NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » PRAVOSLAVLJE NE TRAŽI ISTINU, PRAVOSLAVLJE POSEDUJE ISTINU

PRAVOSLAVLJE NE TRAŽI ISTINU, PRAVOSLAVLJE POSEDUJE ISTINU

<p claMITROPOLIT FILARET (VOZNESENSKI)
PRAVOSLAVLJE NE TRAŽI ISTINU, PRAVOSLAVLJE POSEDUJE ISTINU
Pravoslavlje, inoslavlje i ekumenizam
 
Mitropolit Filaret Voznesenjski
 
Ljudi starije generacije odlično pamte kako je bilo kod nas u majčici Rusiji u svoje vreme; odlično pamte kako smo imali mnogo različitih duhovnih obrazovnih ustanova. I najviših, kao akademije, i srednjih, kao seminarije, i najnižih, kao duhovne škole. Sada su uslovi potpuno drugačiji. I kao što naravno i sami znate, kod nas, u Zagraničnoj Crkvi, faktički prava potpuna duhovna ustanova jeste samo naša seminarija, koja već ne prvu i ne drugu godinu radi pri Sveto-Trojickom manastiru u Džordanvilu. Kao dodatnu pomoć toj duhovnoj ustanovi otvaraju se duhovno-pastirski kursevi, hvala Bogu zbog toga, jer je u naše vreme neophodno ceniti, na svaki način podržavati i čuvati te organizacije i ustanove gde je moguće ljudima pružati crkveno obrazovanje.
Naravno, u poređenju sa prošlim vremenima, mi imamo jednu prednost. Znate odlično, prijatelji, kako su govorili kod nas u majčici Rusiji ranije, da su najgori bogohulnici i bezbožnici stasavali među seminaristima. Može biti da je takva formulacija zvučala isuviše oštro i preuveličano, ali gde ima dima ima i vatre – zaista ranije se vrlo često dešavalo tako. U seminariju su dospevali ljudi kojima tamo uopšte nije bilo mesto, da bi na kraju krajeva izlazili odatle kao neprijatelji vere.
Dozvoliću sebi da se prisetim ono što nisam mislio da govorim u početku, a sada sam se setio – kazivanje pisca A. V. Amfiteatrova o tome, kako je svojevremeno na Moskovskom univerzitetu predavao bogoslovlje znameniti naučnik, profesor, protojerej Nikolaj Sergijevski. Jednom je na ispitu iz bogoslovlja odgovarao mladi čovek iz veoma inteligentne aristokratske porodice. Odgovor je bio potpuno blistav. Toliko su bila velika znanja mladića koji je odgovarao da se njegov odgovor na trenutke pretvarao skoro u polemiku između profesora i studenta. Završio se taj ispit koji je trajao skoro sat vremena. Protojerej Nikolaj Sergijevski davši mu „peticu“, rekao je:
„Vi ste verovatno, po ubeđenju, potpuni ateista?“ Student je pocrveneo:
„Kako ste znali?“
„Po karakteru Vaših znanja i odgovora. Vi učite ovo da bi se sporili sa nama“.
A potom, kada je kroz godinu dana njegov mlađi brat, veoma skroman i bogobojažljiv mladić odgovarao takođe veoma dobro, ali daleko od blistavog odgovora njegovog brata, profesor ga je, takođe upisujući „peticu“, pitao: „Vi ste brat tog i tog? Vaš odgovor je sjajan, hvala Vam. Odgovor Vašeg brata bio je još bolji, ali najvišu ocenu Vam dajem sa mnogo većim zadovoljstvom.“
To je bilo tada. Sada je mnogo manja mogućnost da iz duhovne obrazovne ustanove izađe protivnik vere, jer sada u seminariju, pa čak i na pastirske kurseve dolazi čovek koji zaista traži i duhovno nazidanje i duhovno prosvećenje. I neka bi dao Bog da naš skroman početak bude uspešan i da bude podrška našoj jedinoj duhovnoj seminariji.
