Православље и национализам.

Питање:
Помаже Бог! Зашто је СПЦ ограничила своје деловање само на Српски
народ? Са Србима живе и други неправославни и несрпски народи, а СПЦ се највише “обраћа” Србима.У другим народима има сигурно духовно гладних људи, потенцијалних Православаца.Код нас се вера и нација толико изједначавају да испада да неко ко није Србин а крсти се у СПЦ треба да постане и Србин.Зашто се толико инсистира на етничкој припадности и СРПСКОМ Православљу? Да ли то може да одбије не-Србе и неправославне од Цркве који сигурно могу да је доживе и схвате као нешто што је пре свега српско, као српску веру у којој они као Мађари или Хрвати нпр.
немају шта да траже.Није ми јасно изједначавање вере и нације код
Срба, као да се Православље чува само за Србе и да други народи нису неопходни? Како се може у исто време говорити о Православној Цркви као јединој спасавајућој, а при том врло мало или ништа не чинити да у њу уђу и оправославе се и они који до тад то нису били. Ипак, ја знам за изузетке где су и не-срби и неправославни прелазили у Православље, али уопште из оног што се може прочитати у бројним црквеним часописима, на форумима или у посланицама, СПЦ је усредсређена на Србе, као да се вера национално ограничава.Свакако да треба да чувамо своје националне особености и разлике да не би нестали, и могу да разумем да хришћанин лично буде и националиста и воли свој народ, али не могу да схватим да се Православље гледа уско национално и национално ограничава, кад је у питању ИСТИНА која је потребна свима? Хвала.
Владимир


Одговор:
Драги Владимире, Да бисмо сагледали веома компликовани однос данашњег национализма и Православља, морамо да се осврнемо назад у историју и покушамо да га осветлимо неким чињеницама. Потребно је покушати да се ствари поставе у њихово право окружење. Али да најпре пробам да будем конкретан у односу на твоје питање: пре свега, шта је то Српска црква на коју се твоје питање односи? У овом случају, лакше нам је да кажемо шта није. Спрска црква није само нека „административна врхушка”, која „кроји спољну и унутрашњу политику” у некаквој организацији, него смо Српска црква сви ми који смо њени чланови. (Ти за себе ниси ништа рекао, да ли си члан Српске цркве или не, стога то остављамо по страни. Али пошто свако од нас одговара за своје поступке, ево ја узимам себе, на пример.) Између осталих многобројних чланова који, по милости Божјој, чине Српску цркву, ту је и моја маленкост. Ја се нисам ограничио само на Србе. У мојој парохији Српске цркве у Сиднеју, у Аустралији, до пре неку годину сам богослужио и водио бригу о 15-так породица православних Арапа, Јужноамериканаца, a био је ту и по неки Грк, неколико Хрвата, пар Шиптара, и тако даље. Пошто је број породица православних Арапа почео веома да расте, предложио сам им, и они су затражили и добили свог свештеника. Сада су у истој цркви са нама, богослуже у исто време када и ми (они у сали, а ми у храму) , купили су комад земље недалеко од наше цркве и ускоро ће почети да зидају свој храм. Ми ту њихову парохију сматрамо за своје духовно дете, иако је она физички у нашој цркви а од доласка свештеника потпада под јурисдикцију Антиохијске епархије, и мада су специјално Арапи као народ у
православљу готово дупло старији од нас. Осим мене и моје ситуације, знам, на пример, да у Јужној Француској и Шпанији, постоји одређени број парохија Српске цркве (мислим да их има сигурно преко 10) које се састоје искључиво од православних Француза и / или Шпанаца, а припадају Српској цркви. Имају неколико манастира и преко 20 свештенослужитеља, па чак и једну богословску школу, чини ми се. Али то се лако може проверити. Даље, био сам, на пример, у Српској цркви св. Симеона у Лас Вегасу, 1986. године, у време Ускрса. Више од половине парохијана су били не Срби, већ прави Американци (којима нису Срби родитељи) , и који су прешли у православље. Протојереј Матеја Матејић из Колумбуса, Охајо, својевремено ми је причао да су у његовој парохији огромна већина Американци, а не Срби. Исто тако и у многим другим парохијама у Америци, а и у Европи. Можда ћеш рећи, па добро, то је тамо, али зашто овде у Србији немамо у парохијама Српске цркве неке друге нације, него све само Срби? Па мислим да је то просто: углавном због тога што је тешко наћи толико Американаца, Немаца, Француза или Арапа у Буковичкој Бањи или у Малом Мокром Лугу. А пошто Рома има свуда, имамо их, на пример, и у Српској цркви у Малом Мокром Лугу. А шта је са зонама где је мешано становништво? Као, на пример, у
Војводини, или у деловима Хрватске, па Јужна и Источна Србија итд. Ситуација није иста свуда. Нажалост, тамо где је однос Срба са другим народима оптерећен политичким догађајима и баластом који се накупио кроз историју, односи су такви какви јесу, јер је народ (и наш и онај други) такав какав јесте. И једни и други имају своје бреме које им не дозвољава да се понашају као неко ко тиме није оптерећен. Уосталом, Црква је онаква какав јој је
народ, из простог разлога јер се Црква састоји од конкретних људи од крви и меса, од конкретног народа, а не од неких ванземаљаца. У Источној и Јужној Србији до скора није било никаквих проблема и безброј Влаха, на пример, ишло је у Српску цркву и сматрало је својом. Ја лично познајем много њих и никада нисам чуо ни од једног да му то смета. У Македонији такође није било проблема, као ни у Црној Гори, све док се дневна политика није умешала и почела да производи неке нове шеме и дилеме.
