ПОУКЕ

ПОУКЕ
 
ПЕТА ГЛАВА
Покајање има велику силу
 
“А кад дође себи…”[1]
Бог је веома близу нас, али и веома високо.
Да би “спустио” Бога и пребивао заједно са Њим, човек треба да се смири и да се покаје. И тада, видевши његово смирење, многомилостиви Бог узвисиће га до небеса и веома заволети. Биће већа радост на небу због једног грешника који се каје,[2] каже Јеванђеље.
Бог је човеку дао ум како би се присећао својих грехова, кајао, и тражио опроштај. Човек без покајања је “тврда ствар”. Он је и врло неразуман, јер неће да се покаје како би се ослободио малог пакла у коме живи, а који ће га одвести у онај још гори, вечни. Тако се лишава и овоземаљских рајских радости које се настављају у Рају, близу Бога, уз много веће, вечне радости.
Налазећи се далеко од Бога, човек се налази далеко и од себе самог. Видиш, у Јеванђељу пише да блудни син кад дође себи рече: отићи ћу оцу своме. Дакле, када је дошао себи, када се покајао, тада је рекао: “Вратићу се оцу своме.” Док је живео у греху био је ван себе, није био “у винклу” јер је грех ван сваке логике.
– Старче, ава Алоније каже: Ако жели, човек од јутра до мрака може доспети до божанске мере.[3] Шта то значи?
– За духовни живот нису потребне године. Ако се покаје, човек може за једну секунду да пређе из пакла у Рај. Човек се лако мења. Може да постане анђео, а може да постане и ђаво. Еее, какву силу има покајање! Оно упија божанску благодат. Човека спасава и једна једина смирена помисао коју он призове у свој ум. А ако призове горду помисао, и умре не покајавши се због тога – пропада. Исто тако, смирена помисао треба да прати и спољашње уздисаје и унутрашњу скрушеност. Јер помисао јесте помисао, али ту постоји и срце. Што би рекао химнограф: Свом душом, и мишљу и срцем[4]… Ипак, сматрам да овде ава Алоније мисли на једно стално стање. Да би се достигло добро стање душе потребно је извесно време. Погрешим, покајем се и истог часа добијем опроштај. Ако сам борбеног духа, моћи ћу полако да учврстим своје стање, али до тада ћу се клацкати.
– Старче, да ли човек у познијим годинама може себи духовно да помогне?
– Да, када човек остари, пружа му се нарочита могућност за покајање, јер га тада напуштају све илузије. Када је био млад, човек је имао телесну снагу и није се мучио, па тако није ни био свестан своје немоћи, и мислио је да је у добром духовном стању. А у старости, тешкоће на које наилази и јадиковање помажу му да схвати да са њим нешто није у реду, да духовно храмље, и да се, схвативши то, покаје. Ако стекне духовну корист за то мало време живота које му је остало, и ако искористи искуство које су му за собом оставиле многе минуле године живота, Христос га неће оставити; помиловаће таквог човека.
 
