ПОУКЕ

ПОУКЕ
 

 
ПРЕДГОВОР
 
Ава Доротеј је живео крајем шестог и почетком седмог века. Младост је провео у врло приљежном изучавању светске мудрости. Свој монашки живот је започео у општежићу основаном авом Серидом, на путу из Аскалона у Газу, у Палестини. Серид је био игуман, али је прави руководитељ братства у ствари био преподобни Варсануфије. Он је живео у строгом затворништву и безмолвију (тиховању). У манастиру је био и други старац, Јован звани Пророк, коме је извесно време прислуживао сам ава Доротеј. Од њега је стекао увид у основе монашког живота.
После смрти аве Серида и старца Јована, и када се велики Варсануфије повукао у потпуно затворништво, преподобни Доротеј се удаљио из општежића и основао другу обитељ. Вероватно из тог времена и потичу његове поуке, изговорене ученицима. Претпоставља се да се упокојио 620. године, а Црква његов спомен слави 5. јуна.
Његова књига је убрзо постала основни приручник за општежића. Њу је веома ценио преподобни Теодор Студит. У њој се ава Доротеј служио ранијим литерарним изворима, старајући се да доведе до завршног облика предања која су већ постојала и аскетско искуство које се већ сабрало. Као што тачно примећује отац Георгије Флоровски, он се на општим теолошким темама мало задржавао, будући да његове поуке имају изразито практични карактер. Оне приказују начин борбе са страстима и изграђивање монашког етоса.
Првоздани човек је у рају пребивао у сагледавању и молитви, “у свакој слави и части”. Грех је био отпадање од сагледавања у “неприродно” стање, чија је крајња последица била смрт. Од тог места започиње ава Доротеј са својим саветима. Од греха и смрти нас је избавио Богочовек, Нови Адам. У крштењу је начело новог живота, извор слободе за добро. Ипак, слобода се остварује само у подвигу, у коме је најважније од свега – “одсецање своје воље”, својих прохтева, или, другачије речено, савршено потчињавање изабраном духовном руководитељу. (Неопходно је одмах приметити да послуашање није само ствар педагогике и дисциплине). Без одрицања од своје воље и својих прохтева није могуће научити се пожртвованости и спремности за ношење туђих бремена. Без тога одрицања није могуће савладати самољубље, тај големи кумир коме се клања стари (тј. необновљени) човек у нама. Без превладавања, пак, самоугађања (кроз подвизавање у одрицању), уопште није могуће достићи бестрасност, која је опет предуслов за спровођење у дело љубави према Богу и ближњему (односно богољубља и човекољубља) као општег захтева постављеног пред сваког хришћанина, а посебно монаха. Суштина саможртвене љубави (тј. сврхе уздржања и подвига одрицања, која иначе значи пуноту васкрсења новог човека) састоји се у христоподобности њеног начина постојања – на распињању у себи страсти и похота палог човека и на одрицању Бога ради од своје душе (чак и од оног што нам иначе изгледа добро и племенито), чиме се на делу остварује јеванђелска метафора о семену које мора да умре да би из себе изнедрило нови умножени плод (Јн. 12,24). Једном речју, та љубав се остварује једино узимањем на себе дела голготских Христових страдања и крстоликим сараспињањем Њему.
Задатак монаха, према ави Доротеју, јесте савладавање страсти и стицање унутрашњег мира и бестрашћа, чиме се припрема терен за долазак Духа Светога у човека и усељавање Царства небескога у њега још овде на земљи, у мери која му је доступна.
Поуке аве Доротеја (заједно са Лествицом светог Јована Лествичника, писаном систематичније и са свеобухватнијом намером излагања јерархије хришћанских рајских врлина) јесу лектира на којој су се васпитавале генерације монаха и хришћана. Својом јасношћу и једноставношћу, својом поразном аналитичношћу душевних страсти и врлина, оне представљају једно својеврсно духовно огледало у коме се непогрешиво може огледати сваки хришћанин и видети у каквом се духовном устројству налази. Оне, на тај начин, пружају предуслов за покајање (тј. увид у сопствену душевну ругобу), и уједно опробани начин духовног препорода и обновљења, представљајући малу енциклопедију аскетике и својеврстан буквар монашког живота. Оне подстичу на успокојавајуће узимање на себе крста Господњег у несебичном подвигу самораспињања и узимања учешћа у спасоносној светој тајни Богољубља и братољубља, обједињених у Христовој Личности и живљених у Цркви.
 
Преводиоци