Оставићемо стога политици да реши своје проблеме, а ми се враћамо Цркви. Лепо си приметио да код Срба постоји изједначавање вере и нације. То је тачно. Али исто то важи и за Грке, Русе, Бугаре и неке друге народе. То такође никоме није сметало. Ни мени не смета када неко везује своју нацију за Православље, без обзира којој нацији он припадао. Макар и Кинеској (дај Боже) . Смета ми само када покушава да сведе Хришћанство на неке „народне обичаје”, а тога је данас све више и више, чини ми се. Међутим, ја им тешко могу променити мишљење. Људи читају неке назови-теорије о неким Србима, који су ваљда били некакав генијални народ још пре стварања света, па се заносе свим и свачим. Кад год имам прилику говорим о томе, трудим се да их разуверим, али ми слабо успева. Укратко, зашто је Српска црква таква каква јесте, и зашто носи назив какав носи, сматрам да је јасно по себи: јер се налази код Срба. Кроз целу историју, административне границе Православних цркава су увек тежиле да се поклапају са народним и државним границама. Оци Првог васељенског сабора у Никеји, у четвртом веку, кажу: „Нека се чувају стари обичаји да у Египту, у
Ливији и Пентапољу, епископ из Александрије има власт над свим епископима горњих епархија, баш као што је то обичај и за епископа у Риму. На сличан начин пак, и у Антиохији и у другим областима, нека буду сачувана преимућства цркава.” у време Никејског сабора границе црквених области су се одређивале према политичким границама провинција Римског царства. Тако су и
границе Српске цркве кроз историју одређиване кретањима Срба и њихових провинција, епархија или парохија. А сада, ако имаш времена, да покушамо да то још мало осветлимо са
историјске стране. Пре доласка Хришћанства, код старих многобожачких култура као, на пример, египатске или римске, имамо леп пример обожавања цара или фараона. Државна религија је била ствар унутрашње политике дотичне државе, најчешће и једноставно, општеобавезни знак припадности једном друштву и његовој култури и држави. На тај начин, појава првих хришћана у Римској империји, који су
веровали да „царство њихово није од овога света”, изазвала је најдубље подозрење власти. Хришћани првих векова нису били бацани лавовима због тога што је њихова религија представљала опасност по јавни ред и мир, или можда, грађанска права у Римској империји, већ управо због тога што је нека „нова вера”, ново и „незванично учење”, представљало опасност само по себи. Политичким речником тога доба, верност и припадност неком другом царству, макар оно било и Небеско, значила је побуну и подривање земаљске власти. Обожавање
некога кога држава не признаје или верност неком другом цару, уз истовремено одбијање приношења жртве императору, значило је издајство, непоштовање и личну увреду за владајућег суверена. Ако мало боље погледамо, по свему судећи, ствари се ни данас нису много промениле. А тек ако се „сетимо” будућности, да ће и антихрист прогласити себе за цара и бога, и тражити од свих безрезервну оданост и обожавање, видећемо да се политика разних империја, од њиховог почетка па до краја неће много изменити. Контрола умова, верност и оданост идејама владајуће силе и политичка коректност или правоверност, није ни за данашње
време ни мало необична ствар. И данас се поданичко понашање награђује, а неподржавање политике актуелне силе кажњава разним санкцијама. И данас се верност предању назива назадним традиционализмом, мрачњаштвом, жигоше се као искључивост, нетолерантност, непросвећеност, и тако даље. Када је 313. године римски цар Константин прогласио слободу
Хришћанства, чинило се да је Црква коначно добила своје место у друштву. Хришћани више нису били прогањани од власти и њихова вера постаје званична религија државе. С једне стране, Црква није могла да не прихвати приснији однос са својом средином и народом који је окружује, јер главни принцип којим се она од почетка руководила у остварењу своје улоге у друштву, јесте
