ПОУКЕ

ПОУКЕ
 

 
VII
О САМОУКОРЕВАЊУ
 
1. Испитајмо, братијо, због чега неко понекад увредљиву реч подноси без смућивања, као да је готово и није чуо, а понекад се смућује чим је чује. Шта је узрок ове разлике? И да ли је један узрок те разлике или су многи? Ја налазим да постоје многи узроци, при чему један, могло би се рећи, рађа све друге. И рећи ћу вам како. Дешава се најпре, да се неко, после молитве и доброг упражњавања [у читању и размишљању], налази у, да тако кажем, добром стању и због тога подноси свога брата и не смућује се. Дешава се, опет, да неко има пристрасност према другоме и због тога без огорчења подноси све што му чини. Бива такође, да неко презире онога који жели да га ожалости. Гледајући као нискост на оно што је од њега, и уопште, не гледајући га као човека, он његове речи и дела не рачуна ни у шта.
2. И рећи ћу вам још нешто чему ћете се чудити. У општежићу, пре мог удаљења оданде, био је један брат кога никада нисам видео смућеног или ожалошћеног на било кога, иако сам примећивао да су га многа братија грдила и вређала. А тај младић је све подносио од свих њих, као да му уопште нико није сметао. И ја сам се увек дивио величини његове незлобивости, желећи да сазнам како је стекао ову врлину. Једном сам га одвео у страну и, поклонивши му се, замолио да ми каже какву помисао има у срцу, која му пружа такву дуготрпељивост [у тренуцима] када га грде или када неку другу тешкоћу трпи од неког. Он ми је природно и једноставно рекао: “Ја сам стекао навику да пазим на њихова блаћења [ћушкања] и да их примам као што их благолика штенад[1] примају од људи”. Чувши то, ја сам савио уши и рекао у себи: “Овај брат је нашао пут!”[2]. Ознаменовавши се [крсним знамењем], удаљио сам се од њега, молећи Бога да [Својом милошћу] покрије и мене и њега.
3. Тако се дешава, као што сам рекао, да се неко не смућује због презирања [других]. То је очигледна погибао. А уколико се неко смућује због брата који га жалости, значи да у том тренутку није био у добром стању, или да има одбојност према њему. За то постоје и многи други узроци који се могу различито објашњавати. Узрок сваког смућења, пак, уколико тачно испитамо, јесте одсуство самоукоревања. Због тога имамо сва та огорчења и због тога никада не налазимо покоја. Стога не треба да се чудимо када од свих светих чујемо да нема другог пута осим овога. И зар се можемо надати спокојству или хођењу правим путем кад уопште немамо самоукоревања? Заиста, човек који се не буде се држао овог пута, макар учинио и многе подвиге, неће престати да смућује [друге] и да се [сам] смућује, губећи тиме сав свој труд. Какву радост, какво спокојство има онај који себе укорева, ма где пошао, као што је рекао ава Пимен. Ма шта да му се деси, било штета, било бешчашће, или било каква друга жалост, он их се већ унапред сматра достојним и никада се не смућује. Има ли нешто безбрижније од тога?
4. Међутим, шта ако неко каже: “[Рецимо] да ме брат ожалости и ја, испитавши себе, нађем да му нисам дао никаквог повода. Како ја [у том случају] могу себе да укоравам?” Заиста, ако неко себе испита са страхом Божијим, наћи ће да је свакако дао повод, било делом, било речју, било изразом [лица]. Може бити, као што каже, да му у том тренутку није дао никаквог повода, али га је зато свакако некад раније ожалостио или у тој или у другој ствари, или је, пак, ожалостио другог брата, и сада је дужан да због тога пострада, а често и за неки други грех. Због тога, ако неко, као што сам рекао, тачно испита своју савест, увек ће себе видети кривим.
