ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА – ДУХОВНИ УЗРОЦИ НЕУРОЗЕ И ПРАВОСЛАВНИ НАЧИН ЛЕЧЕЊА

 

ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА
Духовни узроци неурозе и православни начин лечења

 

 
Исповест деце
 
На жалост у данашње време нема сваки свештеник могућност да детаљно исповеди дете које долази на исповест (посебно у црквама у градовима), те стога већи део пастирског труда око припреме за исповест пада на родитеље и кумове. Родитељи треба да положе темељ духовноморалног живота своје деце, а свештеник у цркви се надограђује на ову припрему.
Један од начина пастирског рада би био разговор на основу доле наведених питања. Подразумева се да ће дете, које први пут прилази под епитрахиљ бити узбуђено и можда ће се и збунити. Зато би било боље предложити му да припреми унапред укратко написане одговоре на постављена питања, како би их пред свештеником прочитало, добивши од њега допунска питања, савете и поуке и наравно, разрешење исповеђених грехова. Обавеза је родитеља и кумова такође да дете упознају са суштином покајања, да од најранијег детињства развију у њиховим душицама осећај животне важности ове велике Свете Тајне. Важно је да исповест и покајање не постану обично набрајање грехова, “шта је радио, и шта није радио”, већ да их дете сваки пут преживљава као драму познања сопствених греха, сједињену са радошћу Божијег праштања, уколико постоји скрушеност и истинско покајање.
Припремајући се за исповест и за време исповести треба постављати питања, руководећи се свештеничким и родитељским расуђивањем и искуством, посебно у односу на грехе који су својствени деци њиховог узраста, мање или више старијима и зрелијима. Посебно треба бити пажљив у односу на седму Божију заповест, говорећи о њој на најпажљивији могући и најделикатнији начин, да не би услед сувишних речи оставили на дечијој савести неку мрљу.
Припрема за исповест ни у ком случају не подразумева посредовање између родитеља и свештеника. Предлажући питања и савете у вези са исповешћу родитељи ни у ком случају не смеју да се труде да сазнају грехе своје деце или “шта им је свештеник рекао на исповести?”. Чак и најмањи покушаји и питања такве врсте могу у дечијој души да униште поверење у тако велику Свету Тајну. Родитељи не би требало да саветују свештеника у вези са питањем које би требало поставити деци – поверите и исповедника и онога који се исповеда благодати Божијој, која ће их умудрити и поучити. Бићемо веома радосни, уколико овај мали труд буде од користи за расветљавање тако важног и недовољно расветљеног питања у пастирској пракси.

2 Comments

  1. Ivana Zivanovic

    Postovani,

    Najpre veliko postovanje za divne tekstove i pravu blagodat Boziju.
    Interesuje me nakoji nacin mogu stupiti u kontakt sa vama radi savetovanja?
    Veliko postovanje

  2. + Ova molitva, koliko mi je poznato, molitva je sv. Franje (u. 1226.)…(Mislim na molitvu u poglavlju o hipohondriji i neurozi, pripisanu
    arhiepiskopu Jovanu Šahovskom):
    Господе, Боже мој. Удостој ме да будем оруђе Твога мира, да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање – праштање, где је раздор – слогу, где је лаж – истину, где је сумња – веру, где је очајање – наду, где је тама – светлост, где је жалост – радост.
    Господе, Боже мој, удостој ме да ја друге тешим, а не да мене теше, да ја друге разумем, а не да мене разумеју, да ја друге волим, а не да мене воле. Јер онај који даје – прима, ко заборавља на себе – добија, ко прашта – и њему се прашта, ко умире – рађа се за живот вечни. Амин.