управо став њеног Оснивача, Богочовека Христа, који „није дошао на свет да му служе, већ да служи” (Мт. 20, 28) . Њен основни циљ и позив је био да се свет кроз њу спасе и да она постане и буде унутарња светлост и здравље света. Због тога је Православна црква увек примала свет, друштво и народе којима је послана, због тога се и прилагођавала њиховим облицима и потребама. Међутим, овакав однос Цркве и државе, који је у четвртом веку настао у Византији, унутар саме Цркве осим радости са једне стране, изазвао је и велики немир са друге. Свесни да Црква није од овога света, свети Оци су знали да се расположење припадности било каквој световној институцији, па и империји, може мешати са осећањем припадности Живоме Богу исто колико се може мешати вода и уље. Национализам у данашњем облику тада није постојао, а
припадност Христу се на православном Истоку сасвим исправно сматрала већом вредношћу од племенске, националне или државне припадности. Али чињеница је да с обзиром да морални закон и хришћанске вредности превазилазе својом лепотом све друштвене и државне законе, вера не само да преображава, већ изграђује и ствара здраво друштво, здраву нацију и државу. Тако се уопште појам нације на Истоку везивао за Цркву и вредности које је она проповедала. Протојереј Александар Шмеман каже: „На Истоку у прошлости, Црква је обједињавала и чак стварала нацију. Отуда схватање да сваки Рус, Грк, Србин или Румун, припада својој Цркви, ма где он у свету живео. У историји Православног истока „православна нација” не само што је реалност, него је у много чему и достигнуће. Јер, без обзира на све недостатке, трагедије и издајства, стварно су постојале такве „реалности” као што су „Света Србија”, „Свјатаја Рус”; уистину се догодило национално рођење у Христу.” Док се на Истоку појам нације постепено везивао за заједничку веру, за разлику од тога, на Западу се појам нације све више везивао за заједничку државу. Није никакво чудо што се разна британска племена сматрају Енглезима, или туце различитих племена Французима. Исто важи и за Немачку и друге
западне земље. Последице тог схватања видимо до данас, у модерном „лонцу за претапање” (мелтинг пот) Америке, Аустралије и других досељеничких држава – нација. Наука би се добро помучила да пружи тачан одговор на питање, колико иноплеменика себе сматрају Американцима само зато што живе у истој држави? На Западу је углавном држава стварала нације. Стога и данашњи пројекат једне Европске државе неизбежно носи са собом и клицу стварања једне нове, европске нације, без обзира на све различите групе и садашње или будуће досељенике који тамо живе. Разлог што је Православна вера чувар, а великим делом и пресудни
фактор у очувању идентитета православних народа, па и нашег српског, није наметнут „одозго”, неком унутрашњом политиком државне силе или, као што неки историчари покушавају да тврде, „повлашћеног свештенства”. Напротив. У православним земљама, рађање идеје „хришћанске нације” настаје управо после
распада „Хришћанске империје” – Византије. Појам аутокефалије, који се јавио најпре код Бугара, и потом код Срба, Руса итд. није се у својој суштини ослањао на јурисдикцију или независност државне јединице, већ на националност Цркве. „Другим речима, он одређује Цркву као религиозни израз и пројекцију нације, као носиоца националне личности. Из тог сложеног процеса изникао је појам хришћанске нације, с националним призвањем, са неком
‘саборном личношћу’ пред Богом.”[1] Данас, једна од одлика источног Православља јесте аутокефалност, самосталност националних Православних цркава као што су: Грчка, Српска, Руска црква итд. Независност – аутокефалност цркава огледа се у томе што ни једна од ових цркава није потчињена било којој другој цркви и ни један епископ није потчињен било којем другом епископу; док се њихово јединство огледа у јединству вере, предања и живота Цркве, у рукополагању епископа од
