ПОУКЕ

ПОУКЕ
 

III
О САВЕСТИ
 
1. Створивши човека, Бог је у њега посејао нешто божанско, као неку топлу и светлу помисао, која делује као нека искра, просвећујући ум и показујући му шта је добро, а шта зло. То се назива савешћу, која представља природни закон. То су ти извори које је, како су рекли оци, копао Исаак, а Филистејци их затрпавали (Пост.26,25). Следећи овај закон, тј. савест, патријарси и сви свети пре написаног закона, угодише Богу. Када се преступом греха закопала и погазила савест, постао је неопходан писани закон, постали су потребни свети пророци, постао је неизбежан и сам долазак Владике нашег Исуса Христа, како би се савест открила и узвисила, како би се она затрпана искра оживотворила кроз испуњавање Његових светих заповести.
2. И од тада до нас стоји да ли ћемо је опет затрпати, или је пустити да сија и да нас осветљава, ако јој се будемо повињавали. Ми, међутим, затрпавамо своју савест уколико пренебрегавамо оно што нам говори. Уколико ми и даље не извршавамо оно што нам говори, већ продужавамо да газимо по њој, она више не може да говори јасно од терета који лежи на њој, него, као светиљка која светли иза завесе, почиње да ствари показује црњим, некако тамнијим. Као што у води замућеној мноштвом муља нико не може да препозна своје лице, тако и ми постепено, после учињеног преступа, не осећамо шта нам наша савест говори. Тада нам се чини да је скоро и немамо. Ипак, не постоји човек који нема савести, јер је она, као што смо већ рекли, нешто божанско, и никада не пропада, већ нам свагда напомиње оно што је корисно. Али, ми то не осећамо јер је, као што сам рекао, пренебрегавамо и газимо.
3. Зато пророк оплакује Јефрема и говори: Јефрем тлачи свог супарника и гази суд (Ос.5,11). Супарником се назива савест. Зато је и у Јеванђељу речено: мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слузи и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: нећеш изаћи оданде док не даш до последњег динара (Мт. 5,2526). Зашто се, пак, савест назива супарником? Супарником се назива зато што се стално супротставља нашој злој вољи и укорева нас што не чинимо оно што смо дужни да чинимо. И опет она нас осуђује што чинимо оно што не треба да чинимо. Зато је [Господ] и назива супарником и заповеда нам говорећи: мири се са супарником својим брзо док си још на путу са њим. Пут је, како говори свети Василије, овај свет[1].
4. Тако дакле, постарајмо се, братијо, да чувамо савест нашу док се налазимо у овом свету и не допустимо да нас изобличава у било којој ствари. Не газимо је ни у чему, чак ни у најмањем. Јер, знате да од малога долазимо до пренебрегавања и великога. Јер, неко [може] почети да говори: “Шта је [важно] ако кажем ту реч? Шта значи ако поједем мало? Шта ако погледам на ту ствар?” Од тога, дакле: “Шта је (важно) ово”, или: “Шта је [важно] оно”, човек прима злу и горку рану и почиње да пренебрегава и велике и тешке ствари, газећи своју савест. И тако, постепено напредујући, долази у опасност да упадне у крајњу неосетљивост.
5. Стога гледајте, братијо, да не занемарујемо оно што је мало. Гледајте да га не пренебрегавамо као нешто ништавно. То није мало, јер је рана, јер је рђава навика. Будимо трезвоумни и бринимо се за оно што је лако, док је лако, да не постане тешко. Јер, и успеси и греси почињу са малим и доводе до великог – или добра или зла. Зато нам Господ заповеда да чувамо своју савест. Он као да посебно некога уверава и говори: “Гледај шта чиниш, јадниче. Буди трезвоуман”, мири се са супарником својим док си на путу са њим. И придодаје страхоту и опасност те ствари говорећи: да те не преда судији, а судија да те не преда слузи, и у тамницу да те не вргну. И шта још: заиста ти кажем: нећеш изићи оданде док не даш до последњега динара. Јер, савест нас изобличава, као што сам казао, и у добру и у злу, и показује нам шта да радимо и шта да не радимо. Она ће нас осудити и у будућем веку. Стога је и казано: да те не преда судији, и остало.
6. А има много различитих начина чувања савести. Јер, човек је дужан да је чува [у односу] према Богу, према ближњем и према предметима. [У односу] према Богу савест чува онај који не пренебрегава Његове заповести. Он чак и у ономе што људи не виде и нико не захтева од њега чува своју савест пред Богом у тајности. На пример, [савест се гази] ако неко запостави молитву, или страсна помисао уђе у његово срце, јер није био трезвоуман и није се обуздао, него се сложио са њом; такође, ако је неко можда подозрео или осудио ближњега видећи га како говори или ради нешто. Просто речено, [у свему] што нико не зна осим Бога и наше савести, дужни смо да се чувамо. И то би било чување савести према Богу.
7. А чувати савест према ближњем значи не чинити уопште никада оно за шта знамо да ће га ожалостити или повредити, било делом, било речју, било изразом [лица], било погледом. Јер, и изразом се, као што често говорим, па чак и погледом може повредити брат. И просто речено, човек треба да се чува свега онога за шта зна да чини баш стога да би изазвао помисли код ближњега или ради тога да би га повредио или ожалостио, будући да се тиме и његова савест помрачује. И то је чување савести према ближњем.
8. А чувати савест према предметима значи не користити их рђаво, не занемаривати ствари да не би постале неупотребљиве или не бацати их, већ их узимати и стављати на њихово место ако се виде баченим. Ни то не треба превиђати, макар било и нешто незнатно. Такође, не треба злоупотребљавати своју одећу. Претпоставимо да неко може да носи одећу још недељу или две, а он иде брзоплето и пере је пре времена и тиме је троши; или, уместо да је користи и других 5 месеци или и више, он је, стално је перући, овештава и чини неупотребљивом. И то је против савести.
9. Исто тако и у вези са постељом, често би се неко могао задовољити једним јастуком, а он тражи велики душек; или има власеницу, а он хоће да је промени и добије другу, нову и лепшу због таштине или због унинија. Неко, опет, може да прође са једним простим покривачем, а он тражи ланени и понекад се и препире ако га не добије. А онај ко још почне да гледа на брата свога и да говори: “Зашто овај има, а ја немам?”, свакако постаје блажен, и далеко напредује![2] Против савести је такође, кад неко обеси своју одећу или покриваче да се суше на сунцу и из немара их не узме и остави их да горе на сунцу.
10. Исто тако је и са храном. Неко може да задовољи своје потребе са мало поврћа или сочива или са мало маслина, а он тражи другу храну, слађу и раскошнију. Све је то против савести.
11. А оци кажу да монах никада не сме да дозволи да га савест мучи због било које ствари. И тако, дакле, неопходно нам је, братијо, да увек будемо трезвоумни и да се чувамо од свега тога, да не бисмо упали у опасност. Јер, и сам Господ нас је упозорио, као што смо горе рекли. Нека би нам Господ дао да слушамо и испуњавамо, да нам речи отаца наших не би биле на осуду у дан Суда.
Њему приличи слава и власт у векове векова. Амин.
 

1. Свети Василије Велики, На 1. Псалам, РG29, 220-221.
2. Лака иронија која истиче крајност духовне обамрлости оног који себе пореди са другима и тражи исте услове и исту пажњу према себи – Прим. прев.