ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ У ЦРКВИ, БОГОСЛОВЉУ И ПАСТИРСКОМ РАДУ – НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЗА ЦРКВУ

 

ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ У ЦРКВИ, БОГОСЛОВЉУ И ПАСТИРСКОМ РАДУ – НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЗА ЦРКВУ
 

 
СЕКУЛАРИЗАМ У ПАСТИРСКОМ РАДУ
 
Пастирски рад (старање) је тесно повезан и зависан од Цркве и теологије. Пастирски рад (старање) представља деловање Цркве, чији је циљ да учини човека делом свога Тела, творећи га Својим истинским удом. То је Црквени метод руковођења човека ка обожењу, које је дубљи циљ Цркве. Даље, пастирски рад (старање) стоји у најужој вези са теологијом, јер су истински теолози (богослови) – истински пастири и они који пастирствују на православни начин, чине то теолошки (богословски). Зато, оно што смо рекли о Цркви и теологији може да буде примењено исто тако на пастирски рад (старање). Истински пастири Цркве јесу обожени, тј. Хришћани који у различитим степенима уделују у обожујућој Енергији Божијој или они који, бар, прихватају обожене људе и следе њихово учење. Према томе, пастири, било да већ јесу обожени или да следују онима који то јесу (Светима), спроводе свој пастирски рад (старање) уз помоћ Светих.
Мојсеј је достигао обожење Благодаћу Божијом, видео је Бога у Његовој слави и онда је преузео тежак задатак пастирског руковођења народа. Као што каже свети Григорије из Нисе, пре но што је угледао Бога Мојсије је био немоћан да раздвоји два јеврејска табора која су се међусобно борила. После боговиђења, Мојсеј је био кадар да руководи својим тешким и тврдовратим народом. Индикативно је да Мојсеј преноси искуство обожења на народ посредством свога руковођења њиме, као и путем закона.
Исто се може уочити у целокупном животу Цркве. Свети Григорије Богослов гледа на пастирски рад као на најтежу науку, и сасвим одређено повезује га са човековим обожењем. Из тог разлога он је тражио да пастири претходно сами буду обожени да би били способни да воде своју духовну децу ка оздрављењу и обожењу.
Свештени канони Цркве представљају пастирску методологију. Ако на каноне гледамо као на законске схеме и структуре, ми промашујемо да схватимо њихову истинску улогу у Цркви. Као што смо на другом месту рекли, свештени канони су лекарство које лечи човека. Пажљиво проучавање канона довешће нас до закључка да су они састављани са свешћу о постојању човекове духовне оболелости, која се огледа у помрачењу ума, као и о неопходности очишћења, просветљења и обожења.
Према Светом Василију Великом, постоји пет степена покајања за оне који се кају. Ту су они који стоје испред храма, плачући и молећи остале Хришћане за опроштај; они који ишчекују и слушају Реч Божију, али напуштају храм, када то чине и оглашени (катихумени); они који стоје у припрати и ту, клечећи, учествују у Божанственој Литургију; они који стоје у броду Цркве, остају ту (до краја Литургије) и моле се са осталим вернима, али, ипак, не приступају Светом Причешћу, и, на крају, они који приступају Светим Тајнама Тела и Крви Христове. Ови степени предочавају нам, да сваки грех који представља помрачење ума, јесте понављање Адамовог греха и отпадање од истинског живота, којим човек престаје да буде живи уд Цркве Христове. Ови степени такође показују да покајање јесте човекова борба да постане члан Цркве.
Као што је раније речено, постојање иконостаса требало би да се посматра управо у тој перспективи. У старим временима, иконостаса није било и свако је визуално узимао удела у ономе што се догађало (у олтарском простору), зато што је читав свети храм био простор за верне, за истинске чланове Цркве. Постојала је, пак, суштинска одвојеност припрате и главног храма (брода Цркве). Када би неко сагрешио, он није могао да улази у храм нити да се моли са вернима. Тако, дакле, постојао је “ред” покајника који су се, у суштини, налазили у положају катихумена. Касније, ипак, као последица секуларизовања вере, они који пребивају у покајању бивали су пуштани у храм, али су били подигнути иконостаси.
Наравно, ми не би требало да обраћамо сувише пажње на спољашње манифестације као што је иконостас. Волео бих да нагласим да се пастирско старање Цркве не састоји у спољашњим активностима, у психичком растерећивању и опуштању верних, већ, пре свега, у напору да се помогне вернима да очишћују своје срце и просветљују свој ум.
На несрећу, ми данас можемо говорити и о секуларизму у пастирском раду. Постоје покушаји да се у пастирском вођењу људи, између осталих метода, користи и модерна психологија. Има оних пастира који се, да би помогли људима, користе методима и резултатима психологије. То и не мора да буде тако лоша ствар уколико пастир познаје методе психологије. Ипак, онај ко Божијом благодаћу познаје самог себе и зна начин на који делују страсти у његовој унутарњости, ко проучава Свето Писмо и Свете Оци, ко бива руковођен духовним оцем, и ко је, на тај начин, достигао обожење, стиче стварно знање о другим људима, јер су, у суштини, проблеми свих људи исти. Коришћење модерне психологије у руковођењу људи представља секуларизовано гледање на пастирски рад (старање) и штетно је из следећих разлога.
Штетно је, пошто се, истовремено, игнорише свеколики подвижнички и исихастички метод наше Цркве. Ми игноришемо исихастичко предање какво је изражено у подвижничким списима, какав је, на пример, “Лествица” Св. Јована Синајског. Велика је штета за нас, што игноришемо лековито Предање које поседује наша Црква, а које је усмерено не на психоанализу него на психосинтезу психе која, распарчана (фрагментирана) дејством страсти, страда од схизофреније.
Такође је штетно када се држимо антропоцентричног становишта и верујемо да се човеково здравље може васпоставити методом слушања и разговарања. Човекова душа, створена Богом да би достигла обожење, не налази свој спокој у моралистичком савету и спољашњој људској подршци. Као што смо рекли болест лежи много дубље, у уму (нусу). Она не потиче од извесних потиснутих и трауматичних искустава из прошлости, него од помрачења и умртвљења ума (нуса). Лечење и просветљење ума не може да се саврши антропоцентричним методима, саветима и психоанализом. Уз то, примена модерне психологије ствара проблеме у толиком обиму да се на Западу већ сматра промашајем. Многи су већ схватили да психологија не може делотворно да излечи човека. То може да се види из две ствари. Прво јесте развој тзв. “анти-психијатрије”, која представља реакцију на психијатрију, подстакнуту сазнањем да психијатрија иде у погрешном правцу, јер се заснива на погрешним претпоставкама о настанку (психичких) болести. Антипсихијатрија објављује да је класична психијатрија својеврсно насиље које друштво чини над човеком. Друго јесте нарастајућа свест психијатара о неуспеху психијатрије и психологије у лечењу душе, те њихово напуштање психијатрије и окретање неурологији, будући да су схватили да многи психички проблеми потичу од проблема у функционисању неуролошког система, чије је средиште у мозгу. Доказано је да више психолошких абнормалности, као што су илузије, халуцинације, итд. јесу последица обољења можданих центара. На несрећу, сва ова нова научна открића долазе у Јеладу са закашњењем од 3050 година.

Comments are closed.