5. Опет, често се неком чини да седи у миру и тишини. Међутим, ако му брат каже увредљиву реч, он се смућује и при томе мисли да се оправдано огорчује на њега, говорећи: “Да није дошао и говорио ми и смутио ме, ја не бих сагрешио”. Али, то је смешно и неразумно. Зар је онај који му је то рекао у њега унео страст? Он му је само указао на страст [која постоји] у њему како би се покајао, уколико хоће. Такав је сличан поквареном хлебу који је споља чист. Међутим, његова буђавост се показује када га неко пресече. Тако је и тај седео у миру, како му се чинило, али је у себи имао страст, премда није ни знао. Брат му је рекао једну реч и у њему показао сакривену гњилост. И ако жели да буде помилован, нека се покаје, очисти, напредује и нека види да је још дужан да захвали брату који је био узрок такве његове користи.
6. За њега искушења неће бити више тако тешка. Уколико више напредује, она ће изгледати све лакша. Напредујући, душа постаје јача и стиче моћ да подноси све што наилази. Снажна животиња са споскојством носи тежак товар који на њу товаре. Ако се деси да се спотакне, она одмах устаје и уопште не осећа да се спотакла. Слабу, пак, животињу и лак терет притешњава. Њој је, кад падне, потребна велика помоћ да би устала. Тако је и са душом: у мери у којој чини грех, она посустаје (јер грех мучи душу и доводи до изнемоглости онога који га чини). Стога све што се деси, њу само оптерећује. Оно, пак, што је човеку који напредује, (раније) било тешко, постепено постаје све лакше. Окривљавање самих себе, а никада других у свему што нам се дешава, нама доноси много добра, велико спокојство и напредак. Особито због тога што са нама ништа не бива без Божијег промисла.
7. Ни онај који каже: “Како да се не секирам ако ми је потребна нека ствар, а не могу да је добијем? А потребна ми је, јер постоји нужда”, нема права да прекорева неког или да се жалости на другог. Јер, ако је њему заиста потребна та ствар, као што говори, а не добија је, дужан је да каже: “Христос боље од мене зна да ли треба да се подмирим. Нека ми Он буде уместо те ствари или јела”. Синови Израиљеви су јели ману у пустињи 40 година. И премда је мана имала један облик, ипак је свакоме била оно што му је било потребно: коме је било потребно слано, она је била слана; ко је имао потребу за слатким, она је била слатка. Једном речју, свакоме је била оно што је било у складу са његовим саставом. Према томе, онај ко уместо јајета, које му је потребно, добије само зеље, треба својој помисли да каже: “Кад би за мене било корисно да добијем јаје, Бог би ми га насигурно послао. Али, може и ово зеље да ми послужи као јаје”. И верујем Богу да ће му то бити као мучеништво. Јер, ако је неко истински достојан успокојења, Бог ће и сараценском срцу да објави да учини милост према њему, [у вези са] оним што му је потребно. Ко, пак, није достојан утехе или му она није на корист, неће се успокојити, па макар створио ново небо и нову земљу[3]. Свакако, понекад [човек] наилази на покој и преко својих потреба, а понекад нема ни неопходно. Као милостив, Бог свакоме пружа према његовој потреби. Када опскрбљује нечим и преко потребе, Он показује обиље Свога човекољубља и [човека] учи захвалности. А кад му не пружа ни оно што му је неопходно, Он речју Својом[4] замењује дејство ствари која му је потребна и учи га трпљењу. Тако смо дужни да увек гледамо на горе. Ма шта трпели од другога, било добро, било зло, пазимо на оно горе и захваљујемо за оно што се дешава, држећи се увек самоукоревања, и говорећи као што су говорили оци: “Добро нам се дешава по промислу [домостроју] Божијем[5], а зло због грехова наших”[6].
8. Јер, уистину, све што трпимо, трпимо због грехова својих. Страдање, пак, светих бива или ради имена Божијег или да би се показала њихова врлина на корист многих, или да би се умножила њихова награда од Бога. Можемо ли за нас, окајане, да кажемо тако нешто када свакодневно грешимо; када пројављујући наше страсти, остависмо прави пут указан оцима, [тј.] самоукоревање, те идемо кривим путем укоревајући ближњега; када се свако од нас стара да у свакој ствари кривицу свали на свога брата и да на њега баци сав терет? Свако је немаран и ништа не испуњава, а од ближњега захтева [испуњење] заповести.