U Harbinu se desilo da sam morao da čitam knjigu jednog teozofa, koji je, štiteći svoje teozofske doktrine, govorio: „Nema religije iznad istine. To je naš osnovni dogmat, teozofski. Zato sve religije imaju vrednost, jer sve tragaju za istinom“. Reklo bi se da je ova tvrdnja čak i vrlo privlačna, ali je ona ipak lažna iznutra. Zašto? Pa ako sve religije tragaju za istinom, a govore o njoj različito, zar se mogu smatrati jednako vrednim? To je isto kao da na zidu visi jedan pored drugog dvanaest identičnih satova koji pokazuju različito vreme, a mi počnemo da tvrdimo: zato što su svi oni stvoreni da bi nam pokazivali vreme, sva vremena koja oni pokazuju su jednako istinita. U stvarnosti jedni pokazuju pravilno, ostali nepravilno, a možda i svi nepravilno. U svakom slučaju, istina je jedna, i pokazujući različito, oni ne mogu svi da govore istinu.
Isto to se može reći i za religiju. Naravno religija je – najviša tačka čovekovog duha, i zato se verujući hrišćanin nikada neće izrugivati nad tuđom religijom, koliko god ona primitivna bila. Ali to je jedno. Sa druge strane, ako je ta teozofska tvrdnja toliko lažna, spolja, ponavljam, čini se dovoljno privlačnim. I eto autor te knjige, teozof, govori: „Uspeli smo da ujedinimo predstavnike skoro svih religija, pre svega skoro svih hrišćanskih veroispovedanja, sa izuzetkom jednog tvrdoglavog – Pravoslavlja. Pravoslavlje nikako ne želi da pristane na takvo gledište. Ono govori da ne traži istinu, već da je poseduje u punoti, da nema šta da traži. I zato ono tu istinu može da predloži svakome ko želi da je traži, dušom svojom boluje za njom. Pravoslavlje nema šta da traži, ono je religija koja sadrži bogootkrivenu istinu. A kako je istina jedna, sledi da ni sa jednom drugom religijom pravoslavlje ne želi da se ujedini.“
Potpuno istinito. U pravoslavlju to i jeste vredno, da ono ispoveda svoju veru, onu bogootkrivenu istinu, koju nisu izmislili ljudi u svojim nagađanjima o Bogu i o veri, već koju je sa neba na zemlju doneo Gospod Isus Hristos, ovaploćeni Sin Božiji, Božiji razum, Božija sila, Božija premudrost. Zato se time i određuje večnost, istrajnost i postojanost naše pravoslavne religije verne sebi, naše pravoslavne vere, tog autentičnog, istinskog hrišćanstva. Gospod Isus Hristos je Svojim apostolima govorio: „Sve što čuh od Oca Svojega, objavih vam“. Eto zašto je i apostol Petar svojevremeno i rekao: „Sve potrebno za život i pobožnost darovano nam je od Gospoda.“ Tim rečima Spasitelja ne protivreče druge Njegove reči, koje su izrečene na toj istoj Tajnoj Večeri, kada je rekao: „Još vam imam mnogo govoriti, ali sada ne možete nositi.“ Ovde se ne radi o tome da im je bila rečena nepotpuna istina, već samo to da oni nisu mogli u punoti da je prihvate. „A kada dođe Duh Utešitelj, On će vas podsetiti na sve što vam rekoh, i ozariće vaš um tako da će on pojmiti istinu, primiće je u svoj njenoj punoti“. Crkva uvek i uči da punota istine, punota znanja pripada upravo vasceloj Crkvi Vaseljenskoj, a ne jednom čoveku, kakav god on bio. Sledi da je sadržina naše vere već data. Ona je formulisana na Vaseljenskim Saborima, ukratko zaključena u iscrpnom Simvolu Vere. Dalje Crkva govori da se sadržina vere otkriva u svoj svojoj dubini u istoriji Crkve, u delima Svetih Otaca, da se usvaja kao spasavajuća istina od strane svake ljudske duše u životnom podvigu, u izučavanju, u pobožnom prihvatanju onoga što Crkva nudi kao bogootkrivenu istinu. Više se ne može dodati ništa drugo, (što bi bilo) sasvim novo.
