ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ

 
Глава IX
“ТУГА – “ЦРВ У СРЦУ”
 
Туга има много назива и нијанси: огорчење, сета, жалост, душевни бол, потиштеност, меланхолија, очајање. Понекад тугу називају униније, мада многи свети оци раздвајају те две страсти. Због чега – о томе ћемо касније. Данас је најраспрострањенији назив за тугу депресија. Депресијуи бригу (то је такође манифестација депресије) психијатри и психотерапеути називају кан- цером 21. века, тј. кугом нашег времена. Иако су у сав- ременом свету неке страсти достигле неслућене раз- мере, туга, очајање и губитак животног смисла су до- били карактер епидемије. Тугу преподобии Нил Синајски назива “црвом у српу”. Та страст попут смртне болести изнутра исцрпљује и разједа човека, а може да га доведе и до потпуне изнемогло сти (каткад и до смрти), уколи- ко не почне да се бори с њом.
Као и свака страст, и туга има сасвим природно порекло. Жалост, патње, душевни бол, плач – обична су емоционална реакција човека на тешке животне околности. Кад умире ближњи, ретко ко ће остати индиферентан, равнодушан према том догађају. Сам Господ наш Исус Христос се заплакао, кад је дошао на гроб Свог пријатеља Лазара. Он се потресеу духу и сам се узбуди ирече: Гдје сте га метнули ? Рекоше Му: Господе, дођида видиш. Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше (Јн.11,33-36).
Ми не можемо остати равнодушии према тешким потресима. Као прво, наше емоције нам помажу да преживимо стрес, а као друго, помажу нам да мобилишемо снагу потребну за борбу с потешкоћама. Њихова улога је у томе да нас покрену на неко деловање. Међутим, невоља је кад емоције загосподаре над нама. Кад западнемо у дуготрајно стање туге, нисмо далеко од депресије. Шта је страст туге односно депресија? То је одужено болесно стање душе. Туга постаје зависност; почињемо да јој служимо, и она, као и сваки идол, тражи жртве. Човек који је био у стању депресије и који је уз Божију помоћ смогао снаге да је победи, након тога се с ужасом сећа ње као кошмарног сна. Све оно што га је узнемиравало тад, и што му се чинило као чудовишни проблем, сад изгледа смешно и бесмислено. Уошитено говорећи, туга је незнатна душевна поремећеност, јер је човек за време депресије неспособан да адекватно оцени животне околности, људе и самога себе. Какве се мисли обично мотају по глави човека утонулог у тугу? “Све је лоше, у мом животу нема ничег доброг, нико ме не воли, не разуме, у мом животу нема никаквог смисла”. И, наравно, самооптуживање: “Ја сам најнесрећнији на свету, баксуз, глупи ништавни човек, доносим људима само патње”. У читавом том монологу најзабрињавајући и најапсурднији су категорички закључци: све, ништа, нико, нај итд. Сваком иоле здравом и урачунљивом човеку, који се не налази у стању дуготрајне депресије, јасно је да не може бити све лоше. То је апсурд. Сваки човек има могућности за живот и срећу, само депресиван човек то упорно не жели да примети. Свакако, има и здравље (у овој или оној мери), посао, вештине, навике, блиске људе, рођаке и пријатеље, а то значи да има могућности да воли и да буде вољен. И свако то схвата. Из човека не проговара његов разум, већ неко други. Ко? Његова страст, која је загосподарила његовом душом и свешћу. И као што смо устврдили, страсти нису власништво наше душе; оне долазе споља, ми их само пуштамо у себе.
Сада је јасно ко нам шапатом намеће мисли о бесмислености живота и нашој потпуној неспособности. Зли дух туге. И ми га покорно слушамо, присвајајући његова “послања” за своје сопствене мисли. Овде треба да се присетимо, како се борити са лошим мислима – о томе смо већ говорили у глави “Борба с помислима”. Принцип је исти: не сматрати их својим и не пуштати их у дом наше душе. А уколико су оне већ овде, треба их терати метлом за смеће и што скорије настанити на њихово место друге подстанаре, тј. светле, добре мисли.
Опасност туге, тј. депресије је у томе, што је она страст; то значи да делује као свака од осам страсти. С једне стране, мучи човека (сећате се, страст значи мучење), а с друге стране, пружа гомилу пријатних осећања – у супротном, нико не би доспео на ђаволску удицу. Ма колико то било чудно, у неком смислу се допада слатки плен страсти и оном којег мучи туга. “Ништа тако не опија, као вино мучења!” – писао је Балзак.
И због тога није нимало једноставно избавити се из тог стања, те због тога тако лоше делују утехе ближњих; човекне очекује исцељење, јер је обузет самосажаљењем и уопште не жели да се утеши. Туга заиста може опијати као вино или наркотик, и лакше је депресивном човеку да пребива у тој топлој мочвари која гута, неголи да се избори са својом немоћи. Ето зашто сучешће склони депресији и меланхолији лењивци, тј. они који нису навикли на рад.

5 Comments

  1. Jeste ali ljudi retko posecuju ovu stranicu…

  2. Da li treba davati crkvi(manastiru) ili prosjacima?Kome Dati vise?

    • Mislim da Bog čoveka postavlja u takvu situaciju i okolnosti zivotne da on moze srcem i verom kroz Božiju prisutnost i ljubav osetiti kad kako i koliko biti milostiv. Moramo moliti Gospoda za (to) dar milostivosti u nama….moramo da se smirimo pred drugima…dati vreme sebi da naucimo da osetimo tudju
      bol, da se kao hrisćani sastradavamo sa tudjim bolom i mukom..tako malo po malo nase srce će postati nežno i čulno za pokrete tudje boli i iskusenja i davati po milosti samog Boga koji deluje svojim prisustvom u nama.
      Slava Bogu jedinome i milosti Njegovoj obilnoj i silnoj.

  3. Svi koji do sada nisu verovali u Boga, neka počnu da čitaju duhovnu literaturu, a posebno Sveto Pismo i Psaltir.
    Uverit će se kako im se život mijenj, dobijaju mir u svojoj duši, u svakoj životnoj situiaciji.

  4. Овде су све саме мудре поруке. Сваки човек би требао да посећује ову страницу с времена на време и прочита који редак бар. Живот је велико искушење и сви се каткада нађемо у тами. У оваквим текстовима се могу пронаћи јасни путокази ка Светлости за све оне који желе да Је пронађу.

    Захвалан,

    Брат Стево