ПРАВИЛНИК – ПОМОЋНА БОГОСЛУЖБЕНА КЊИГА

 

ПРАВИЛНИК – ПОМОЋНА БОГОСЛУЖБЕНА КЊИГА
 
II
O СВ. ЛИТУРГИЈИ, УОПШТЕ,
И ПРИПРЕМЕ ЗА СЛУЖЕЊЕ ИСТЕ ПОСЕБИЦЕ

 
У Православној Христовој цркви, а у садање време, служи се двојака Св. Литургија: прва, на којој се освећују св. дари: – хлеб и вино у тело и крв Господа Исуса Христа, Сина Божијега. Друга – на којој се не освећују св. дари, јер су они раније на првој освећени. Прва зове се Литургија Св. Василија Великог и Јована Златоустог, а друга – Св. Григорија Двојеслова. Прва је још од времена апостолског, као Св. апостола Јакова, брата Господњег по плоти и др.,[1] коју је доцније скратио, не мењајући главну суштину[2], Свети Василије Велики, а његову Литургију у неколико је скратио Св. Јован Златоусти[3]. Од доба Јована Златоустога св. Литургија у Православној цркви није скраћивана, сем што су неке песме, молитве и обреди додати.
Литургија Св. Василија Великог служи се уочи Божића, Богојављења, на празник Св. Василија Великог, на Велики Четвртак, на Велику Суботу, као и у све недеље великог поста, сем Цветне.
Литургија Св. Јована Златоустог служи се преко целе године, сем горе означених празника, када се служи Литургија Св. Василија Великог.
Литургија Пређеосвећена – Св. Григорија Двојеслова – служи се средом и петком, а и у друге недељне дане, сем суботе Великог поста, као и прва три дана страсне седмице, о чему опширније у своје време.
У овом пак делу реч ће даље бити Литургији Св. Јов. Златоустог и Василија Великог у опште, и припреми посебице, а по том излагање служења Литургије Св. Јована Златоустог. Литургију Св. Василија Великог нећемо излагати, јер између ње и Литургије Св. Јована Златоустог нема никакве битне разлике, сем што су у Литургији Василија Великог, само неке молитве дуже и понеки узгласи мало друкчији, а што се из Служебника да видети.
 
*
Света Литургија је највеће и најважније и најзначајније Богослужење од свију осталих Богослужења Православне цркве. Јер Литургија је, пре свега, тајна. У њој се не само узносе молитве и славословља Богу, него се приноси бескрвна жртва за спасење људи. На Литургији под видом хлеба и вина даје се вернима право тело и права крв Господа нашег Исуса Христа. Стога се Литургија по преимућству пред другим службама назива “заједничком”, општом “службом”, “Божественом службом”. А пошто је Литургија установљена самим Господом, ради благодарног сећања Његове љубави и безбројних заслуга према роду човечјему, то се она назива још и: “евхаристијом”, што значи: благодарење. У овоме се баш и састоји њена особита важност и преимућство над свима осталим Богослужењима. Јер се у приношењу ове бескрвне жртве Господу Богу износи, уједно, и сав земаљски живот, смрт на крсту, славно васкрсење и вознесење на небо Господа Исуса Христа. “Ово чините за Мој спомен” (Лука 22; 19.) заповедио је Он.
Да литургија има преимућство, над свим осталим црквеним Богослужењима, види се још и из овога: Обећање Господа Исуса Христа: “где су двоје или троје сакупљени у име Моје, ту сам и Ја посред њих” (Мат. 18. 26), односи се на све црквене службе. Христос присуствује на свакоме скупу његових верних, који су се састали ради молитве. Ово не само у храмовима но и у домовима: од дворова царских до пастирских колиба. Кад родитељи са дечицом запале воштаницу пред иконом, кад подигну очи небу а уста прошапћу: Господе Боже! помози! Господ Бог већ обраћа пресвето лице на те молитвенике своје, прима молитве њихове, благосиља их, подржава их на путу добра. Па кад је Господ близак својим вернима у свим црквеним службама и молитвеним скуповима, то куд и камо је ближи нама у Божанственој литургији. Онамо, у другим црквеним службама па и у тајнама присуствује само својом благодаћу, а овде, у Св. Литургији присуствује чак и пречистим својим телом и крвљу својом, па не само присуствује, него чак њиме и храни духовно своје верне као што мајка храни дете своје млеком својим. Па зар је могуће представити већу блискост од ове?! Овакве блискости између Спаситеља и верних, није било ни за време самога бављења Његовог на земљи, све до установљења тајне вечере – Причешћа. Његови следбеници имали су прилике да Га својим очима гледају, да из Његових уста божанску науку слушају, да болни добијају исцељење. Али при свем том, Његова пречиста крв није текла у њиховим жилама; Његово пречисто тело није опћило, није се сједињавало са њиховим телима, те да их оживотворава и душу освећује, а чега се после удостојише Његови верни, и чега се и данас удостојавају следбеници Његови, средством тајне Причешћа. Они, који су били срећни да лично чују науку Његову из Уста Његових, чули су и ове речи: “Онај, који једе Моје тело и пије Моју крв, пребива у Мени и Ја у њему” (Јован 6. 56.). Но, то су биле речи обећања Његова. Међутим, велика је разлика између обећања и онога, што је већ постало делом, стварноћу. Срећни су очевици дела Његових, лични слушаоци науке Његове и обећања Његовог. Но, куд и камо су срећнији и блаженији они, којима је толико близак Господ Исус, а која се блискост очитује примањем Његовог Пречистог тела и пречисте крви на Св. Литургији.
Но тело и крв Христова не само су тајанствена и пречудна храна и пиће, него и уједно и жртва за нас. Христос је на крсту принео себе на жртву за нас и ова жртва, која је једном за свагда принесена, простире своју спасавајућу силу на сва времена. “Христос је једнијем приносом савршио вавјек оне, који бивају освећени” (Јеврејима 10. 14). Али, да би сваки од нас могао усвојити плодове искупителне жртве крсне, Божанствени Искупител благоволео је, да се свакодневно јавља међу нас у светим храмовима, у виду бескрвне жртве, која има такву моћ пред Богом Оцем, као и жртва на крсту. Свети дари, које Св. Дух, својим силаском и благословом освећује, јесу за нас потпуна и савршена жртва која, као што рекосмо, има силу као и жртва крсна од које се по суштини не разликује. Од крсне жртве разликује се само по форми тј. тиме, што је садашња жртва (тајна причешћа), жртва, бестрасна, а крсна – крвава, скопчана са страдањем. Прву, приноси Христос преко свештеника посредно, а другу је сам собом, непосредно принео; прва се приноси непрекидно, ради усвојења плодова друге, која је једном за свагда на Голготи принесена. Као што нам је Он – Господ Исус Христос, на крсту исходатајствовао опроштај грехова, милост и освећење, тако и сада налазећи се на св. Престолима у виду пречистог тела и крви своје, Он, средством заслуга крсне смрти своје, продужава ходатајствовати за нас пред Богом Оцем. Да тело и крв Христова, које на Св. Литургији постају као такви од хлеба – тело – и вина – крв, имају значај ходатајствујуће жртве, види се јасно из речи самога Исуса Христа. Приликом установљења Евхаристије, рекао је својим ученицима: “узмите, једите, ово је тијело моје… “, додавши ово: које се за вас ломи; а рекавши: “пијте из ње сви (када је благосиљао и давао чашу с вином) ово је крв Моја новога завета”, додао је: “која се за вас и за многе пролива ради остављења грехова”. Ово се види и из речи апостола Павла: “имамо Олтар од којега они не смеју јести, који служе скинији” (Јевреј. 13.10). Кад је реч о Олтару или Жртвенику, онда се већ само по себи разуме, да мора бити и жртве; а из речи “јести”, даје се разумети о каквом виду жртве говори овде св. апостол. С` тога у свим литургичким споменицима још из првих времена, св. црква верује и исповеда пред Богом, да му она приноси бескрвну жртву “о всјех и за всја“.
И ова жртва, не само је жртва која изводи милост Божју, но је уједно жртва благодарења и славословља. Јер и Спаситељ је при установљењу ове свете тајне најпре одао хвалу, благодарио Оцу своме небесноме а затим благословио (Мат. 26, 27, 78), због чега се ова свештенорадња назива и “Евхаристијом” – благодарењем. На основу том што је, Евхаристија жртва – а не само хлеб и пиће – која има спасавајућу силу, Литургија се служи, не само, дакле, тада када има причасника (лица спремних за св. причешће) већ и онда, када од ових сем служећег свештеника нема ни једнога.
* * *
 