Na tome čvrsto stoji naša Pravoslavna Crkva. Osnove takvog shvatanja je u svoje vreme, upozoravajući, dao apostol Pavle, koji je pisao hrišćanima iz Galate: „Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam propovijedasmo, (znači nešto sasvim novo) anatema da bude!“ Zato, ako se pred vama otkriva istina na novi način, onda, da bi hrišćanin mogao da prihvati to razjašnjenje on, pre svega, mora da se pobrine da to bude u potpunoj saglasnosti sa onom istinom, koja već postoji u našoj Pravoslavnoj Crkvi. To ne sme biti nekakva novotarija, već mora da proizilazi iz onoga što Crkva pruža, da bude razjašnjenje onoga što je već dato. I eto u tome je, ponavljam, postojanost, vernost, sila i istrajnost našeg Pravoslavlja.
Nekada je kod nas u Rusiji živeo originalan mislilac, filosof, Vasilij Vasiljevič Rozanov, veoma originalan. Čovek, koji ne samo da je ponekad mislio na ne potpuno crkven način nego se, u krajnjoj liniji, potpuno necrkveno izražavao. Izgovarao je paradokse, ponekada jednostavno napadao hrišćanstvo, govoreći da hrišćanstvo oduzima svetlost životu, da mu oduzima radosne strane i da ga čini mračnim, potpuno neradosnim za dušu. Ali ako kažu da kod ruskog čoveka um i srce nisu u skladu, to je upravo bilo kod Rozanova. Njegov um je često otvoreno ustajao protiv hrišćanstva, a pero je išlo za umom i pisalo mnogo toga što hrišćanin ne bi trebalo da piše. A eto, njegovo srce se pružalo ka Crkvi, ka Pravoslavlju. On sam je govorio da želi da pred smrt, kad bude umirao pozovu baćušku, da mu se pred kraj ispovedi za čitav svoj grešni život.
Evo kako je ovaj originalni mislilac govorio: „Zašto kada odem u hram, moja metežna duša oseća spokoj? Zašto, kada uđem u najmanju, nekakvu seosku crkvu, tamo crkvenjak-čtec za pevnicom nešto čita i poje, može biti i sam ponekada ne shvatajući reči koje peva i čita, starice stoje i sa pobožnim trepetom se mole , a tek one teško da i pola od onoga što se čita i poje shvataju – ali zašto takav mir i pokoj na duši? Zato smo ušli u atmosferu večnosti, zato što je tu sila naše vere, našeg Pravoslavlja, značaja naše Pravoslavne Crkve?
Eto taj smireni služitelj Crkve – čtec, sluga Božiji na svom mestu nešto tamo čita i poje, i znam, da se do tada, stotinama godina to isto pevalo i čitalo. Crkva je to pevala i čitala, Crkva je to pružala svojim čedima. Nas neće biti, za nama će u Crkvu dolaziti drugi, i oni će isto to slušati, osećaće tu istu blagodatnu atmosferu. Pa šta ako i te starice, može biti, ne razumeju sve? One se hrane ovde, one osećaju tu blagodatnu atmosferu, one žive njome. I moja grešna duša“, govori on, „isto tako oseća životnu silu te duhovne atmosfere, oseća kamen , oseća stenu na koju se možeš osloniti, tu postojanost, tu neizmenjivost“.
To postoji, kako je on ispravno primetio, samo u Pravoslavnoj Crkvi. Iza crkvenog praga se ponekad događaju najpotresnije promene. Pokoljenja smenjuju pokoljenja, države nestaju i na njihovom mestu se pojavljuju druge. A Crkva vrši svoje delo onako kao što je to činila u apostolska vremena, kako ga ona vrši sada i vršiće ga do kraja, dok se ne završi ova zemaljska istorija roda ljudskog.