Сузе покајања
Покајање је крштење у сузама. Човек се покајањем поново крштава, поново се рађа. Апостол Петар је својим одречењем на неки начин издао Христа, али он плакаше горко[5], и тако доби опроштај за свој пад. Односно, искрено покајање га је умило и поново очистило. Видиш, Бог је прво створио земљу, море, сву твар, а на крају је узео земљу и створио човека. Човек се прво рађа телесно, а после, у Крштењу, поново се рађа духовно кроз Божију творевину – водом, и Духом Светим – божанском благодаћу; водом и Духом[6]. Тако постаје нов човек.
– Односно, Старче, као што је Бог некада узео земљу и од ње створио човека, тако сада у Крштењу Он користи воду за једно ново стварање?
– Да, вода има смисао очишћења, па због тога свештеник у Светој Тајни крштења погружава човека у воду. Човек се умива од прародитељског греха, чисти од грехова, осењује га благодат Божија, облачи се у Христа, и тако постаје нов, поновно рођен човек. То је дело Светог крштења. Када је Никодим питао Христа како човек може да се поново роди, Он му је јасно рекао: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.[7] Светом Тајном крштења човек постаје ново, савршено створење Божије после пада. Због тога човек има велику божанску благодат, ако не оскрнави своје Крштење. Али и ако га оскрнави, ту је крштење покајањем. Ако је човек свестан свога греха и ако жали због њега, он се на неки начин умива сузама покајања и благодат Божија му поново долази.[8]
– Старче, ја већ годинама не плачем за своје грехе; као да немам ни једну једину сузу. Да ли то значи да у мени нема правог покајања?
– Зар те не боли када учиниш неки грех?
– Боли ме, али је тај мој бол можда плитак.
– Не доноси закључке на основу суза. Заиста, сузе су особина покајања, али то нису само оне. Неки људи час плачу, час се смеју. Бол срца и унутрашњи уздаси су унутрашње сузе које су узвишеније од оних спољашњих. Неки сироти човек ми је рекао: “Како сам ја тврд, Оче! Нема у мени ни једне једине сузе! Срце ми је као камен. Ах, како је у мени тврдо срце!” У ствари, он је био веома осетљив, а сматрао је себе веома грубим, јер није плакао. Али тај сироти човек је тако дубоко уздисао и стењао, да је било очигледно да ти уздисаји долазе из дубине његовог срца! А има људи који час плачу, а час се смеју; они су попут променљивог пролећног времена. Човек угледа неког несрећника, то га погоди, мало се исплаче, а онда помисли: “О, како ја састрадавам са болом својих ближњих!” Или ако на молитви пролије неку сузу, каже: “О, моју молитву Бог чује, пошто је произносим са сузама”, и тако успокојава своју помисао.
Постоје и неутешне сузе. Те сузе су ђаволске. Оне нису од покајања, већ од повређеног егоизма. У том случају човек егоистично плаче због свог пада. Повређен је јер је својом непажњом пао у очима других, а не зато што је ожалостио Бога, и тако се двоструко мучи. За време грађанског рата, један комунистички капетан – Бог нека би му даровао покајање – ухватио је неког сиромашног човека, оца деветоро деце. Пошто се није слагао са комунистичком идеологијом, капетан га је оборио на земљу и бездушно тукао. А тај човек је некада био у служби код њега. Викао је, јадник: “Добро ако ти није жао мене, али имам деветоро деце! Зар се не сећаш како сам те носио на раменима кад си био мали? Па шта сам ти лоше учинио?” Неко од капетанових другова, видећи како овај немилосрдно шутира човека, довикну му: “Еј, шта ти је тај човек скривио? Зар ти га није жао? Па он је глава породице.” И капетан је одмах почео да плаче, јер је та примедба погодила његов егоизам!
Такве сузе су егоистичне; оне су попут Јудиног раскајања. Предавши Христа, Јуда је отишао код фарисеја да би изјавио: “Сагреших”, али они му рекоше: “А што ти нама причаш да си погрешио?” Јуду је то увредило, заинатио се, бацио сребрнике, отишао и обесио се због повређеног егоизма[9]. А да се покајао, отишао Христу и рекао Му: “Опрости”, био би спасен.
 
Рукодеље које се никада не завршава
– Старче, шта је то радостотворна туга?
– То је радост која происходи из туге због неког нашег греха. У радостотворном плачу постоје и бол и радост, па се зато и назива – радосна туга. Човек тугује из усрђа, зато што је ожалостио Христа, али се и радује јер осећа божанску утеху. Грешник који се искрено покаје добија од Бога опроштај грехова, у себи осећа божанску утеху и може да достигне духовну радост.
– Старче, може ли човек који се бори да живи у покајању читавог живота?
– Да, ако се бори како треба, човек не види свој напредак, већ само своје падове, и живи у непрестаном покајању. Он не зна да се у почетку борио са једним демоном, а да се сада можда бори са читавим пуком демона. Јер колико се човек више труди да искорени неку страст и стекне неку врлину, толико се више непријатеља скупља око самог корена страсти, и они вуку корен страсти на своју страну. Тада, иако не види напредак, он ипак несумњиво напредује. И човек може до краја живота да живи у том стању, да не примећује напредак, да мисли да стоји у месту јер стално пада, а уствари он напредује јер непрестано повећава свој подвиг и бори се са све већим бројем ђаволака.
За човека који се бори, покајање је једно рукодеље које се никада не завршава. Када неко умре њега оплакују, закопавају у земљу, а онда заборављају… За наше грехе плакаћемо стално, до смрти, али са расуђивањем, и надом у Христа Који се распео да би нас духовно васкрсао.
 