стране других епископа и у њиховим саборима. Суштинско јединство Православне цркве није ни национално, ни државно, ни политичко, ни географско, па чак ни јурисдикцијско. Оно извире из живота у истој благодати, у јединственом и непомућеном Богооткривеном хришћанском предању, у томе да ли је она свуда та иста Црква. У ранијим вековима, независна Црква је била један од важнијих услова за културну, па и политичку независност. Због тога и сам народ, са примањем Хришћанства, спонтано почиње да се односи према Цркви као чувару и мајци свога националног обележја и идентитета. Појам аутокефалности се у Православљу најпре јавља у Бугарској, а затим у Србији и Русији, не на бази политичке или државне независности, већ управо на основи националне, етничке
независности, која је и била услов политичке независносги. Срби долазе на Балканско полуострво као многобошци. Својим насељавањем у ове пределе они потпадају под јак утицај Хришћанства у коме су брзо препознали праве и истините вредности. Ипак, препознавање непролазних вредности није увек ишло сасвим глатко и свуда подједнако. У византијским изворима постоји опис како су Срби реаговали на скромне монахе, прве
мисионаре из Византије. Они су их протерали из своје средине речима: „Ви вређате Бога када кажете да сте слуге Највишега, Господа који је створио небо и земљу и све што је у њима, а погледајте какви сте ви, мршави, гладни, бедни и поцепани…” У духу своје пређашње, многобожачке религије, Срби су сматрали да слуге најмоћнијега Бога на небу морају бити најмоћнији и на
земљи. Оваква мерила ни данас нису необична код наших савремених, па и високо цивилизованих, пагана и незнабожаца. Међутим, са примањем Хришћанства, српски народ је усвајао и новозаветне, јеванђелске поруке, као најузвишеније истине по којима треба практично живети. Опис српскога народа са почетка 15. века налазимо у делу „Живот Стефана Високог, Деспота српског” од Константина Философа. Овај Константин је био Бугарин, родом из Костенице, а младост је провео на двору патријарха Јевтимија у Трнову, где је због учености прозван Философ. Своје дело „Живот Стефана Високог” Константин почиње описом српске земље, географског положаја и њених природних богатстава, а затим говорећи о народу, он каже: „Ови људи (Срби) …где је потребно брзи су на послушност а спори на говор, а где је потребно обратно. Телесном пак чистотом превазилазе друге народе, а уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединима, него свакоме и свагда… Живот пак, у целој тој земљи је као Црква Божија и људи не спомињу сваки час име Божије, него је установљено да се сви, од малога до великога, моле више од два пута на дан. Достојно је љубави и части код њих то што син, иако је у дому своме, када је заједно са родитељима стоји као слуга пред њима. А ово се може видети не само код богатих, већ и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко злостављао оца свога или матер? Заиста нико и никако, јер се код њих врши закон по Христу и они чине
један другога већим и бољим од себе, као што је у старини било и као што је и сада у јужним земљама. Зато је код њих заиста све изванредно, а и остало бива по апостолу Павлу „што је часно, што је побожно, што је изабрано” /Фил.4, 8/ и може се наћи све оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини.” Дакле, у средњем веку су Срби јеванђелске принципе већ одавно усвојили као основ свога понашања. Без обзира на појединачне и људске недостатке, ови принципи су ипак били национална одлика. То је оно што је одржало овај народ кроз векове, а то је и једино што га може оспособити за будућност. Зато је немачки теолог Карл Хенри, имајући ово у виду, осамдесетих година прошлог
века написао: „Нема народа који, игноришући моралне принципе може дуго да одлаже своју пропаст! ” Овакво прихватање Православља као израз националне личности од стране самог народа потпуно се развило и достигло свој врхунац од 14. до 19. века. Ово је период када се већина православних народа налази покорена под турском империјом, изгубивши своју државну, политичку, а н неке од њих и културну независност. У току ових пет векова одлучујући фактор у чувању националне свести имала је управо Православна вера. Надам се да ће ти ово мало размишљања бити од какве користи и помоћи. Свако добро и помоћ од Бога ти жели, о. Срба ————————————————————— [1] прот. Aлександар Шмеман: У трагању за корењем америчке буре, Teoлошки погледи, бг 4 / 1974, стр. 245.

Comments are closed.