1
О месту служења св. Литургије
 
Св. Литургија може се служити само у св. храму за то нарочито саграђеном и освећеном. Храм се у главноме дели на три части: Олтар, средину храма и препрату. У св. Олтару, ко најважнијем и најсветијем делу св. храма, свештеник служи бескрвну жртву тајну Евхаристије. У средини храма стоји народ, а у препрати стајали су некада (па и сада где их има, оглашени и кајући се грешници).
Између Олтара и средине храма, на побочним стрнама налазе се певнице. С тога се храм зида у форми крста, а и у виду лађе.
Најважнији и најсветији део храма јесте Олтар који се у Богослжбеним књигама назива светилиштем[4]. Он означава, горње, свето, превишње небо, где обитава Господ Бог у светлости, којој се прићи не може; равним начином означава и земни рај, где су живели наши прародитељи, и напослетку, она места, откуда је ишао Господ на проповед, где је страдао, претрпео крсну смрт, где је било васкрсење и вазнесење на небо.Олтар[5], је свето место, у који могу улазити само они, који имају права, да врше свештнорадњу, који, слично небесним силама, служе пред Престолом Цара славе. С` тога свима световњацимам сем владаоцу – као миропомазанику Божијем, – забрањен је улазак у св. Олтар.
Средњи део храма, који се управо и назива црквом или храмом, означава благодатно царство Христово на земљи, које се састоји из оних, који верују у Христа. Овај део храма назначен је искључиво за мирјане – световњаке, који верују у Христа и који примају учешћа у благодатним дарима Његовим.
Притвор са препратом јесте место, у коме се људи поучавају и припремају за ступање у царство благодати. Притвор и препрата су назначени дакле, за оне који се кају, као и за оглашене тј. који се спремају за св. тајну крштења.
Најглавнија је светиња Олтара, па сљедствено и целог храма јесте свети Престо, који се поставља на средини св. Олтара. То је четвороугална – четвртаста – велика (према величини храма) камена или мермерна плоча. Обично се ставља на четири стуба а бива и на једном. У првом случају означава, да се на њему приноси жртва за све четири стране света, управо, призива се на тајну вечеру пречистог тела и крви Спаситељеве цео свет.У другом – ако је Престо на једном стубу – означава да је један Бог, један Спаситељ света, једна права вера, једна бескрвна спасителна жртва. Св. Престо означава и небесни Престо Божји, на коме заседава сам Господ Бог Вседржитељ. Престо означава собом још и гроб Христов, јер се на њему полаже тело Христово. Он се назива жртвеником, јер се на њему приноси бескрвна жртва за свет.
Престо се облачи или покрива двема покривачима. Најпре се покрије до самога пода белим платном, и овај се покривач назива “Срачица” која означава оно платно или плаштаницу, којом је при сарањивању било обавијено пречисто тело Христово. Срачицом се обмота св. Престо и веже канапом унакрст. Ово везивање канапом, означава везе, којима је Спаситељ био везан, кад су га водили првосвештеницима Анни и Кајафи[6]. Поврх Срачице ставља се други, светао, златоткани или свилени, отворене сјајне боје покривач, који се назива: Индитијом. Она преставља собом славу Престола Господњег; славу Христову, после свога васкрсења и вазнесења.
Поврх Индитије на средини меће се освећени Антиминс, завијен у четвороугално платно, које се зове: Илитон[7]. Антиминс означава плашчаницу, којом је било обавијено тело Христово, а Илитон – убрус, којим је била завијена глава Христова у гробу. На Антиминсу је насликан Господ Исус у гробу, или полагање Његово у гроб. Реч Антиминс (анти – у место и менса – Престо) значи, сапресто, “место Престола”. С тога се он назива и Трпезом. Без Атиминса не може се служити св. Литургија. Он мора бити освећен од Архијереја. У њега се стављају мошти мученичке. И само на тако освећеном, и у коме су св. мошти[8] може се служити св. Литургија. Као такав, он замењује собом св. Престо, у случају какве опасности, кад би напр. Наступио за време св. Литургије пожар у храму, или земљотрес и томе слично. У том случају свештеник би изнео св.даре, и на другом пристојном месту, а на Антиминсу довршио свету службу.
Антиминс мора бити потпуно читав, чист. На поцепаном Антиминсу не сме се служити, нити као такав крпити. С тога чим свештеник примети да је Антиминс у неисправном стању: или поцепан, или прогорен, или нема у њему св. моштију, или је тако упрљан или оветшао да се не познају добро слике на њему, или ако на Антиминсу нема никаква потписа да ли је освећен и који га је Архијереј осветио, – онда да свештеник узме Антиминс, лепо у чист убрус завије и лично Архијереју однесе, који ће му дати нов Антиминс а стари ће остати код Архијереја. За то време док се не донесе нов Антиминс, у дотичној цркви не врши се св. Литургија па ма да је црква “од Архијереја” освећена. Јер се без Антиминса не може и несме служити св. Литургија[9].
На Антиминсу – односно на св. Престолу ставља се св. Јеванђеље. Оно означава тајанствено пристуство самога Бога, Реч Божју (Јован 1). Затим се ставља Крст, јер је Господ Исус Христос принео самога себе на крсту, као жртву Богу за спасење целог човечанства.