Ako sa vama pređemo sada inoslavnom veroispovedanju rimokatolicizma, mi znamo, da njegovi pošteni i iskreni predstavnici otvoreno priznaju da upravo Pravoslavna Crkva čuva istinu takvom kakva je ona bila u vreme Apostola i Vaseljenskih Sabora, a da je rimokatolicizam njoj dodao nešto novo. Oni smatraju te dodatke bogonadahnutim, smatraju ih dogmatima, ali priznaju da upravo Pravoslavna Crkva nenarušivo čuva ono što u njoj postoji. A rimokatolicizam je, kao što znate, izmislio mnogo novog. Nemamo vremena da o tome podrobno govorimo, vi sami znate mnoge tačke po kojima se rimokatolicizam udaljio od Pravoslavlja, udaljio od istinskog hrišćanstva.
To je samo početak nesreće. Dopusti nešto novo, nekakvu novotariju, i kao da si zakotrljao kamen po nizbrdici; a život pokazuje kako je to, strašno, kako je to opasno. Strašnu tragediju rimokatolicizma gledamo sa vama sada. Nekada je filosof, čini mi se, Višeslavcev, pisao, sećajući se strašnih godina života u Sovjetskom Savezu, u prvim godinama nakon revolucije: „Mnogo dekreta izdala je sovjetska vlast, mnogo je naređenja izdala. Kako smo živeli? Živeli samo onda kada bismo ih zaobilazili, kada ih nismo ispunjavali, jer ispuniti – značilo je poginuti“: i toga se sve vreme sećam, kada se sada dešava da slušam, da blagočestivi rimokatolici, vaspitani u veri otaca, nekako i pokušavaju da sačuvaju prethodno i žive nekakvim blagočestivim stremljenjem, jer nikako ne prihvataju novačenja rimokatolicizma, onog razornog, povezanog sa takozvanim novotarijama istog onog takozvanog rimskog prvosveštenika.
Vi i sami vidite šta se tamo radi, vidite tragediju rimokatolicizma, koji je, kako se činilo, bio nerazoriva stena. Oni su ranije na nas uvek gledali sa visine, govoreći da mi neprestano imamo neke nemire, da nema jedinstva, da nema ujedinjenja, nema jednog centra, nema jedne vlasti, a da su oni čvrsti kako stena. Eto kako se raspala ta stena, ili u krajnjoj meri, počinje sada da se raspada.
Što se tiče protestantizma, koji se pojavio kao protest protiv onih, reći ću direktno, grozota, kojima je sebe osramotio rimokatolicizma još u vreme srednjeg veka, on se pojavio kao zdravi protest protiv tih izopačavanja istine. Ali, avaj, dogodilo se tako da je on protestovao i protestovao, pa je i otišao na drugu stranu od istinskog hrišćanstva, od Pravoslavlja dalje nego što je od njega otišao rimokatolicizam. Ako sebi predstavimo pravo i mirno viseće klatno (to je Pravoslavlje), rimokatolicizam se otisnuo negde u stranu od njega, a protestantizam je učinio zamah u drugu stranu, ali se nije zaustavio tamo gde je Pravoslavlje, već odletevši, našao se još dalje.
Protestantizam je prekinuo i sa mnogo čime što se u rimokatolicizmu još čuvalo. U protestantizmu nema ni prejemstva rukopolaganja, ni mnogih sv. tajni, a odatle i rezultat da se pri takvom odsustvu unutrašnje vernosti apostolskom učenju, pri tolikoj samovolji protestanizam drobi, drobi i drobi se na sekte, na pravce, na raznorazne ogranke grane i podele, koji se međusobno ponekada skoro isključuju i u svojim krajnjim zaključcima dolaze skoro do potpunog odricanja hrišćanstva, do odricanja njegovih osnova. I Majku Božiju oni ne poštuju, pa čak i sumnjaju u Božanstvo Gospoda Isusa Hrista, to jest u suštini svojoj odlaze od hrišćanskih načela i verovanja.
