ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ У ЦРКВИ, БОГОСЛОВЉУ И ПАСТИРСКОМ РАДУ – НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЗА ЦРКВУ

 

ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ У ЦРКВИ, БОГОСЛОВЉУ И ПАСТИРСКОМ РАДУ – НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЗА ЦРКВУ
 

 
ДВОСТРУКО ЗНАЧЕЊЕ РЕЧИ “СВЕТ”
 
Реч “свет” (космос) има у Светоме Писму и у делима Светих Отаца два значења.
Прво значење је да “свет” значи – твар Божију, читаву творевину.
Друго значење речи “свет” је значење страсти и свега што карактерише дух плоти која нема у себи Духа Светога.
Почнимо са тим да је “свет” – твар. Твар је тако названа зато што представља украс, накит (на јелинском). У Православном Предању ми говоримо да је свеТ добро дело Божије. Он није копија неког другог “стварног” света, света идеја. Он не представља отпадање од “истинског” света, нити творевину неког “нижег” бога. Реченица у Символу вере – “верујем у једнога Бога, Сведржитеља, Творца Неба и Земље и свега видивог и невидивог” – артикулисана је да би се супротстављала учењу извесних јеретика који су учили да је свет творевина неког “нижег” бога.
Тако је, дакле, свет творевина Бога, украс, накит (Божији). Бог је створио свет Својим нествореним енергијама, јер Бог је Творац Дејством (Енергијом), а не Својом Суштином. Карактеристично је да на крају стварања Свето Писмо запажа: “И виде Бог да беше добро…”.
Бог није свет само створио, Он га, такође, и одржава Својим нествореним промислитељским енергијама. Веома су значајне Христове речи које пројављују Божију љубав према свету: “Јер Бог тако заволе свет да је Сина Свога Јединороднога дао, да свако који верује у Њега не погине, него да има живот вечни? (Јн., 3, 16). Божија љубав према свету изражена је понајвише кроз Христово Ваплоћење и човеково спасење.
Реч “свет” у смислу Божијег створења може се наћи на више места у Св. Писму. Свети еванђелист Јован Богослов, говорећи о Христу и Ваплоћењу Сина Божијег, каже: ” У свету беше, и свет кроз Њега постаде, и свет Га не познаде” (Јн. 1, 10). Такође је на више места речено да, иако је свет творевина Божија, он може постати и обмана ђавоља, јер је ђаво обмануо Адама у Рају управо светом, тј. творевином Божијом. Зато Господ укратко каже: ” Јер каква је корист човеку ако и сав свет задобије, а души својој науди’ (Мт. 16, 26).
Друго значење речи “свет” јесте – грех, тј. страсти плотске, дух плоти, дух који је лишен живота Духа Светога и Његових енергија. Ми срећемо реч “свет” у овом значењу доста пута у Библији.
Свети Јован често употребљава реч “свет” да означи твар Божију, читаву творевину. У другим случајевима, употребљава је да означи плотске страсти, све оно што човека удаљава од Бога, или човеков живот изван Бога. Типично место јесте: ” Јер све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и гордост живљења, није од Оца, него је од света” (1. Јов. 2, 16). Јован нас не саветује да мрзимо твар, Божију творевину, већ да мрзимо похоту (жељу) плотску, похоту очију и гордост живљења, који чине, уствари, оно што се назива “свет”.
У Посланицама Светога апостола Павла постоји карактеристично место које показује да је свет, са једне стране, похота очију и гордост живота, тј. све спољашње ствари које постају човекова зла обмана што нас обмањује, док, са друге, свет јесу страсти душе, тј. противприродни покрети душевних сила.
Свети апостол Павле каже: “А, ја, Боже сачувај, да се ичим другим хвалим осим Крстом Господа нашега Исуса Христа којим се мени разапе свет и ја у свет/’ (Гал. 6,14). Апостол се не горди својим пореклом, својим римским грађанством, тиме што је видео Христа у слави Његовој, већ се хвали само Крстом Христовим, којим је усмртио свет. А то се десило двоструко: прво, свет се разапео за њега, а онда се и он разапео за свет. У првом случају, зло више није могло да га и даље обмањује спољашњим подстицајима. У другој, он је потпуно елиминисао свет страсти и жеља које су унутар њега већ постојале.
Реч “свет” ми срећемо у ова два значења и у списима Светих Отаца. Свети Григорије Палама учи да свет као Божију творевину не треба презирати нити мрзети. У овом значењу човек треба да употребљава свет ради свога одржања. Ипак, човека вреба опасност да, гледајући на свет као на творевину Божију, притом превиди да свет може постати и обмана ђавоља, јер ђаво уистину зна како да злоупотребљава свет да би обмануо човека.
У Светоме Писму је речено да је ђаво – “кнез овога света”. Тумачећи овај израз, свети Григорије Палама истиче да Бог, Који је створио свет, јесте стварни Владар, тј. Цар света. Ђаво се назива “кнезом овога света” зато што господари светом неправде и греха. Заиста, “злоупотреба бића, наше острашћено владање светом, светом неправде, раслабљене похоте и гордости…” јесте оно што представља свет чији је кнез – ђаво. Овде је јасно да “свет” значи – грех и страсти.
Разматрајући питање човековог удаљења од овога света, свети Василије Велики каже да се оно не састоји ни у пуком бегу од света нити у изласку душе из тела, како тврде древни философи, већ у ослобођењу душе од ропске привезаности за тело. Природно, када Оци говоре о “телу”, они не мисле на тело као такво, већ на плотски дух, страсти плотске и обожавање плотствености.
Управо у овом контексту Оци разматрају овај свет. Теолипт Филаделфијски каже: “Ја називам светом (космосом) љубав према вештаственим (материјалним) стварима… Онај ко је ослобођен од њих… постаје сличан Христу и задобија Његову љубав”. Још уопштеније, да наведемо светог Исака Сиријског, “када год желимо да именујемо све страсти, ми их називамо светом”.
Управо у овом смислу користимо реч “свет” у изразу “секуларизам”, тј. посветовљеност (посветовњачење), и надаље ћемо је употребљавати у том смислу. Секуларизам представља извитоперење човека духом плотствености и острашћености. Када наш живот прожму страсти, тј. свет неправде и када у Цркви почнемо да тежимо таквом животу и покушавамо да будемо теолози на тај начин, то је онда секуларизам. Секуларизам је животно отуђење од Бога, наше нетежење за заједницом и јединством са Богом, наша везаност за земаљске ствари и наше гледање на све ствари и садржаје у нашем животу мимо воље Божије.
У ономе што следи, анализираћемо појам секуларизам у горе описаном контексту, унеколико излазећи из његових оквира.

Comments are closed.