На св. Престо ставља се још и Дарохранилница у којој се чувају св. дари – пречисто тело и пречиста крв Христова – за болне. А за време великога поста, кад се има служити Пређеосвећена Литургија, у Дарохранилници се чува св. Агнец. Но, обично се на св. Престо ставља и већа Дарохранилница са распећем Христовим или крстом. На средини, а под распећем, налази се мала фијочица и у њој се чувају св. дари.
С обе пак стране ове Дарохранилнице, стављају се два свећњака са свећама, који представљају светлост Христову, односно науку Његову, која просвећује свет.
На северној части Олтара Налази се Проскомидија или Жртвеник или предложеније[10]. На њему се припрема хлеб и вино ради служења бескрвне жртве. На проскомидисању помиње се рођење и страдање Спаситељево, те том приликом представља собом и Витлејем, односно пећину где се родио и јасле, у којима је Он био положен, а затим и Голготу на којој је испио чашу страшних страдања и смрти.
Проскомидија је једно удубљење у полукругу у дувару; под јој је обично плочом или даском покривен. Тај под покрива се тканинама – двема – разне боје. На проскомидији налази се чаша – путир, дискос (значи издубљен тањир), копије, звездица, лажица (кашичица) и губа. Сви ови сасуди морају бити од чистог метала, по могућству сребрни, позлаћени а копије од челика. Ни у ком случају несме бити од гвожђа, јер би зарђало, а зарђало копије не сме се употребљавати.
Дискос при проскомидисању означава собом јасле, кад се вади Агнец из просфоре и меће на њега. А кад се пак Агнец на њему реже и помиње се страдање Господње а после великога входа и полагање у гроб, дискос тада означава Голготу и гроб Спаситељев.
Чаша – Путир напомиње собом чашу страдања и смрти Господа Исуса Христа. Она представља и чашу из које је Спаситељ на тајној вечери причестио своје ученике, својом пречистом крвљу (сија чаша Мојеј крови…).
Путир – чаша мора бити свагда чиста. Осетили се оксид одмах да се калаише, ако нема могућности да се позлати.
Сасуди у опште морају бити потпуно чисти, без икаквих мрља или зарђаности: морају бити здрави, потпуно цели.
Ради покривања дискоса и путира за време проскомидије и даље, потребна су три покривала – дарци; један за дискос, други за чашу, а трећи – звани воздух – за обоје тј. којим се и дискос и путир уједно покрива.
И ови дарци треба да су од боље тканине или стофе, прописно сашивени, крстовима украшени. Поабани, поцепани, рашивени не смеју се употребљавати, већ их новим заменити.
 
2
О времену служења св. Литургије
 
По већ утврђеном обичају, св. Литургија се служи у 9 сати пре подне по нашем европском рачунању времена. Но, усвојено је, према приликама и потребама те се негде и мало раније, а негде и мало доцније служи света служба, о чему постоји наређење највише црквене власти. Али правило је: да се св. Литургија несме окончати пре сванућа – расвита. Дакле ни Рождество Христово, ни на Васкрс када се обично служи света служба одмах после јутрења, а ова доста рано почиње. Сљедствено и на ове празнике треба тако удесити почетак јутрење, како ће се моћи завршити св. Литургија тек у свануће. Може се свршити и мало доцније, али раније не.
Но, св. Литургија у обичне празнике и дане не служи се после подне, нити окончава после 12 сати. Само у изузетним данима: кад се св. Литургија почиње вечерњом. Ово бива у следеће дане:
1.) Уз велики пост, када се врши св. Литургија Пређеосвећена заједно са вечерњом[11]
2.) На Велику Суботу, у четири сата после подне, тако, да кад се оконча св. Литургија треба да буде први мрак – сумрак[12].
3.) У очи Рождества Христова – у један сат по подне[13]
4.) У очи Богојављања[14]
5.) На Велики Четвртак, око два сата по подне[15]. У осталом, и у очи и на ове дане може виша црквена власт, кад за потребно нађе наредити, да се света служба мало и раније одређеног времена почне. Тако по постојећем наређењу Архијерејског Сабора, св. Литургија има се служити: а) у очи Божића, Богојављења и на Велику Суботу у десет часова; б) на Велики Четвртак у једанаест часова. Литургија Пређеосвећена обично се врши одмах после часова (велико – посних), а који почињу у десет сати пре подне.
Говорећи у опште о времену служења св. Литургије, даје се на знање и то, да се на једном истом св. Престолу, једноги и истог дана не могу служити две свете Литургије, па то не смеју учинити ни разни свештеници тј. несме нпр.: други свештеник служити истог дана и на истом Престолу св. Литургију, ако је већ једанпут на том Престолу тога дана служено. Но, ако има у Олтару два св. Престола, онда се може једног и истог дана одслужити св. Литургија на оба Престола, али не у једно и исто време већ на једноме – споредноме – раније, а на другоме – главноме – тј. који је на средини Олтара, доцније.
Али један и исти свештеник никако једног истог дана, несме двапута служити св. Литургију. То несме учинити, па макар имао и два Престола у Олтару, па ни у двема црквама. Јер је “Христос једаред био распет, једаред је претрпео страдање, и једанпут умр`о за нас”. С тога се забрањује свештенику, да једног и истог дана може ма и “соборно” (тј. с другим свештеницима) служити пошто се тада не би могао понова причестити. Међутим, свештеник несме а да се тада не причести. Што се пак тиче ђакона, као помоћника а не вршитеља св. тајана, они једног истога дана могу у случају преке потребе и двапута примати учешћа у служењу св. Литургије, али се имају само једанпут, при првом служењу причестити.
 