Промена живота
Да би човек престао да чини неки грех, треба да се труди да избегава све оно што тај грех изазива. Ако пијаница жели да помогне себи и да престане да пије, не треба ни да пролази поред кафане. Потребно је мало труда и доброг настројења, и Добри Бог ће нам помоћи да превазиђемо потешкоће. Неко, рецимо, има неку страст. Он је спозна, бори се да је сасече, каје се, смирава. У њему постоји расположење да сасече ту страст, и то расположење “обавештава” Бога, те му Он помаже. Али како да Бог да благодат човеку који не улаже напор да се промени и зато наставља да греши? Божија благодат не посећује човека који се налази у погрешном духовном стању, јер таквом човеку благодат Божија не помаже. Када би то било могуће, Бог би и ђаволу послао своју благодат.
Благодат Божија долази и помаже ономе човеку који, кад падне у неки грех не остаје у њему, у својим грешним мислима, већ се каје за своје пропусте и бори се да не греши. Али када се човек не каје и грех сматра модом, то је демонско стање.
– Старче, како се спасао један од двојице разбојника који су били распети са Христом?
– Тај разбојник је прескочио преко зида и ушао у Рај! Односно, својим великим покајањем разбојник је “опљачкао” чак и Рај.
– Старче, ако човек промени начин живота и не пребива у својим старим греховним навикама, али понекад падне у неки од старих грехова, да ли то значи да у њему нема покајања?
– Е, ако улаже потребан труд да не греши и уз то пада, он и има неко оправдање. У почетку није лако. Али када човек заиста схвати колико су тешки греси које је чинио, неће у њих поново падати.
Некада је покајање било искрено. Када се неко кајао, није се окретао иза себе. Сећам се колико ми је једна жена помогла својим истинским покајањем. Била је веома скромна, ништа није говорила. Носила је црнину – попут монашке, бринула о једној црквици, палила кандила… И само то што би је погледао, пружало би човеку велику корист. А сада видим како неки људи, једва успевши да измене свој живот, почињу да поучавају друге, иако у њима још увек живи стари човек. Највећа помоћ за ближње је када се човек заиста покаје, престане да живи развратним животом и почне да живи духовно. Али да се човек, тек изашавши из стања у ком се налазио, показује пред другима као духован и да проповеда – е, то је већ прелест.
– Старче, можда они тако поступају мислећи да ће тиме да помогну другима?
– Да, да им помогну. Али у позадини оваквог њиховог делања – тим више ако су и колико-толико познати – крије се горда помисао: “Сада ће људи престати да причају о Караискакију[10] и Колокотронију[11] и почеће да причају о мени!” Одатле је јасно да су на погрешном путу. Ако заиста схватају своје грехе, за неко време не би требало да их заборављају и да показују самоувереност. Требало би више да пазе. А када пролећу разне идеје или помисли из пређашњег живота, да их одгоне као хулне помисли. То ће бити показатељ да они више не прихватају те помисли, јер им се духовни организам супротставља. Дакле, да би се човек заиста променио, треба да има велико смирење и да омрзне све старо у себи. Ако задржи из старог живота нешто што он сматра добрим, после ће се тим “добрим” заразити и све остало. Од тренутка када човек прими макар једну незнатнију мисао о старом себи, Бог престаје да му помаже и тада, ма шта човек чинио – то више није чисто.
– Старче, када човек промени начин живота, треба ли да се побрине да и његови ближњи промене мишљење које су некада имали о њему?
– Не би требало да егоистично пази на то да исправи мишљење својих ближњих. Треба да гледа како да се он сам исправи, па ће тада и помисли његових ближњих бити побијене саме од себе. А ако је његов ранији грешни живот и оставио мрљу у друштву или у ужем окружењу, она ће се избрисати његовим добрим држањем. Нема потребе да он ишта говори људима. Сам Бог говориће његовим покајањем.
– Старче, да ли помаже да записујемо грехе како их не бисмо заборавили до исповести?
– Када човека заиста боли грех који је учинио, он не може да га заборави. Савест ме изобличава, душа ме боли и непрестано мислим о том греху. Колико времена протекне од учињеног греха до исповести, толико тај грех “ради” у мени, рањава ми срце и изобличава ме. Страдам, али за то страдање добијам и сразмерно уздарје. Али када учиним неки грех и не мислим о њему, тада ме тај грех уопште не погађа. Заборављам га, и не исправљам се. Због тога се неки људи смеју када им се стави примедба због неког њиховог преступа, као да то није ништа. У томе се крије дрскост, равнодушност. То је нешто потпуно сатанско. Видела си шта каже Давид? Признајем кривицу своју, и тужим ради греха својега[12], и грех је мој стално преда мном[13]. И поред тога што му је Бог опростио, Давид је из приљежности опет у себи осећао бол због учињеног греха, и зато је стално добијао божанску утеху.
А неки се, опет, непрестано баве духовном “самодијагностиком.” Они педантно бележе своје пропусте, да би тобож истанчано делали на себи, анализирају их до ситница, ошамућују се, али притом се не исправљају. А када би се бавили својим крупним недостацима, једним по једним, и борили се како би се исправили, тада би и они ситни недостаци нестали.
– Да ли Бог прима славословље човека који не живи у покајању, а прославља Бога?
– Не, како би Бог могао да прими такво славословље? Пре свега је потребно покајање. А када човек пребива у греху, какву корист има од тога ако говори: Слава Теби Који си нам показао светлост…! То је дрскост. Једино славословље које таквом човеку приличи је да каже: “Благодарим Ти, Боже мој, што ниси послао неку муњу којом би ме спржио”, јер се у таквој врсти славословља налази покајање.
 
