свој разум и не сматрамо својим, а да насупрот њима “запросимо” добре мисли, замењујући мрачне и агресивне, светлим, добрим и позитивним. Мени се та мисао веома допала и био сам много изненађен када сам код светог Теофана Затворника прочитао готово дослован савет: “Велика колективна грешка је поштовати све оно што искрсава у нама као крвну својину, коју треба бранити као себе самог. Све грешно је дошло у наш живот са стране, због чега га увек изнова треба гурати од себе, у супротном ћемо имати у самима себи издајнике. Онај који жели да води борбу са собом, мора да пронађе у себи непријатеља, који се у њему крије. Одбацивши од себе познато порочно кретање и прогласивши га непријатељем, предај га затим и осећању, тј. оживи у срцу антипатију према њему. То је најспасоносније средство за изгнање греха. Свако греховно кретање одржава се у души кроз осећај неке приватности од њега; због тога оно (када је изазвана антипатија према њему), лишивши се сваког ослонца, само од себе ишчезава”.[1]
Доиста, грех и прљавштина не могу да буду делови душе; они нису човеку блиски, а унесени су са првородним грехом, који се пере водама светог крштења. Тек крштено дете је чисто као Анђео Божији и “све грешно је дошло у наш живот са стране”, долази нешто касније. И тек кад прихватимо греху себе и сагласимо се с њим, ми га сами усељавамо у своју душу. Тад је већ много компликованиј е истерати га.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Святитель Феофан Затворник. Путь ко спасению. Краткий очерк аске- тики. М., 1899. С. 280-281

5 Comments

  1. Jeste ali ljudi retko posecuju ovu stranicu…

  2. Da li treba davati crkvi(manastiru) ili prosjacima?Kome Dati vise?

    • Mislim da Bog čoveka postavlja u takvu situaciju i okolnosti zivotne da on moze srcem i verom kroz Božiju prisutnost i ljubav osetiti kad kako i koliko biti milostiv. Moramo moliti Gospoda za (to) dar milostivosti u nama….moramo da se smirimo pred drugima…dati vreme sebi da naucimo da osetimo tudju
      bol, da se kao hrisćani sastradavamo sa tudjim bolom i mukom..tako malo po malo nase srce će postati nežno i čulno za pokrete tudje boli i iskusenja i davati po milosti samog Boga koji deluje svojim prisustvom u nama.
      Slava Bogu jedinome i milosti Njegovoj obilnoj i silnoj.

  3. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

  4. Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.

    Захвалан,

    Брат Стево