I eto, te tragedije inoslavnih veroispovedanja rodile su i tu pojavu koja danas kao otrovna sablazan stoji pred mnogim dušama, koje su slabe ili nedovoljno shvataju stvar. To je ono što danas nazivaju „ekumenizmom“. Još jednom ću ponoviti da nemamo mogućnosti ovde da o njemu govorimo detaljno. Ali reći ću, pre svega, potrudiću s da u nekoliko reči ukažem na glavnu tačku njegove nedoslednosti. Ekumenisti govore: mi prizivamo na ujedinjenje, da se u jedno sliju sva hrišćanska veroispovedanja. Svako od tih veroispovedanja ima deo istine, ona različito uče, različito govore. A ako se ona sliju, ako udruže istine, a svoje zablude odbace, tada će se dobiti nova Crkva, istinski hrišćanska u punom jedinstvu.
Tobož, opet nekako prilično privlačna perspektiva. Ali pogledajte po koju cenu nam se ona predlaže? Nama, kao i svim drugim veroispovedanjima govore: vi posedujete deo istine! Deo! To znači da u našem veroispovedanju, u našoj svetoj spasonosnoj veri mi moramo da priznamo samo deo, a ostalo da objavimo za zabludu. Eto ja i pitam: koja pravoslavna savest, koje srce, duša ruskog pravoslavnog čoveka može da se saglasi sa sličnim? U toj spasonosnoj veri, kojom su živeli ljudi u drevna vremena, živeli Sveti Oci, naši pobožni preci, kojom je goreo otac Jovan Kronštatski i veliki naši pravednici, da objavimo samo deo istine, a ostalo za zabludu? Nikada se, naravno, svest pravoslavnog čoveka, pravoslavna duša neće saglasiti ni sa čim sličnim.
Zadržavši se još malo na toj shemi, sa vama možemo da uvidimo paradokse ekumenizma, koji opet ukazuju na njegove nedoslednost uz nekakvu tobožnju spoljašnju privlačnost. Čime je pre svega to izazvano? Naravno, činjenicom da svet preživljava epohu raznoraznih potresa i kolebanja. Da bi spokojno sve to preživeli treba imati duhovni temelj. Rasparčano hrišćanstvo, posebno razdrobljeni ogranci protestantizma, potpuno su izgubili jedinstvo, izgubili su silu, izgubili su osećanje moguće povezanosti sa trijumfujućom nebeskom Crkvom, o kojoj oni i ne misle, obraćajući svoje poglede na zemlju, sve tumače da bi na zemlji ustrojili Carstvo Božije. Nalazeći se u toj perspektivi, oni, kao što sami znate, ne mogu da nađu istinu, jer se ona tako ne nalazi.
Oni misle, ako se sliju razdrobljeni, malodušni, maloverni različiti ogranci i ispovedanja, oni će u jedinstvu i stvoriti nešto snažno i duhovno, dok je poznato da koliko god nula budeš dodavao – to će opet biti nula. Ekumenizam se gradi na tvrdnji da su sva veroispovedanja samo delimično ispravna i izvodi se zaključak da ako se ona sjedine, dobiće se novo učenje, istinsko hrišćanstvo. Ali to je paradoksalno i neistinito. A sem toga, još više je lažna osnovna ideja iz koje ekumenizam proishodi, da na zemlji, među ljudskim rodom, nema nikakve u potpunosti istinite Crkve. Jer ako bi ona postojala, onda nikakav ekumenizam ne bio potreban, i jednostavno svi bi se slili u tu Crkvu. Ekumenizam zato i propoveda svoje učenje da smatra da ne postoji nikakva istinska Crkva, koja istinski poseduje njenu punotu, već postoje samo veroispovedanja, grupe ljudi, koji poseduju parčiće, delove istine. Ponavljam: za pravoslavnu svest potpuno je neprihvatljivo takvo postavljanje pitanja.