Изнуђено покајање
– Старче, ава Исак пише: “Свако покајање настало без човекове воље, нити садржи у себи радости, нити се сматра достојним божанског уздарја.” Како то човек може да се каје без сопствене воље?
– Реч је о човеку који се принуђује на покајање само зато што је пао у очима других људи, али то чини без смирења. Ја то тако разумем.
– Значи, постоји и покајање без наше слободне воље?
– Да, то је изнуђено покајање. На пример: да бих избегао непријатне последице, тражим од тебе опроштај за неко зло које сам ти учинио, али притом се изнутра не мењам. Човек изоштрен у лукавству поступа као да се тобож каје и држи се лукаво, прави поклоне са притворном добротом како би обмануо људе. Исто тако и када човек оде духовнику да би му исповедио своје грехе само зато што се боји пакла – ни то није покајање. Јер таквом човеку циљ није – покајање, већ то да не стигне у пакао! Истинско покајање састоји се у томе да човек, спознавши свој преступ, осети бол, замоли Бога за опроштај, а потом се и исповеди. Тако долази божанска утеха. Зато увек саветујем људима да се кају и исповедају. Никада им не саветујем само исповест.
Ето, уочљиво је да се људи који имају добро произвољење, када дође до земљотреса – потресу, кају и мењају начин живота. А други, који су у већини, у једном тренутку постају свесни свега, али чим прође опасност опет се окрећу свом старом начину живота. Зато сам човеку који ми је рекао да је у граду у коме живи био јак земљотрес, одговорио: “Дакле, добро вас је продрмао; али да ли вас је и разбудио?” “Разбудио нас је, разбудио”, на то ће он. “Разбудио вас је, само – поново ћете се ви успавати”, рекох му.
 
Покајање доноси божанску утеху
– Старче, шта је то божанска утеха?
– Шта је божанска утеха? Навешћу вам један пример како бисте боље разумеле. Дете направи малу штету, на пример – сломи некакву алатку свог оца, па се после секира и плаче, јер мисли да је то нешто озбиљно. Колико више дете плаче и спознаје штету коју је направило, толико га више отац милује и теши: “Добро, добро, дете моје, не секирај се, нема везе, купићемо другу.” А дете, видевши толику нежност свог оца, од усрђа још више плаче. Каже: “Не могу да се не секирам. Ето, сада вам је потребна та алатка а ја сам је сломио.” Отац му каже: “Дете моје, није то ништа, ионако је то била стара алатка.” Али дете се и даље секира. И колико се оно више секира, толико га отац јаче стеже у загрљај, љуби га и милује. Исто тако, колико се човек више мучи и тугује због своје грешности или због своје неблагодарности према Богу, и од све душе плаче што је својим гресима ожалостио Бога – свог Оца, толико му Бог дарује више божанске радости и унутрашње сладости. У таквој тузи има бола, али има и наде и утехе.
Али човек који жели божанску утеху, не би требало да је тражи. Треба да осећа свој грех, да се каје, и тада ће божанска утеха доћи сама по себи. Једном приликом на Светој Гори настао је известан проблем и неки су били на мети. Један од њих ме је случајно срео и рекао: “Ах, толико сам желео да те видим како би ме утешио!” И то само зато што га је неко испрашио. А притом је тај који га је испрашио био у праву. Када сам га чуо, збунио сам се! Бити крив, и тражити утеху! Да није тражио утеху, већ да се смирио и рекао: “Погрешио сам, Боже мој”, божанска утеха би га посетила. А он, иако је крив, хоће да му ја кажем: “Нема везе, немој да се секираш; твоја кривица и није баш тако велика, а ниси крив само ти, криви су и други.” Е, каква је то утеха? То је изигравање. Божанска утеха долази од покајања.
– Старче, када се након пада у грех човек покаје, али се осећа сломљено и душевно и телесно, да ли то значи да његово покајање није како треба?
– Првог дана душевна и телесна сломљеност је оправдана. Али касније, ако се човек заиста каје, ако преживљава унутрашњу тугу и бол, он осећа и божанску утеху.
– Да, али он свој грех не заборавља.
– Тако је, не заборавља га. Он осећа тугу, па утеху, тугу, па утеху… Удара самог себе због греха који је учинио, а Бог га милује; један ударац, једно миловање… То је покајање које доноси божанску утеху.
 

1. Лк. 15, 17.
2. Лк. 15, 7.
3. “Старечник”, “О ави Алонију”, Беседа, Нови Сад, 2000, стр. 103.
4. Из трећег тропара седме песме Умилитељног канона Мајци Божијој.
5. Мт. 26, 75 и Лк. 22, 62.
6. Јн. 3, 5.
7. Јн 3, 5
8. Овај израз Старац користи у смислу благодатног дејства, пројаве благодати.
9. Види Мт. 27, 3-5.
10. Георгиос Караискакис – још у раној младости као члан чувене хајдучке чете истицао се нарочитом храброшћу и борбеном вештином. Као турски заробљеник постављен је у личну Гарду Али-паше, због изузетних способности. Након неколико година поново је одбегао у хајдуке. Достигавши брзо до високог војног чина, остварио је неколико значајних војних победа у Грчком рату за независност (1821-1829). Погинуо је у војној акцији 1827. године.
11. Теодорос Колокотронис – заслужан за формирање и организовање хајдучких чета, одмах након избијања рата између Грка и Турака, 1821. године. У младости учествовао у руским и енглеским војним снагама у борбама против турске окупације, и одликован високим војним чином. Захваљујући раније стеченом ратничком искуству, успешно је спроводио војне акције у грчкој револуцији (1821-1829). Убијен је у Атини 1835. године. Његови ратни мемоари били су радо читани у Грчкој, а преведени су и на друге језике.
12. Пс. 37, 18.
13. Пс. 50, 3.