ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО

 

ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
 

 
VIII БОГ ЈЕ ДАО ХРАМ: СЛУЖИМО СЕ ЊИМЕ КАО ШТО ПРИЛИЧИ
 
Дочекасмо и благопријатан завршетак напора и старања око изградње толико вам потребног другог храма. Заблагодаримо Господу на том дару! Иако сте и саме уложиле велики труд и поднеле тежак напор, ја говорим о дару, будући да без помоћи Божије не бисте могле ништа учинити. Нисте ли у тренуцима неочекиване помоћи и у много чему другом и саме осетиле блиску и доброчинитељску руку Његову? Исповедајући дар, чиме ћемо узвратити Дародавцу Господу? Узвратићемо му на најбољи начин ваљаним и доличним употребљавањем дара. А ево како.
1) Храм није устројен само да би служио као спољашње, формално сведочанство нашег благочашћа, него да би вазда био испуњен онима ради којих је и саздан. То вам налаже обавезу да, без пропуштања, неизоставно пребивате у храму на свим уставом установљеним службама. Давши завет да ћете Господу служити подвижничким и молитвеним напорима, ви јамачно нисте ни биле намерне да попуштате лењости која би се у овом погледу могла јавити. Али, нека вас не искушавају неки, наводно оправдани изговори, којима се почешће служе вама сличне трудбенице. Нека вас не искуша, прво, жеља да пропустите ову или ону службу Божију због потребе да завршите извесно дело. Знајте да послови не напредују како ваља ако немају благослов Божији, који се задобија и низводи са неба… Како и где? Па, управо храмовном молитвом. Испроси ли се благослов, један час ће заменити труд читавог дана. Без благослова, пак, посао не успева и дан пролази узалуд. У свему овоме и саме сте, верујем, већ стекле знатни опит. Не идите, онда, против самих себе!
Нека вас не искуша, са друге стране, ни варљива помисао да из жеље да се, одвојене од других у самоћи, усрдније помолите и останете у келији, у време кад остале монахиње полазе у храм. Није ли за личну молитву одређено друго време, мимо часова које посвећујемо заједничкој молитви? Тада се и молите саме. На заједничку, пак, службу, прописану манастирским уставом, треба стално долазити… На сабрању је молитва топлија, усрднија, и вазда плодотворнија. Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18,20). А где је Господ, онде су и сва блага духовна… Како је жалосно што неке међу вама саме себе лишавају те ризнице! А дешава се да оне које остају у келији пропусте и заједничку молитву, и своју молитву не свршавају, те чине два зла: нарушавају поредак и себи наносе штету. Није ли зато боље једанпут за свагда поставити себи за правило да се никада не чине уступци таквој помисли?
Нека вас, са треће стране, не искушава слабост да у храм долазите тек пошто служба одмакне или да излазите пре свршетка богослужења. Вазда имајте на уму да је свака служба једна целина, те да само у својој целовитости доноси савршену и потпуну корист човеку. Као што је храна укусна тек када јој се дометну сви потребни зачини, тако ће и служба задовољити духовни укус само уколико је пратимо од почетка до краја. Према томе, онај ко пропусти почетак службе или не издржи до краја, сам себе лишава плодова свога труда, или, другачије казано, једном руком гради, а другом разграђује. Саздавши, дакле, украсивши и осветивши овај храм, трудите се и да га посећујете без престанка, одбацујући све испразне изговоре. То вам је прво.
2) У храм ваља ходити како приличи, а не тек тако. Јер, могуће је редовно ићи у храм, али не на похвалу, већ на осуду себи, те од похађања служби немати никакве духовне користи. Све што се односи на речено могли бисмо да обухватимо следећим правилима: чим зачујете први ударац звона, треба да напустите свако делање и да припремите душу за црквену молитву, читајући “Богородице Дјево, радуј се”, или “Царе небески”, “Оче наш”, или какву другу молитву. Прилазећи светоме храму, крај његовог прага оставите све бриге и старања о разноразним делима, ма каква била, како бисте ушле непомућених мисли. Ступајући у цркву, треба да се, као оделом, заогрнемо страхом Божијим, знајући коме долазимо и коме намеравамо да се обратимо у молитви. Заузевши своје место у храму (најбоље увек једно исто), треба да саберемо мисли своје и да умом станемо пред лице свудаприсутног Господа, приносећи му побожно поклоњење телом и духом и приклањање у скрушеном и смиреном срцу. Након овога треба нерасејаним мислима пажљиво да пратимо сва свештенодејства, да пазимо на оно што се поје и чита у цркви, и то све до краја службе. Ето свог наука. Овако чинећи, нећемо се досађивати у цркви, нећемо се освртати на све стране, нити причати, нећемо једва чекати да се служба сврши. Јер, ако прелазимо са једног молитвеног осећања на друго и са једне побожне мисли на другу, моћи ћемо да се упоредимо са онима који у прекрасном и мирисном врту прелазе од једне групе миришљавог цвећа ка другој. Само тако ће духовна топлина, као плод пажљиве молитве, испунити срца наша неизрецивом сладошћу, која неће дозволити да приметимо напор од стајања, и која ће нам сваку служба учинити кратком. Човек, међутим, који је непажљив према ономе што се савршава у цркви, неће избећи маштарије о безначајним стварима и јаловим делима. Он та дела неће убрзати, али ће неповратно протраћити време за молитву, те ће самог себе растројити и лишити плодова молитве, иако му се они, такорећи, сами пружају у руке. Нека нас Господ избави од овога греха!
3) Користећи се како ваља црквеним богослужењима, постепено ћемо се приближавати и ономе најважнијем, ради чега су нам и подарени видљиви, рукотворени храмови – непрестаној молитви која се умно у срцу савршава. Она ће, пак, наше срце учинити нерукотвореним храмом Божијим. Заповест о оваквој молитви примили смо од светих апостола. За њу су се једино старали и сви свети подвижници. И ми ћемо се застидети, ако се, подигавши овај вештаствени храм, не потрудимо око устројења невештаственог храма, ради кога је вештаствени и саграђен. Јер, каква је корист човеку имати оруђе, а не умети учинити оно чему је оруђе намењено? Онај ко не пропушта службе Божије и ко је на њима пажљив, лако стиче то непроцењиво духовно благо… Њему остаје да још нешто мало дода труду редовног похађања храма, наиме, да још дометне бригу о очувању у срцу топлине која се разгорела у храму. То ће постићи одржавањем пажње којом је душа у храму била осењена. Овога ради ваљало би заволети самотно седење у келији (искључујући време за неопходна послушања), чешће поклањање Господу пред иконама, често читање слова Божијег и светотачких списа, и – изнад свега – стећи навику непрестаног творења кратке, али свесилне молитве: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме”… Што више будемо напредовали у таквим напорима, душа ће се све више и више осењивати благодатним присуством Божијим, које ће ум узнети ка Богу а срце испунити сладосним уздисајима. А то и јесте непрестана молитва.
Стога изнад свега желим да се удостојите овога дара Божијег, као уздарја за ваш труд. Пошто сте саздале и украсиле овај свети храм, нека би Господ дао да се и саме духом сазидате у станиште Божије, у духовни храм, како бисте приносиле жртве благопријатне Богу, кроз Исуса Христа (1.Пт.2,45). Амин.
 
17. августа 1859. године у
Темниковском женском манастиру
(Тамбовска губернија)

Comments are closed.