3
О просфорама и вину
 
Предмети без којих се не може служити св. Литургија, јесу хлеб и вино. Јер освећење хлеба и вина, и претварање њихово у тело и крв Христову, јесте језгро, суштина св.Литургије. Све остало, само је припрема и довршетак овог најсветијег и најузвишенијег чина литургичког Богослужења.
С погледом на ову важност и светост тајне Евкаристије, треба, следствено, да и сами ови предмети буду потпуно чисти, природни, укусни.
Тако, хлеб или просфора (принос) треба да је умешена од чиста пшенична брашна, накисела, мало посољена, лепо испечена, мека, укусна. Брашно из које се меси просфора, мора бити само пшенично без икакве мешавине с другим житима напр. јечмом, ражју, кукурузом, крупником, нити се сме служити на просфорама, које су умешене од ових, већ само на просфорама од пшенична брашна. Просфоре не смеју бити замешене ничим другим већ чистом водом, нити ма чиме (медом, јајима итд.) премазиване[16].
Просфора мора бити накисело умешена, на квасцу. На пресном хлебу никако се несме служити. Осим тога, просфора несме бити подлупљена, или гњетава или недопечена, или бајата или плеснива, ни тврда. С тога у очи празника, кад се има служити св. Литургија, свештеник је дужан, да једну од просфора преломи, и увери се о њеној каквоћи и, ако се увери да просфора није како треба, онда, да нареди, да се друге боље спреме. С тога треба да месе не само стари, честити људи, или старе побожне жене, но које су и веште у томе.
Свештеник је дакле дужан, да обраћа озбиљну пажњу на каквоћу просфора. У противном буде ли служио на тек буди каквој просфори – црној, недопеченој, гњетавој, или буђавој или подлупљеној и томе слично, подлежи страшном суду Божјему, по ономе “проклет всјак дјелаја дјело Божије с небреженијем”, јер би унизио саму св. тајну и самога Господа Исуса Христа, у чије име чинодејствује. А ово би собом повукло и одговорност пред вишим црквеном влашћу.
Просфора за Богослужење треба пет: једна – из које се вади само Агнец, који се освећењем на св. Литургији претвара у истинито тело Христово; из друге просфоре вади се троугласта частица, у част и славу св. Богородице; из треће – девет частица у спомен светих; из четврте просфоре ваде се частице за живе чланове цркве, а из пете – за умрле чланове. Но, пошто има доста сиромашних цркава које нису у стању да сносе трошак око мешења многих просфора(јер за 80 празника у години, требало би око 400 просфора), то се могу употребити само три просфоре, па у крајњем случају и једна[17]. У првом случају из једне се вади Агнец, из друге – частица Богородична и у част девет чинова, а из треће – у част девет чинова, а частица за живе и умрле – из ивица обеју ових просфора. – У другом пак случају тј. ако је само једна просфора, онда из ње извадити најпре Агнец, а затим и све остале частице. Али на сваки начин треба свагда имати најмање две просфоре,једно ради потребе, да има више нафоре, а друго, да се једна нађе у резерви, за сваки случај.
На свима просфорам мора да има печат, звано “слово” у овој форми и натписом:
 

 
Бар на просфори, из које се Агнец вади, мора непремјено ово “слово” – крст с овим натписом: “ИС. ХР. НИ. КА.” бити. На осталим просфорама може и без овога. Но, у случају крајње нужде, ако се из одређених просфора за Богослужење не би могао извадити и употребити Агнец – ма то због чега било – а не би више просфора са овим знаком “слова” било, онда свештеник може узети просфору без “слова” или макар сомунчић, па копљем означити крст и слова ИС. ХР. НИ. КА., а затим употребити за Агнец. Но ово сме бити само у крајњој невољи[18]. – Поновити се не сме, јер би то био доказ његове немарности и непажње према светињи и онда је одговорност ту и пред претпостављеном му влашћу.
Просфора из које се вади Агнец мора бити дупло већа од осталих, састављена из два – горњег и доњег дела (при мешењу треба дакле две просфоре, једну на другу ставити, па по врху “слово” утиснути). Ово с тога, да се означе две природе у Исусу Христу. – Остале просфоре – без овога двојства.
Просфоре, које су употребљаване на Литији, не смеју се употребити за проскомидисање, сем наведене крајње невоље.
 
ВИНО
 
За служење св. Јевкаристије вино мора бити црно чисто, природно, од грожђа, немешано ни са каквом течношћу па ни са водом. Оно не сме бити кисело – “цикнуто”, ни буђаво, ни водњикаво, нити ма каква задаја и непријатна укуса, већ треба да има чист вински, пријатан мирис и укус. Вода се сипа у њ` при проскоимидисању мало, а затим доцније на, св. Литургији “теплота” – топла вода. Но, и свештеник и ђакон морају бити обазриви при сипању воде и “теплоте” тј. да према количини вина, удешавају количину воде, тако да вино потпуно задржи свој вински укус и мирис. Дакле не сме бити у Путиру половина вина а пола воде, већ воде много мање.
Вино за тајну причешћа мора бити црно, а не бело, јер црно вино и својом бојом и укусом личи на крв, па се при освећењу на св. Литургији оно и претвара у пречисту крв Господа нашего Исуса Христа, која је проливена и пролива се за очишћење наших грехова.
 
4
Лица која служе св. Литургију
 
Света Литургија тако је узвишено, пресвето, величанствено, чудно и тајанствено Богослужење, да оно собом превазилази сва остала Богослужења. Управо ова и ништа друго нису него ли припрема или увод у ово Богослужење – св. Литургију.
Тајна причешћа, претварање хлеба и вина у пречисто и пресвето тело и крв Спаситељеву, таква је светиња над светињама, чудо над чудима, велељепност над лепотама. Сљедствено, оваква светиња сама собом изискује, да и вршитељи ове тајне, служиоци божанствене Литургије буду особита изабрана, узвишена и одабрана, нарочито за то опуномоћена лица, која могу приступити светоме Олтару, Богу живоме, Престолу страшноме и вршити оно, што ни анђели немају права вршити – свету Литургију. За вршење светих тајана у опште, па сљедствено и за служење свете Литургије потребна су нарочита лица, која на то имају права. А то су: епископи, свештеници и ђакони. Управо, само епископи и презвитерису “стројатељи” тајана Божјих, а ђакони су њихови помагачи[19]. Према томе световна лица која немају свештеничког чина, па ни ђакони, ипођакони, чтеци, појци не могу вршити свету Литургију. И ко би од њих то дрзнуо учинити, такво Богослужење не би било стварно, не би била Литургија, па макар се и правилно вршила; такво лице подлегло би страшној одговорности пред Богом и судом црквеним, као крадљивац светиње Божје. Из наведеног само собом сљедује, да само законито, од Архијереја рукоположено у чин свештенички лице, има права, власт и благодат служити св. Литургију и вршити остале тајне и обреде. Свештеник треба да је “избран, честен, цјеломудрен, трезвен”, да је побожан, да је скроз прожет дубоким поштовањем према св. цркви и њеним уређењима, свештеник, који треба темељито да зна, и да је прожет сазнањем велике важности свештеничког чина, тешке одговорности пред Богом и црквом Његовом, ако би се показао небрежив и немаран у вршењу својих тешких свештеничких дужности. Он треба ме само да је високо уздигнут над осталима смртнима у моралном животу свом и свога дома, но још и да бриљира потребним знањем, науком, одличним познавањем св. Писма, Богословља, Литургике и свега осталог, што стоји у тесној вези са његовом личношћу, као пастира Христова стада, дјелатеља Његова винограда и “строитеља тајана Божијих”.
Даље, он треба да зна установу, суштину и важност св. тајана, историјски и тајанствени смисао њихов. У противном, зар може он бити пажљив, зар ће се односити са страхом и поштовањем према тајнама; зар се његова душа може раздрагати и доћи у умилење, ако он не разуме ни то што говори, ни то што ради у служењу? Сваком узгласу, свакој речи, сваком дјејству при вршењу божанских тајана а особито св. Литургије, он треба да зна смисао и значај. У противном биће “јако мјед звјењашч”.
Још даље, свештеник треба да је скроз прожет осећањима побожности, да скроз зна и учење православне цркве, да потпуно верује у све оно, што црква Христова исповеда и чему учи: дакле, треба да има тврду веру и мисли православне. У противном, невјерије и неправилно тумачење догмата, затварају душу те њу не проницава, на њу не дејствује благодат[20].
То је у опште што се од свештеника тражи.
Посебно пак, свештеник кад хоће да приступа св. Престолу, ради приношења бескрвне жрве, он треба да се за то и нарочито спреми. Та спрема састоји се у овоме:
1. Свештеник треба да је потпуно слободан и властан у вршењу Богослужења. С тога свештеник, који је под забраном епитрахиља, или је одлучен, или му је судским путем одузето право чинодејствовања, ни у ком случају несме служити св. Литургију па ни остале тајне и обреде вршити. Дрзне ли то учинити, оно што буде вршио нема никаква значаја ни важности, а међутим и сам ће бити подвргнут страшном суду Божијем и црквеном, као “свјатотатец”[21].
2. Треба да му је савест мирна, да нема на себи смртна греха. Осети ли, да га савест изобличава због каквог греха, да сузама покајања и исповешћу пред духовником, очисти своју савест и своју душу од грехова, па тек тада да приступи служењу св. Литургије. Но, дрзне ли да без тога очишћења и ослобођења од смртнога греха служи свету службу, навући ће на себе гњев Божји, биће подвргнут вечној осуди. Јер кад по речима св. апостола Павла (1 Коринћ. 11,27) “јади и пијај недостојње, суд себје јаст и пијет”, то тим више подлежи још страшнијој осуди онај, свештеник и ђакон, који се усуди да свештенодејствује, а није тога достојан[22]. Но ако би за време саме свете службе сетио се неког свог тешког греха, за који га савест изобличава и на души му дође мучно и тешко, то у таком случају не треба да прекраћује св. службу, али да да тврдо обећање, да ће се по свршетку службе исповедити, а за време ове, да сузно моли преблагог Бога, да му тај грех опрости, давши и обећање, да ће у будуће бити пажљивијии неће такав грех понављати. А чим пак сврши свету службу, да обећање своје изврши, исповедивши се пред духовником.
3. Свештеник и ђакон треба да су у миру и љубави са сваким, да пре, него ли приступе Олтару Господњу, измире се и примире се, ако су с киме у свађи и омрази; да потраже опроштај ако су кога увредили, па и сами да опросте, ако су они кога увредили (Мат. V 23.24). Но, ако буде немогуће, да свештеник и ђакон лично, собо, потраже опроштај од онога кога су увредили, зато што се тај не налази у њиховој околини, то они треба умно, духовно, да потраже опроштај, с тврдом намером, да чим се виде и састану, да ће се с увређеним и лично измирити и од њега опроштај тражити. Али, ако свештеник – ђакон у праву, ма и неправедно од кога нападнут, ипак, пре него ли пође ка светом храму Божјему, треба да опрости ономе, који га је увредио онако, како је Господ опростио својим мучитељима, јер су они, – свештеник и ђакон – служитељи Његови – Христови, подржатељи живота и дела Његових, проповедици мира и љубави јеванђељске. Па кад они као такви не праштају ближњима својима, браћи својој, како ће изићи на предикаоницу и говорити о ономе – миру и љубави, чега сами немају? Како ће отворити уста своја и завапити оцу небесноме: “и остави нам долги нашја, јакоже и ми остављајем должником нашим”, кад тога у самој ствари и сами не чине?! Неће ли им се од верних упутити тада умесна и оправдана замерка: “врачу исцјелисја сам”.
4. Свештеник и ђакон свагда, а нарочито уочи дана, када имају служити св. службу, треба да се уздржавају јела и пића. А још боље би било, да увече не вечерају, или тек мало што, али алкохолна пића никако тога вечера да не пију. После поноћи не треба ништа у уста узети. Ко би пак прекршио ово правило, па би до поноћи јео, пио и напио се па би онако неисправан, мамуран, с упалим очима, подадулим лицем, дрзнуо да служи св. Литургију, страшно би се огрешио о светињу страшне тајне, натоварио би на се тешки грех и још тежу одговорност и казну неумитнога Судије – Бога. А који би дрзнуо, да у пијаном стању приступи св. Олтару и св. служби, незнајући у пометњи шта чини и шта чита, тај не само што не би изазвао саблазан код присутних и тешко згрешио, но не би ни свршио св. службу, јер таква Литургија, не би била оно, што треба да је, не би могло тада бити претварање хлеба и вина у тело и крв Христову.[23] Јер само оно, свештенодејство има свога значаја, важности и силе, ако га је свештеник вршио и свршио при чистој свести, здравом уму и сазнавањем важности и значаја истога у славу Божију и спасење верних.[24]
5. Уочи дана служења св. Литургије, и свештеник и ђакон треба да обрате пажњу и на своје тело, да се окупају или бар главу измију, нокте на прстима руку исеку, те да каква частица св. Агнца при служењу, не би за нокте зашла; да своје бркове око губица исеку те како не би длаке при св. причешћу умакле у крв Спаситељеву[25]. Сутрадан треба да се обуку у чисто празнично одело, обућа да буде чиста, коса очешћана и уопште цела спољашност свештеникова, треба да собом изазива поштовање, и да је се свештеник спремио, да ври свету Божанску тајну, којој и анђели са страхом прилазе.
6. Свештеници и ђакони, који имају жене, да буду уздржљиви најмање два дана пре служења св. Литургије и један дан после служења. Уочи дана служења забрањује се и спавање на једном кревету са својом женом. А сутрадан када одслуже св. службу да се не смеју ни дотаћи своје жене. У противном, ко би се од свештеника или ђакона усудио да ово правило пренебрегне, тај би се веом тешко, страшно огрешио, јер би тиме понизио највећу божанску светињу – тело и крв Спаситељеву, тиме би увредио Светога над светима, јер би задовољавањем плотске страсти своје ову претпоставио јединственоме и највећем благу и на небу и на земљи – Богу. А страшно је и ужасно “пасти у руке Бога живога”; “Бог поругајем не бивајет”.[26]
7. Пошто је свештеник, односно ђакон по природи својој, као и сваки човек, подложан страстима, слабостима а и по неким недостацима; пошто је свештенослужитељ више него ма који други изложен саблазнима, тешким искушењима од демона, напастима и непријатностима од света, – то није немогуће, да по неки пут у нечему, вољно или невољно згреши, а понеки може се заборавити па и тешко згрешити. Међутим, дужности свештеничке и одговорности пред савешћу и Бога заповедно од њега тражи, да треба и мора да служи св. Литургију. И у таквом случају шта да ради?
На ово питање питање дат је раније одговор[27]. Осим тога, што је тамо казано, још се налаже свештенику – ђакону следеће:
а) Да уочи дана служења прописно одслужи или одстоји вечерњу у храму Божјему. Затим увече, у дому своме а после вечере да очита такозвано вечерње правило: какон Исусу Христу, какон светој Богородици (који се почиње ирмосом: Воду прошед), молитве “на сон грјадушћи”, а ко може и – канон Ангелу Хранитељу. Ово се има читати уочи недеље, дакле у суботу вече. Но ако је какав празник пао у понедељник, кад свештеник мора служити св. Литургију, онда у недељу вече чита ово: “канон Исусу Сладчајшему”, канон светој Богородици, какон празнику, који се сутрадан празнује или – Арханђелима; у понедеоник – “канон покајанен” ко Господу Исусу, “канон молебни ко Пресјатјеј Богородицiе“, канон празника или Претечи и “канон Ангелу Хранитељу”; у уторник вече – “канон Исусу Сладчајшему, канон Богородици – Одигитрији или по гласу Октоиха и канон Анђелу Хранитељу”.
Но, дешава се, да је свештенику (особито ако је при једној цркви) због других парохијских послова немогуће да прочита потпуно јутрење правило, јер за то нема ни времена (напр. ако је позват да сврши хитно какво чинодејство или уз посте има после јутрења да исповеда), онда за сваки случај, треба још увече да очита канон “ко Причашченију”, мора непремјено прочитати, колико ради његове душевне потребе, толико и ради саме духовне припреме за свршавање страшне Јевхаристичке тајне. Ни у ком, случају, не сме их изоставити[28].
Има свештених лица, која за време вечерње или свеноћнице или јутрење читају “Правило молитвеноје… “, дакле не обраћајући пажњу на оно, што се на вечерњи или јутрењи чита и пева. Таква се практика забрањује јер не одговара своме назначењу и изишло би то, као да је то “Правило” важније него ли сама вечерња или јутрења[29].
 