Želeo sam da kažem još nešto. Ako mi sa vama, naravno, kao pravoslavni, kao deca Crkve, i ne pomislimo da se ikada približimo tom ekumenizmu, koji govori da istinu imate samo delimično, a da ste u ostalom vi u zabludi, ipak ćete se, kao budući pastiri, susretati sa onima koji drugačije misle. Zapamtite, molim vas, da je, ako budete imali prilike da razgovarate sa onima koji drugačije misle, neophodno imati na umu nekoliko okolnosti. Sa jedne strane, kako je ukazivao pokojni vladika Antonije, govoreći o našoj veri i predlažući njene istine onima koji drugačije misle, neophodno je da iznosite našu veru takvom kakva ona zaista jeste, nikako ne smanjujući njene stroge i tačne zahteve i visoka načela radi ugađanja kome god – da li svom sabesedniku ili nekim vladajućim tokovima.
Vladika Antonije je nekada ukazivao da se takozvano prilagođavanje rimokatoličkog duhovništva njihovoj pastvi objašnjava činjenicom da ono ne podiže svoju pastvu uvis, već da svoju veru spušta do nje. A to nikada ne treba da radi pravoslavni pastir, misionar, uopšte onaj ko treba da govori o veri. Izlažući je takvom kakva ona jeste, u svoj njenoj visini, u svoj njenoj čistoti, u svoj njenoj svetlosti, ali i strogosti, ne umanjujući i ne odsecajući ništa, ponavljam, radi ugađanja bilo kome.
A sa druge strane, razgovarajući sa onima koji drugačije misle, uvek je neophodno razgovarati sa izvesnom toplinom, predusretljivošću, iznoseći sve to upravo u duhu ljubavi. Kako je i govorio vladika Antonije: „Otklanjaj po mogućnosti sve što može da uvredi sagovornika, da ga povredi, odgurne. Istine vere izlaži kakve one jesu, ali da one budu zagrejane toplinom iskrene dobronamernosti“.
Jedan crkveni pisac je pisao: „Nedavno sam bio na raspravi pravoslavnog misionara sa sektašem. Pravoslavni misionar je nadgovorio svog sagovornika na trijumf i radost pravoslavnih slušalaca. Ali“, govori pripovedač, „otišao sam sa najtežim osećanjem. Oba protivnika su baratali tekstovima Svetog Pisma i tukli su jedan drugog tekstovima po glavi, kao motkama. Sa nekakvim nedobronamernošću, sa surovošću, sa zlonamernim komentarima. To je upravo i bila borba. Ne hrišćansko, bratoljubivo razmatranje spornog pitanja sa ciljem da se istina razjasni, da se otkrije pred zabludelim, već upravo želja da se pobedi po svaku cenu, i zato je to bio oružani okršaj. I neizvesno je šta bi se dogodilo,“ primećuje pripovedač, „da je sektaš bio bolje pripremljen za polemiku, da je bio više načitan, jači u dijalektici i logici. Pitanje je šta bi se dogodilo. A neophodno je da sagovornik, kome vi objašnjavate, oseća da se iz Pravoslavne Crkve na njega izliva svetlost i toplota.“
I reći ću još jedno pravoslavnim pastirima. Posebno sada duša tuguje za omladinom, koja se nalazi pod udarom vetrova različitih protiv-crkvenih, protiv-religioznih, anti-moralnih uticaja. Sa svih strana na mladu dušu se to obrušava kao uragan. Šta se tome može suprotstaviti? Ne samo intelektualna učenost. Neophodno je da deca, mladi, omladina osećaju toplotu i svetlost oko Crkve. Postoji takva omladina, mi je imamo, ona se nalazi svuda, gde Crkva naša ima svoje kutke i gnezdašca. Ako bi omladina osetila toplotu i svetlost oko Crkve ona je već naša. Ali avaj, nje ima sasvim malo. I pastiri moraju da se postaraju upravo da privuku omladinu i ne prosto da joj nešto logički dokazuju, već da se mlada duša koja se rascvetava, ponavljam, u Crkvi oseća udobno, da se oseća kao kod kuće, da oseti tu svetlost i toplotu, koju Pravoslavna vera i Crkva širi oko sebe. I kada mlada duša to oseti, ponavljam, ona je naša, jer onaj koji oseti slatko neće poželeti gorko.
 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Rodoljub Lazić
Izvor:
„Pravoslavie istinu ne iщet, ono eю obladaet“ – Pravoslavie.ru

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *