Прави начин исповедања вере?

Питање:
Помаже Бог! Данас сам први пут прегледала теме на сајту и доста тога сам прочитала што ми је помогло око мојих дилема, али сам ипак одлучила да потражим конкретан савет. Надам се да се не понављам, тј. да није већ постављено исто или слично питање, а да ми је промакло у прегледању тема. Већ неко време (око годину дана) се све више занимам за Православну веру и религију и трудим се да будем ревносна у читању Библије, молитви ујутру и увече и за време јела, у последњих пар месеци идем обавезно на литургије а понекад и на друге службе и примећујем да ми то све чини добро. Имам проблем са испадима гнева, што се веома смањило одкако сам почела са молитвама. Покушавам да дајем што чешће милостињу, да помажем родитељима (иако сам раније била бунтовник и свађала се са њима често) , и остало што саветују духовни очи у књижицама тог типа, мада ме доста тога и збуњује у њиховим саветима. Само да напоменем да сам раније живела у духовном и телесном хаосу. Родитељи и пријатељи примећују да сам се доста изменила у позитивном смислу. Сада сам у озбиљној вези (око 2 год.) и ускоро, ако Бог да, треба да се венчамо, јер знам да је грех то што имамо ванбрачне односе то ме, иначе, веома тишти. Да ли је потребно посебно се припремити за ступање у црквени брак? Оно зашто сам почела да Вам пишем јесте данашњи разговор са мојом мајком, која је часна и добра жена. Она и мој отац су у грађанском браку, кажу да тад нису била популарна венчања у цркви (прочитала сам да се то у Православљу води као блудни живот и да то практично значи да они немају шансе да уђу у Царство небеско, и то ме је јако узнемирило) . Ни она ни отац не иду у цркву, сем можда пар пута годишње на велике празнике, или у пролазу сврате да запале свеће. У кући се никад није водио разговор о Богу и вери, нису саветовали мене и брата што се тих ствари тиче, тако да смо одрастали у таквој клими модерне породице. Иначе, родитељи немају ништа против тога што идем у цркву, већ видим да им је драго. Већ пар дана ме копкало да је питам (и данас јесам) , да ли верује у Христа. Врло се изненадила мом питању. Рекла је да верује у нешто, да свако има свој начин веровања, молитви, да не мора да се иде у цркву, пости, исповеђује и остало да би се веровало и да су све то фантазирања и да се плаши да постајем задрта зато што буквално верујем, да се времена мењају и да треба прилагођавати религију и веру тренутној ситуацији у којој се људи и цивилизација налази, да религију и обичаје треба модернизовати, да је то слушала у неким емислијама. Нисам се сложила са њом. Рекла сам јој још и за то да би по црквеном закону она и мој отац требало да се венчају, на шта се она негодовала. Предлагала сам јој данас, а једном и раније (нисам наваљивала, по савету свештеника) да покуша да чита Нови завет; каже да је почела али да није разумела тај начин приповедања, па је престала. Саветовала сам је да не одустаје. На крају се разговор завршио жучно, уз моје сузе и жаљење што је тако испало, а мајка се веома узрујала. Није ми намера била да је расрдим, а моја је кривица што нисам умела да јој са љубављу стрпљењем предочим оно што сам имала на уму. На крају је рекла да је боље о томе више не причамо и ја сам се сложила. Мени остаје само да се молим да јој Господ отвори духовне оци, да види истину, мада признајем да и мене буне неки савети отаца и то шта се све води као грех. Све ме то, понекад, врло узнемирава. Да ли да наставим да читам такве књиге са саветима? Немам још увек духовног оца, и желим да га нађем, мада сам у пар наврата се саветовала са свештеницима. Волела бих да ме посаветујете шта ми је чинити. Постајем скептична по питању да ли треба друге саветовати, ако је очигледно да не иду путем који би требало, иако Свето писмо каже да треба ближњега укорити и посаветовати (а ако не послуша онда пред два сведока итд) . Ако је то ипак неопходно, који је онда најбољи начин ако видимо да некога то не занима и да испадам смешна кад причам о вери? Да ли је то моје лицемерје гордост, јер иако желим да верујем и да будем ближа Богу, ја сам ипак на почетку тог пута и ко сам ја да убеђујем друге у нешто што и сама довољно не разумем? Како да одржим баланс у свом односу према Богу и према ближњима и при том не паднем у прелест? Поздрав и хвала!
Ljiljana


Одговор:
Бог Вас благословио сестро и помогао Вам да истрајете на путу ка Царству небеском! “То Царство се с муком задобија, ! рече Господ у Светоме Јеванђељу. Дакле без муке не може. Драго ми је што сте на свом примеру увидели колико наша Православна вера може да позитивно утиче на цело наше биће, да нас промени, препороди, набоље. Да васкрсне у нама оно најбоље. Даће Бог па ће доћи Ваши родитељи до сличног спознања и можда и до венчања. Али ту Ви треба да им дате пример, не толико речима, многи причају па и безбожници, колико делима и љубављу, како према њима тако и према будућем супругу. А то се не постиже одједном, већ постепено. Молите се почешће Преп. Серафиму Саровском који је доста моћан у молитви за смањење гнева и беса. Ваш у Христу отац Иван Делић парох глогоњски

Comments are closed.