ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Борба са страшћу
 
Како се борити с том лукавом змијом која постелено улази у душу и пустоши наш труд? Онако како смо већ више пута говорили – супротстављањем врлине смирења. Познато је да су самољубље ирањивост плодови гордости. Човек који не подноси критику или је осетљив, моментално се вређа и као да себи говори: “Како смеју? Па ја нисам такав, ја сам добар, како могу тако да говоре?”
Дакле, како се борити са сујетом и стећи смирење? Тешко јесте, али морамо признати да су највероватније они који су нас увредили и искритиковали у праву (додуше, не баш увек). Јер, са стране се некад боље види. Ми себе замишљамо увек бољим него што смо у ствари. Праштамо себи много тога што код других не би поднели. Тако да имамо над чим да се замислимо. Рањивог човека критика баца у униније, а паметном она даје стимуланс за промену. Уопште узев, критика ободрава човека и не дозвољава му да ужива у старој слави, подстичући га на исправљање. Ми треба не само да се не вређамо него и да направимо метаније пред ногама увредиоца, јер су они у неку руку наши васпитачи, који нам с времена на време дају по носу и подрезују крила нашој сујети.
Увреду као и гнев, треба гасити док је још мали угаљ, тј. искра. На самом улазу, док се пламен увреде још не разгори. Ако у ватру не додајемо дрвца, она ће се угасити. Исто тако, ако увреде не “солимо”, не осуђујемо, већ се потрудимо да их што пре заборавимо (или једноставно изменимо свој однос према критици, то јест примимо је к знању), оне ће брзо проћи.
Продуховљени људи и подвижници не само да се не боје грдње већ их с радошћу примају; тј. као да их намерно изазивају прикривајући на тај начин подвиге.
Старац Пајсије Светогорац је говорио: “У једном грчком манастиру је био овакав обичај: монасима су за тежак рад давали мало новца. Многи монаси су желели да се потруде што више, а добијени новац да поделе сиромасима. Тако су сви чинили. Само је један монах поступао другачије. Њега никад нико није видно да је пружио милостињу макар једном једином сиромаху И прозвали су га Шкртица. Пролазиле су године и све је остајало као пре. ‘Тле циције!” – мислили су остали монаси. Међутим, куцну час да се монах звани Шкртица пресели у вечна насеља и он се упокоји. Када су из околних насеља сазнали за његову смрт, почеше се сви житељи сабирати у манастир, да би се опростили од упокојеног. Оплакивали су га и жалили због ньегове смрти. А братија се чудила: “Које вам је то добро учинио овај човек, да га толико оплакујете?” – упитно се обрати народу. Први сељанин рече: “Он ме је спасио!” А други додаде: “И мене!” Испоставило се да је монах, којег су прозвали Шкртица, сакупљао новац и куповао волове најсиромашнијим сељацима, да би они могли да обрађују земљу плугом и да њихова деца не би гладовала. Тако их је он спасио од глади и сиромаштва. Како су само били зачуђени сви они, који су монаха сматрали шкртицом!”
Код светог Теофана такође налазимо савет, како победити сујету смирењем. Једној жени он пише: “Није лепо седити у цркви. А ако вас спопадне сујета – намерно седите, да би рекли помислу кад почне да се горди: па и ја сам седела. Када је једног оца који је много постио обузела сујетна помисао, рано је изашао тамо где обично буде пуно народа, сео и почео да једе хлеб”.[1]
Дакле, треба да упамтимо да сујета почиње од ситница. На пример, или смо се неком похвалили добрим делом или смо негде с радошћу примили похвалу и ласкање – то је већ сигуран знак да би страст могла да се настани у нашој души. Да се то не би догодило, треба сујету сузбијати у самом заметку – односити се према себи критички и чешће понављати: Не нама, Господе, не нама, него Имену Твоме дај славу (Пс. 113, 9).
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Святитель Феофан Затворник. Собрание писем. Свято-Введенский Печерский монастырь, 1994. Вып. 4. С. 195.

5 Comments

  1. Jeste ali ljudi retko posecuju ovu stranicu…

  2. Da li treba davati crkvi(manastiru) ili prosjacima?Kome Dati vise?

    • Mislim da Bog čoveka postavlja u takvu situaciju i okolnosti zivotne da on moze srcem i verom kroz Božiju prisutnost i ljubav osetiti kad kako i koliko biti milostiv. Moramo moliti Gospoda za (to) dar milostivosti u nama….moramo da se smirimo pred drugima…dati vreme sebi da naucimo da osetimo tudju
      bol, da se kao hrisćani sastradavamo sa tudjim bolom i mukom..tako malo po malo nase srce će postati nežno i čulno za pokrete tudje boli i iskusenja i davati po milosti samog Boga koji deluje svojim prisustvom u nama.
      Slava Bogu jedinome i milosti Njegovoj obilnoj i silnoj.

  3. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

  4. Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.

    Захвалан,

    Брат Стево