Питање:
Оче благослови! Мало времена обитавам код куће јер студирам изван бивалишта, а кад дођем кући доста времена потрошим на свађу са родитељима и братом. После тога, ујак ми рече, да сам исти као фарисеј и да се више не крстим и не постим све док са собом не рашчистим неке ствари, јер како каже, блатим Часни Крст и Христа Бога свога. Сам сам дошао до познања да треба више да респектује родитеље и брата, али је моја нарав трмаста па не знам како. Оче молим Вас за савјет. Да ли стварно да престанем, да постим и да се не крстим стално? И још нешто оче, како да моја молитва буде искренија, а да не буде помешана са светским помислима! Унапред хвала за одговор оче! Слава Христу!
—
Одговор:
Драги НН Мислим да ће се код тебе такво стање и осећање у своје време дефинитивно променити. То се види по томе што и сам препознајеш у чему је проблем; а што опет говори да си довољно паметан и интелигентан и да знаш за боље начине од овога. У Светом Писму имамо више упозорења противу свађе и препирке: „Ово напомињи, преклињући их пред Господом да се не препиру, што није ни од какве користи него на пропаст онима који слушају. Постарај се да будеш ваљан пред Богом… а поганих, празних разговора клони се, јер ће такви још више напредовати у безбожности.” (2 Тим. 2, 14-16) Генерално, свађа спада у примитивне емоције и нагоне да се кроз директан сукоб негативног набоја неко натера да те разуме. Због тога, свађа неминовно рађа насиље (емотивно, па понекад и физичко) , које опет рађа разне врсте незадовољства и несреће: сукоб карактера са околином, недостатак љубави и породичне неге, бриге, незадовољство, страх, љутња, гњев, и т.д. Свађа се углавном емотивно ослања на сопствени его и жељу да се неко наговори или на жељу за доминацијом (мада постоје случајеви када особа има негативно задовољство од личне „победе” у свађи, макар и сама заиста не веровала у позицију коју заступа) . Због свега овога, свађа производи непобожност и као начин није препоручљива ни од кога. Уместо ње, саветује се стрпљивост и „гледање свог посла”. Много је боље и корисније да то време искористимо за рад на себи, на своје изграђивање и поправљање, него на сукобљавање са другима. Стара кинеска пословица каже: „Паметан човек оно што хоће тражи у себи, а будала то тражи у другима.” Што се тиче молитве и поста, они су наша средства за лично усавршавање, побољшање, напредовање. Никако не би требало да престанеш са тиме и да тако себе лишиш основних средстава за личну „духовну хигијену”. Труди се да их користиш на прави начин. То су веома моћна средства, и као што неко ко се упише у музичку школу не може одмах да свира као виртуоз на неком инструменту већ треба годинама да се вежба на њему, тако и у посту и молитви, твоја вежба у њима не може а да не да резултате у своје време. Ово ти је такође одговор и на последње питање: како да молитва буде искренија – човек може, треба и мора да се вежба и у искрености… Благослов и мир од Бога ти жели, о. Срба
