ПОУКЕ СВЕЧАСНИМ ИНОКИЊАМА О ТОМЕ ШТА ОД ЊИХ ЗАХТЕВА МОНАШТВО
VII ОГЛЕДАЛО МОНАХОВАЊА У ЖИТИЈУ СВЕТОГА АЛЕКСИЈА, ЧОВЕКА БОЖИЈЕГ
Житије светога Алексија, човека Божијег, представља огледало монашког живљења у свом његовом савршенству. Ходите, сестре, да се огледнемо у то огледало. Погледавши, видећемо да ли је код нас све како треба, да бисмо се, на основу тога, или још више утврдиле у добру, или одбациле неприлично, или додале што недостаје.
Почетак монашког живота се састоји у остављању света и свега што је умесно у људском саживљењу. Онај ко ступа у монаштво не оставља само оно што је греховно и порочно (што је и сваки Хришћанин дужан учинити), већ и све природно – оца и мајку, сроднике и све житејске сласти, постајући у души мртав за све. Вама је знано да је све ово неопходно и да се без тога не може достићи слобода у монашком делању, јер ће, иначе, остати осећај као да су човеку везане и руке и ноге. Различити су степени и различни начини овог одрицања… Ипак, готово сви који су се истински одрекли света налазили су да је најбоље потпуно се удаљити и од света, и од свега житејског. Јер, премда се ово свето дело предузима превасходно из љубави према Господу, због чега је срце свакако заокупљено и заробљено другачијим стварима, бољим од оних које се остављају, ипак човек не може да не осети бол при напуштању својих природних веза. Тај бол се стишава услед удаљавања, али опет оживљава приликом сусрета и виђења. Остајати, пак, у близини таквих ствари, па ипак срцем бити одвојен од њих, значи поставити себе у тежак положај непрекидних мучних осећања. Ко се, међутим, може понадати да ће вазда имати довољно храбрости у срцу да благодушно, себи на корист, подноси тај бол… Ето, због чега скоро сви који се одричу света беже у пустиње или иза манастирских зидина.
Није такав био свети Алексије, човек Божији. Он се није могао задовољити да ходи општим путем. Он бира нови, колико чудан, толико и узвишен пут. Да ли је он волео свога оца, мајку и невесту? Јамачно јесте, па можда и силнијом љубављу но што они љубљаху њега. Није их он, дакле, оставио из мржње, већ зато што беше обузет већом љубављу према Господу. И да ли је та љубав пресушила када се Алексије вратио у дом очев? Никако! Она је само захтевала нове жртве, као што је ватри, да би силније горела, потребно непрестано додавати нова и нова дрва. Чиме је он потхрањивао ту љубав? У срцу његовом непрестано су се обнављала најнежнија, природна осећања благодарећи ономе што је вазда видео, чуо и у чему је пребивао. Виђајући оца, сигурно му је долазило да му се баци у загрљај, а он из л5убави према Господу пригушиваше тај порив. Слушаше он и ридање материно, и тужење невесте своје, што га је сигурно дубоко погађало и дирало у срце, али се опет побеђиваше љубављу према Господу. И Авраама је негда болело срце, али је ипак пројавио готовост да принесе сина на жртву, савладавши своје родитељско осећање. А да је Авраам заиста принео жртву, поднео би бол само једном. Човек Божији, пак, сваког трена осећаше најсилнија осећања према сродницима, и непрестано их приношаше на жртву Господу, кољући срце своје. И мученици су били изложени страхотном страдалништву, али су, пошто би се помучили неколико дана, месеци, или, ређе, година, одлазили у Господњи покој. А човек Божији је сам себе излагао непрекидном страдању – од трена када је крочио у дом очев, до часа у коме је затворио своје очи. Тако он беше налик на оне којима су ножем одсецали комад по комад меса, или на оне које су без престанка стругали гвозденим ноктима, или на оне којима су назули гвоздене чизме са оштрим клиновима изнутра и приморавали их да ходају без заустављања, да би све више и више раздирали болне ране. У таквим околностима свети Алексије ваистину беше жртва свепаљеница. У њему изгараше природа, а огањ у коме она изгараше беше огањ љубави према Господу. О, човече Божији! Да ли да ти само узносимо похвале, или да се, прослављајући те, потрудимо да подражавамо подвиг твој? Ви које сте се посве одрекле света, станите овде и саме за себе расудите: да ли сте се, одбацивши свет, одрекле и свега житејскога, и да ли својим одрицањем приносите жртву Богу, или само себи пружате покој?