5
Свештеничко – црквено одјејање, службеник, осветлење, кађење
 
1. Припремивши се и душевно и телесно за служење св. Литургије, свештеник треба да има и прописно одјејање – свештенички окрут – у које спада: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице и одежда – фелон; а ђакон: стихар, наруквице и орар. Ни свештеник без свога свештеничког, ни ђакон без свог ђаконског одела, ни у ком случају и никада не могу и не смеју служити св. Литургију, а свештеник без епитрахиља не сме ни другу никакву тајну ни обред свршити.
Ако би какав свештеник или ђакон дрзнуо да служи свету службу без свога – црквеног одјејања тај би, као преступник црквених правила, смртно сагрешио и за своју дрскос подлегао би казни одлучења па и низвргнућа из свештеничког чина[30].
Све одјејање треба да је сашивено од лепе златоткане или свилене или вунене стофе[31]. На сваком парчету овога одјејања, треба да има крстова од ширита или везених или плетених од срме. На одежди – фелону, крст на леђима, као и на предњем делу; – епитрахиљу на врху – олучастој страни, која се ставља на врат, као и на грудима; на стихару – на предњој страни на грудима као и на леђима; на појасу – на средини његовој и на наруквицама – на средини. Затим свако парче треба да је оперважено ширитом у опште прописно скројено и сашивено. Одјејање мора бити чисто, без мрља или покапина од воска; мора бити потпуно цело целцато; не сме бити поабано, раздерано овде, онде, рашивено, згужван, или у опште такво којим би се понижавала сама светиња и велељепије свете Литургије. Ко излази пред земна Господара – владаоца, тај облачи пристојно или најлепше одело. Па зар “стројитељ” тајана Божјих, да приступа Цару “царствујушчих” и Господу “господствујушчих” тек у ма каквом било оделу свешеничком? Не и никако! У противном, ко би од свештенка дрзнуо да служи свету службу у поабаном, поцепаном, издртом, ишараном многим разнобојним закрпама или прљавом оделу, тај би свештеник смртно сагрешио: једно што би тиме саму свету службу багаелисао, унизио, а друго, произвео би саблазан и сумњичење код самога народа у храму. Ако пак одјејање дугом употребом поаба се или поцепа, свештеник је дужан настати, да се ново одело купи. Наиђе ли у овоме на какву сметњу, да одмах извести вишу надзорну црквену власт и догод од ње не добије инструкцију, да не служи у поцепаном одјејању, о чему да благовремено извести црквене туторе и своје парохијане.
Равним начином, свештеник да не служи свету службу у сасвим простом оделу, сашивеном од цица или обичног платна и томе слично већ напремјено од вунене или свилене тканине. – Одјејање свештеничко треба да је лепо скалупљено, сложено, парче по парче у нарочити за то саграђен орман, који да стоји у припрати храма.
2. Свешеник мора имати у св. Олтару Службеник, чист, неизбрљан, непоцепан, из кога ће читати молитве и остало при служењу св. Литургије. Свештенику се строго, забрањује да при служењу св. Литургије ма што на памет говори, већ мора све из Службеника да чита, па ма то био и обичан узглас. Ово је забрањује и због могуће пометње, или забуне свештеникове при читању или узглашавању којом би – забуном – могао не само произвести неред, но и себе унизити, а слушаоце у непријатно стање довести. Само молитву при Малом Входу, благосиљање Входа, извесна прошенија, или узглашавање на Великом Входу у храму, треба свештеник на памет да зна. Остало све да се чита из Службеника.
3. При вршењу велике вечерње, празничне јутрење и свете службе, треба да има бар пет свећа за осветлење св. храма: две на св. Престолу[32], и две пред иконостасом на светњацима пред престолним иконама – Спаситеља и Богородице. Свеће морају бити од чиста воска. Свеће од лоја или стеарина не смеју се никако употребљавати. И свештеник и тутори дужни су се старати, да се за цркву набављају свеће од чиста воска, без икакве смесе. Тога ради, како свештеник тако и тутори дужни су или лично или преко надлежне власти контролисати продавце воштаних свећа. А у исто време да обраћају пажњу и на оне свеће, које буду доносили хришћани у цркву, па чим примете, да нису од чиста воска, одмах да их из цркве уклањају.
Осим свећа, у храм а ради његовог осветлења употребљава се и зејитин у кандилама, која су намештена пред Распећем, Престоним Иконама, пред иконом Св. Јована Претече, иконом храма, Тајном Вечером и осталим иконама. Пред служење велике вечерње, велике – недељне и празничне јутрење и св. Литургије, пале се сва кандила. При мањим и посведневним Богослужењима, обично се пале само три кандила: пред Распећем и пред Престоним (Спаситељевом и Богородице) иконама.
4. Ради кађења св. храма при Богослужењу, потребни су извесни смоласти мириси – тамјан и измирна, којих треба свагда у храму да има. Свештеник је пак дужан, да свагда при Богослужењу кади, кад је за то прописима црквеним одређено. Тако, и за време чак и обичне посведневне јутрење и вечерње, а куд и камо пре, за време вршења велике вечерње, велике јутрење а особито Литургије, обавезни да у извесно време тих Богослужења кади. Онај свештеник, који би ову дужност пренебрегао и извршио који обред у цркви без кађења и без осветљења храма Божјега, тај би био одговоран пред Богом, пред црквом и пред надленом влашћу, као немарљиви вршилац Божанских тајана и прекршилац црквених прописа.
 
6
 
Сем свега наведенога и свештенику и црквеним туторима стављено је и ставља се у дужност, да црква свагда има и свога чтеца, певача и црквењака. Првима тј. чтецу и певачу дужност је да при Богослужењу читају и певају у цркви када тиме помажу свештенику у вршењу св. Богослужења. Ако дотична црквена управа не би, због малих црквених прихода била у стању да плаћа и чтеца и певача “певчика”, онда се у таквом, крајњем случају може ограничити само на певаче и црквењака.
Певач пак треба да је упознат како са црквеним правилом, тако и са певањем црквених песама, дакле да зна Осмогласник, и бар по једну херувику и по један причастан. У осталом, свештеник је обавезан, да свагда певачу покаже, а према служби дотичнога празника, што се има тога дана певати и уопште какво правило тога празника. Ово је свештеник дужан учинити пре почетка вечерње, јутреље, односно Литургије те да за време самога Богослужења не би било каквога неспоразума и нереда. С тога се свешенику строго забрањује, да за време самога Богослужења не сме протестовати гласно, нити укоревати нити викати из Олтара на певача, ако би овај случајно (у певању и читању) погрешио. Ако су погрешке мање природе, незнатне, свештеник треба да оћути и гласно не поправља. Но ако су погрешке веће природе, онда ће свештеник немим знаком – мимиком дати на знање певачу, било да певач дође у Олтар па да му свештеник шапатом погрешку исправи, било да сам свештеник изиђе из Олтара за певницу и певачу тихим гласом покаже у чему је погрешио и да га поправи. Ну излажење из Олтара може учинити само до Великог Входа (ако се св. Литургија врши) а после никако. Који би се свештеник пак толико заборавио, да гласно и набусито или прекорно исправља и поправља певача за време Богослужења, тај би се љуто оглешио о своје свештеничко достојанство и углед, као и о светињу храма Божјега, у коме треба да код свештеника свагда провејава најчистија побожност, права и истинита смерност и кротост као стојитеља Божанских тајана, истинита љубав и снисхођење према млађима. Сем тога свештеник лармом својом у цркви унизио би само Богослужење и произвео би негодовање и саблазан међ богомољцима, а то би све, разуме се, навукло на свештеника тешку одговорност и пред Богом и пред св. црквом. У храму Божијему треба да је све скромно, тихо благопристојно, побожно, свето, узвишено и “всја по чину”… Свака црква треба да има не само певача но и црквењака – црквенослужитеља, коме је првенствена дужност да прислужује свештенику у св. Олтару; да доноси ватре да додаје свештенику кадионицу и тд., као и да чисти цркву, пали кандила, пали свеће ван Олтара – (а у св. Олтару на св. Престолу и на Проскомидији пали свеће само свештеник), звони и тд..
Свешенику се најстрожије забрањује, да самога себе послужује у светом Олтару тј. не сме нпр. сагињати се, метати ватру у кадионицу, тамјан и томе слично, јер би таквим поступцима унизио онога, кога он собом за време Богослужења у опште а нарочито св. Литургије, преставља.
Њему као вршиоцу Божанске службе и св. тајана, тачно је одређе делокруг његвог – свештеничког – рада, кретања и пословања у св. храму Божијему и само у томе делокругу има се он и кретати. Јер нпр. зар не би било за свештеника и за службу, коју врши у храму Божјему, понижавајуће, ако би он под епитрахиљем и одеждом, вршио чисто црквењачке дужности: доносио ватру, палио кандила, звонио и тд… ?
Дакле, свештеник мора бити у храму само свештеник, служитељ Бога живога и врити само оно, што му као свештенику принадлежи. У противном, ако би се он спустио на ниво црквењака и вршио црквењачке дужности, тешко би се огрешио о своју свештеничку службу и своје чисто свештеничке дужнсти.
 