9. Једном су ми пришла два брата који су се жалили један на другог. Старији је говорио о млађем: “Он се жалости кад му ја неку ствар наложим, а [онда] се и ја секирам, досећајући се да би он [све] са уверењем примао од мене кад би имао веру и љубав према мени”. А млађи је говорио: “Опрости, господине, он као да ми не говори са страхом Божијим, већ као да хоће да ми наређује. Ја мислим да ми због тога није пуно срце моје[7], као што говоре оци”[8]. Приметите како они укоревају један другог, а ни један не укорева себе.
10. Тако су опет и друга двојица, жалећи се један на другог, и учинивши метаније један пред другим, [ипак] остали незадовољни[9]. Један је говорио: “Он ми није од срца учинио метанију и због тога ми није пуно срце”. А други је рекао: “Пошто није показао да има љубав према мени пре него што сам му учинио метанију, ни мени није било пуно срце”. Видиш ли, господине, [само]обмањивање? Видиш ли извртање мисли [аве Пимена]? Бог зна колико се ја ужасавам кад ми и саме изреке отаца употребљавамо по својој злој вољи на погибао душа наших. Требало је да и један и други себе прекоре. Један је био дужан да каже: “Пошто нисам од срца учинио метанију брату своме, Бог му није дао осведочење [испунио срце његово у односу на мене]”. И други је био дужан да каже: “Пошто нисам показао љубав према брату своме пре него што ми је учинио метанију [тј. тражио опроштај], Бог му није дао осведочење [о мојој љубави]”. Тако је требало [и они први] да поступе један према другоме. Један је био дужан да каже: “Ја говорим надмено и због тога Бог није уверио мог брата [о мојој добронамерности]”. А други је био дужан да помисли: “Брат мој ми са смирењем и љубављу налаже, а ја немам послушања и страха Божијег”. И ни један од њих није нашао пут самоукоревања, него је сваки сваљивао [кривицу] на ближњега.
11. Ето због чега не налазимо напретка, ето због чега не стичемо користи ни од чега, него све своје време проводимо трулећи од помисли против других и мучећи сами себе. Свако себе правда, свако је немаран и, премда ништа не испуњава, као што рекох раније, ипак од ближњег захтева [испуњавање] заповести. Стога се и не уразумљујемо на добро. Чим се нешто мало и просветимо, одмах исто захтевамо и од ближњег, укоревајући га и говорећи: “Он је то дужан да учини. Зашто то није тако учинио?” Зашто не бисмо пре захтевали од себе самих да [испуњавамо] заповести? Зашто не бисмо себе укоревали као оне који их не испуњавају?
12. Где је онај старац који је, када су га питали: “Шта си велико нашао на [монашком] путу, оче?”, одговорио и рекао: “Да у свему укоревамо себе саме”. То је похвалио и онај који је поставио питање, рекавши: “Заиста, нема другог пута”. Тако је и ава Пимен рекао са уздахом: “У овај дом су ушле све врлине, осим једне, премда без ње човек тешко може да опстане”. И кад су га питали о којој се [врлини] ради, он је рекао: “Да човек укорева сам себе”. И свети Антоније је рекао да је велико дело за човека када своја сагрешења узима на себе пред Богом и очекује искушења до последњег даха[10]. И свагде налазимо да су оци, испуњавајући наведено, све, па чак и оно најмање, препуштали Богу и налазили спокојство.
