ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ У ЦРКВИ, БОГОСЛОВЉУ И ПАСТИРСКОМ РАДУ – НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЗА ЦРКВУ

 

ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ У ЦРКВИ, БОГОСЛОВЉУ И ПАСТИРСКОМ РАДУ – НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЗА ЦРКВУ
 

 
УВОД
 
У размишљањима која следе волео бих да размотримо суштински важну тему. То је значајно питање секуларизма (посветовљености, посветовњачења) у Цркви, богословљу и пастирском раду.
Секуларизам представља губитак истинитог живота Цркве, отуђење чланова Цркве од изворног духа Цркве. Секуларизам представља одбацивање Црквеног етоса и прожимање нашега живота такозваним “духом овога света”.
Требало би нагласити да секуларизација или посветовљење чланова Цркве представља озбиљну опасност. Црква има много “непријатеља”, а најгори и најопаснији јесте посветовљење које разједа срж Цркве. Сама Црква, наравно, није ни у каквој стварној опасности, будући да је она – благословено Тело Христово, али опасност прети члановима Цркве.
Да будемо тачнији, хтели бисмо да кажемо да посветовљење које се састоји у кварењу нашег живота и истините Вере, стоји у вези са страстима и, природно, скрива се у Цркви од почетка њеног постојања. У Рају Адам је покушао да рационално протумачи Божију заповест. Чак и после Педесетнице било је случајева да неки Хришћани усвајају човекоцентрични начин мишљења и живљења. Гностици и други јеретици очигледни су доказ тога.
Али, посветовљење је, највећим делом, почело са престанком прогона. Док су прогони трајали, Хришћани су веровали и живели у Истини. Када је Хришћанство постало званична државна религија, почело је кварење хришћанске Вере и хришћанског начина живота. Отшелништво (анахоретство) и, касније, монаштво развило се управо као реакција на такву секуларизацију. Као што сведочи Свето Писмо, нарочито Посланице светих Апостола, сви Хришћани су у раној Цркви живели ” монашки”. Секуларизам се развио као последица тога што су људи почели да приступају Хришћанству из себичног рачуна, и развој монаштва дошао је као одговор на то. Монаштво, зато, није нешто што је страно Цркви, већ представља управо живот у складу са Еванђељем, који су неки Хришћани зажелели да живе у његовој савршености због чега су се и определили за такав начин живљења. Може се доказати да, чак, и најексцентричнији монах представља здраву реакцију на секуларни дух, који све више заражава Хришћане нашег времена.
Пре него што видимо какво је данашње искуство секуларизма у Цркви, богословљу и пастирском раду, волео бих да поближе испитамо шта је то секуларни (посветовљвни) дух и које је значење речи свет (космос) у библијско-пастирском Предању, јер реч “свет”, чини суштину појма “посветовљење” (секуларизам).

Comments are closed.