Они који се одричу света, ступају у обитељ и у њој отпочињу тегобан живот у многом пошћењу, молитвама и трпељивом послушању, уз одрицање од своје воље.
То је пракса монашког живљења и уједно проба ваше искусности и готовости да у њему пребивате. Ступајући у обитељ, одричемо се света. У обитељи треба да се одричемо од самих себе, од свога живота сваковрсним мучењима плоти, од својих жеља, предајући се трпељивом послушништву, од свих помисли својих, везујући поглед ума свога једино за Бога, и уклањајући од њега све остало, вазда пребивајући у молитвеном погружавању у Богу. Ви добро знате да је све што сам казао истинито, и да су овим речима обухваћене све стране живота који се проводи унутар манастирских зидина. Свака од вас овако чини према својој снази и усрђу: сагласно моћима и усрдности постите, молите се, у цркви и у келији, обављате послушања и не дајете себи повода да излазите из манастира. Благослов Божији да сиђе на напоре ваше! Трудите се, али не мислите да сте, једанпут или неколико пута учинивши нешто, у потпуности све посвршавале. Никако! Треба да се непрестано трудите, усходећи све више и више, без заустављања, све док не доспете у меру савршенства која је одређена за сваку страну монашког живл3ења. Да бисте сазнале како то да учините, и шта је за то потребно – нема потребе да много трагате за саветима и упутствима. Довољно је да се пажљиво загледате у труд човека Божијег, па ћете увидети до ког вам степена ваља усавршавати своје подвиге. Погледајте само на како је малу меру он свео удовољавање телесним потребама, погледајте какве су његове молитве и какво је одрицање од своје воље – и присилите се да му постанете сличне. Слуга који га је пазио пред царем и освећеним сабором сведочаше да је мало шта јео, да је слабо спавао, да никада није излазио, да је дане и ноћи проводио у молитви. Шта је, пак, све претрпео од слугу – речима се не да исказати. Не мислите да се ово не може применити на вас. Јер, није све у спољашњој форми. Не би требало да се уклањате од савесног одговора на питање: Да ли су ма и основне црте житија човека Божијег нашле одраза у монашком животу сваке од вас?
Онима који живе у обитељи спољашња је ограда и заштита – сама обитељ унутар својих капија, а унутарње пристаниште, покров и покојиште – храм Божији. А шта да кажемо за човека Божијег? Ограда му и обитељ беше – потпуно самоодрицање, храм, пак – небо које је вазда сагледавао и где је, предстојећи пред лицем Божијим у чистоме уму, са хоровима анђела и војскама светих Богу узносио похвалне песме. Једино овакво расположење и настројеност могу дати силу да се поднесе све оно што је он претрпео. Његово срце је обитавало у другом свету. Загревајући се топлином љубави Божије, предокушавајући жељено сажитељство блажених небожитеља и готово се већ преселивши онамо, свети Алексије је храбро носио све боли и напоре свога живота, као што се на тркалишту надањем на примање похвале и награде надахњују на што брже трчање, без обзира на исцрпљеност и умор. Подражавајући га, и ми, сестре, треба да трчимо, како бисмо дошли на циљ, одрекавши се свих земних надања и хранећи се једино небеским уздањем. Јер, ако се преко манастирског пребивања надамо да ћемо постићи неки од земних циљева, ми смо ваистину јаднији од свих људи.
Покушао сам да овде у најкраћим цртама представим једно огледало за монашко живљење. Огледнимо се и ми у њему, али не зато да бисмо одмах заборавили шта смо видели, него да бисмо у виђеном нашли или утешни подстрек на још боље, или опомену да очистимо и исправимо све што је у нама рђаво. Нека вас Господ на сваки начин умудри на спасење, молитвама светога Алексија, човека Божијега. Амин.
17. марта 1861. године
у Тамбовском женском манастиру