13. Такав је био и онај свети старац коме је у време болести брат уместо меда у јело сипао врло шкодљиво уље од ланеног семена. Ипак, старац није ништа рекао, него је ћутећи јео једном, и други пут, колико му је било потребно, ниуколико не укоревши брата и не рекавши му да је непажљив. И не само да није рекао, него га никаквом речју није повредио. Схвативши шта је учинио, брат је почео да се јада говорећи: “Ја те убих, аво, и ти си на мене свалио грех, јер си прећутао”. Са каквом кротошћу му је само он одговорио, говорећи: “Не секирај се, чедо. Да је Господ хтео да једем мед, ти би налио меда”. [И тако], он је одмах ствар предао Богу. [Но], шта са том стварју има Бог, калуђере? Брат је погрешио, а ти говориш: “Да је хтео Бог”. Каква је у тој ствари [свеза]? [Но], он [ипак] говори: “Да је Бог хтео да једем мед, брат би сипао мед”. И тако, мада је био толико болестан, и мада толико дана није могао да прима јело, старац се није ожалостио на брата, него је ствар препустио Богу и успокојио се. И добро је рекао старац, јер је знао да би Бог и смрдљиво уље претворио у мед, да је хтео да он једе мед.
14. Ми се пак, за сваку ствар устремљујемо на ближњег и окривљујемо га, укоревајући га као немарног и несавесног. Чим чујемо [само] реч, одмах је изврћемо и говоримо: “Он [то] не би рекао, да није хтео да ме растужи”. Где је свети [пророк Давид] који је рекао о Семену: оставите га нека ружи, јер му је Господ рекао да проклиње Давида (2.Сам.16,20)? Зар је човеку убици Бог рекао да проклиње пророка? Зар је то Бог рекао? Но, пророк је, имајући разума и знајући да ништа тако не привлачи милост Божију ка души као искушења, и особито она наношена у време жалости и непријатности, рекао: оставите га нека ружи, јер му је Господ то рекао. А зашто? Не би ли како Господ видео смирење моје и вратио ми добрим уместо његове клетве (2.Сам.16,12). Видиш ли како је са знањем поступио пророк? Због тога је он и зауставио оне који су хтели да се освете проклињачу, рекавши: шта је вама до мене, синови Серујини? Оставите га да ме ружи, јер му је Господ рекао.
15 Ми, пак, нећемо да кажемо о брату нашем да му је “Господ рекао”. Напротив, чим [само] чујемо реч, одмах страдамо као и пас који, када на њега баце камен, оставља онога који га је гађао и почиње да гризе камен. Тако и ми чинимо – остављамо Бога који допушта да на нас наиђу беде ради очишћења грехова наших и окрећемо се на ближњег говорећи: “Зашто ми је [то] рекао? Зашто ми је [то] учинио?” Имајући могућност да се тим навелико користимо, ми, насупрот томе, шкодимо себи, не знајући да све што бива, бива по промислу Божијем, а на добро свакоме.
Нека би нас Бог уразумио молитвама светих. Њему слава у векове. Амин.
 

1. Овде је употребљена посебна фраза – “благолика штенад”, којом се у оно време изражавао презир према другима, гледање на друге са висине, са ниподаштавањем. Једном речју, њу је употребљавао горд човек – Прим. прев.
2. Блага иронија. – прим. прев.
3. Изреке отаца, Пимен 48, PG65, 333.
4. Тј. Својим јеванђелским блаженствима и обећањима – Прпм. прев.
5. Тј. Добро нисмо заслужили, али га је Бог као благ благоволео. Ми смо се својим силама потрудили да до њега дође, али је на Богу да га оствари. У нашим рукама је намера и труд, а не успех дела. – прим. прев.
6. Изреке отаца, Сисоје 34, РG65, 404 В
7. Тј. добро нисмо заслужили, али га је Бог као благ благоволео. Ми смо се својим силама потрудили да до њега дође, али је на Богу да га оствари. У нашим рукама је намера и труд, а не успех дела – Прим. прев.
8. Изреке отаца, Пимен 80, РG65, 341 С.
9. Опет иста реч – неуверени, тј. нису стекли пуно, мирно срце – Прим.прев.
10. Изреке отаца, Антоније PG 65, 77A