***
 
Казавши у опште великом светлости, големој важности и спасоносном значају св. тајне Евкаристије, казавши о св. храму, његовим главним деловима, потребним предметима и утварима, сасудима за вршење св. Литургије; казавши у главноме и о вршиоцима св. Литургије – свештенику и ђакону, њиховој спреми и спремању за вршење св. службе; казавши напослетку и о лицима, нижим црквено-служитељима, као помагачима и прислужницима светом храму Божјем, ми сада прелазимо на излагање самога порека или начина вршења свете службе – Литургије – и како треба она да се врши.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Изјасненије Литургији Ив. Димитревскаго стр. 37 и даље.
  2. – тамо
  3. – тамо
  4. Типик гл. 9 – вечерња. Чинови. Литургија Златоуста – види после входа с Јеванђељем.
  5. Сама реч Олтар – Алтар – alta ara – значи: узвишени жртвеник, јер он треба да је нјузвишенији део храма, и да тако буде на догледу свима, који су у храму.
  6. Ако би Срачица сасвим оветшала, поабала или поцепала а храм је освећен, онда с благословом надлежнога Архиререја и прописном молитвом може се и треба да се новом замени.
    Исто бива и са – Индитијом. (Види Учитељноје Извјестије – 239. Хојнацки – стр.66.
  7. Антиминс треба да буде из ланене или свилене тканине, а Илитон од обичне материје и нешто већи од Антиминса.
  8. Но ако је црква – храм освећен од Архијереја – кад се и св. мошти стављају у св. Престо, онда Антиминс може бити и без св. моштију.
    Изјасненије Литург. Димитријевскаго. Чиновник Архијерејски.
  9. Практическоје руководство дља свјашченослужителеј. . . Прот. А. Т. Хојнацкаго стр. 75.
  10. Речи: Проскомидија значи приношење, јер су верни приносили и приносе, што је потребно за свету службу – хлеб и вино; жртвеник – на њему се спрема хлеб и вино, ради свршавања бескрвне жртве тј.: служења св. Литургије; предложеније – верни су “предлагали” давали даре – хлеб и вино ради служења св. Литургије.
  11. Учитељ. Извјествије у Службенику.
  12. Типик – последованије Великој Суботи.
  13. “При часје 7 – ом дне” , Типик – 24. Јануара.
  14. “При часје вечерњем” – Типик 5.Јануара.
  15. Во 8 – и час дне (по нашему 2 по подне) Типик.
  16. Хојанацки стр. 77. У Учителноје Извјестије
  17. – Хојнацки – стр. 81.
  18. У овој “крајњој невољи” могу се употребити просфоре које су на бдењу – лигији – у очи неког празника освећене. (Хојнацки – страна 82.) Премда то Службеник забрањује.
  19. Ап. 2; Гангр.б; Лаод 25; Догм. Богосл. Фил.III I. 303.
  20. Изјасненије Бож. Литургије Димитријевскаго, стр. 52.
  21. Учителное Извјестије – 230; Хојнацки.
  22. Изјасненије Литургији Дмитревскаго, стр. 55.
  23. Учителное Известије
  24. Хојинацкаго – стр. 57.
  25. Увече да испере зубе и уста своја. Ако би ово изјутра чинио, па би тада случајно прогуно кап – две воде, може служити. (Св. Тим. Алек. – одговор на питање 1б то).
  26. Ако би свештеник или ђакон уочи дана служења имао т. з. “пољуцију”, а међутим мора служити, онда да се свесрдно помоли Богу за опроштај, прочитав такозвано “правило от Оскверненија”.
  27. Види на страни 32 и 33 под 2. и 3.
  28. Учиелноје Извјестнје. Практическоје Руководство дља свјашченослужителеј – прот. Хојнацкаго – стр. б3.
  29. Хојнацкаго – стр. б3. Правило Молитвеноје, стр. 127.
  30. Ну, ако је ко одликован набедреником, па га није набавио или не може да га набави, може и без њега служити.
  31. Ово одјејање набавља црква из свога капитала, или црквена општина прирезом.
  32. Ове свеће на светом Престолу и Проскомидији пали свештеник. (Хојнацки стр. 68.)

One Comment

  1. Miodrag Ćosić

    Poštovani,

    Da li negde mogu da kupim ovu knjigu – Pravilnik- pomoćna bogoslužbena knjiga od Episkopa timočkog Melentija?
    Kao potomak Melentija Vujić, prikupljam svu njegovu građu koju je ostavio, ali štampano izdanje ove knjige nisam uspeo da nađem.

    Unapred hvala na odgovoru,
    Miodrag Ćosić