ПОСТОЈИ ЛИ РАЦИОНАЛИЗАМ У САМОМ РАЗУМЕВАЊУ БОГОСЛУЖЕЊА?

Протојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић
ПОСТОЈИ ЛИ РАЦИОНАЛИЗАМ У САМОМ РАЗУМЕВАЊУ БОГОСЛУЖЕЊА?
 
Основни циљ овог чланка је да појасни проблематику превода богослужбених књига на живи и народни језик коју треба одвојити од општег појма обновљенашке јереси или “живе цркве”. Суштина сагледавања овог проблема открива се у незаменљивој потреби разумевања богословља које се словесно излива из текста богослужења. Разјашњава се да је умно делање узвишено духовно стање молитве које ни у којем смислу не противречи исихазму и унутрашњој молитви срца. Тако објашњавамо да је апсурдно тврдити да једноставном и простом разумевању богослужења може да се припише “неоварлаамизам”, који је у историјској философској појави познат као религиозни рационализам.
До мене је дошао актуелан и принципијелно добар чланак оца протојереја Теодора Зизиса, професора универзитета, под називом “Идентитет Литургијске обнове”. На српском језику он је објављен на сајбер гласилу “Епархије рашко-призренске у егзилу”. У поднаслову аутор додаје и “неоварлаамизам”, и у том контексту износи проблем рационализма у вези са преводом богослужбених књига. Грађу за формулисање овог термина аутор црпе из исихастичког спора св. Григорија Паламе и Варлаама Калабријског, и уз конкретан историјски теолошки спор он износи своју главну мисао да је обнова, у самој ствари, рационализам којег се упорно држао поменути Варлаам. Тај познати Калабријац учио је о рационализму вере који је остварио ренесансу, на којој и дан данас чврсто стоји западна црквена мисао у стихијски захукталој идеји хуманизма.
Морам да напоменем да од када сам открио оца Теодора у православној академској мисли ја га увек радо читам. Уважавам све његове вредности као савременог богослова и мислим да су од великог значаја за данашњу Цркву. Он у потпуности задовољава све изазове у новим наметнутим правилима игре академске теологије, да на управо тим принципима одлично преноси сакраментално наслеђено црквено искуство. Он заиста представља велику вредност за савремену црквену мисао. То је важно да се каже, јер је данас у јавном православном мњењу (посебно српском) врло индикативно да академска теологија жели да створи утисак да они који пазе на послушање предањском Православљу баве се јаловом ревношћу, са конотацијом приписивања необразованости а тако и религиозне инфериорности. Отац Теодор врло успешно одбацује такву слику када сведочи о Православљу сличном академском методиком. Његови радови су увек озбиљне научне расправе које нико не може игнорантно да препусти забораву, јер оне саме од себе траже пажњу Цркве. Посебно уважавам његов труд који разоткрива крајње циљеве богослужбене реформе, која се, слободно можемо да кажемо, под духовном репресијом и даље спроводи у наш црквени живот.
Овако говорећи о добром раду не значи да не треба да се одговорно сагледају и грешке које свакоме могу да се поткраду: cuiusvis hominis est errare (сваки човек може да погреши). У поменутом чланку професор Зизис у проблематику данашње реформе богослужења, која се у највећем делу спроводи на нео-обновљенашком опиту, убраја и преводе богослужбених књига. И управо на овом питању превода и црквеног језика задржаће се наша главна мисао.
У духу овако постављене теме на самом почетку морам да признам да тешко кријем разочарање у овако представљену анализу превода богослужбених књига. Зашто? Зато што су студиозне способности и могућности уваженог професора много шире и плодотворније. Највише брине што аутор уопште не жели да се упушта у сву проблематику “превода богослужбених књига” него је он овако површно и уопштено сагледава. У светлу истине овог питања, и важности коју оно садржи, ми не можемо нити смемо да га ставимо на агенду литургијске реформе нео-обновљенаца. И овде је он направио грешку, јер су те ствари различите. А то доказујемо најједноставнијим фактом да се превод предлагао у сасвим другом контексту “обнове”. Више је него сигурно да се превод богослужбених књига предлагао одговорно и у канонском поретку, и сваку шпекулацију, или овакве несрећне изјаве, морамо да одбацимо као нетачне.
Да почнемо. Радне групе (Предсаборни савет), које је формирао Правитељствујући Синод у својим припремама за Сверуски Сабор Руске Православне Цркве (1917-18) питања превода и корекције богослужбених књига укључиле су у студију коју је требало изнети на разматрање Сабора. Разна су мишљења, али највероватније, због трагичних догађаја и ванредне ситуације у којој се Сабор одржавао, то питање и није било постављено на дневни ред, између осталог и због саме структуре нацрта: “јер се он предлагао у три форме богослужења, за манастире и саборне цркве и за парохијске цркве”[1]. Неки покушавају да кажу да је питање превода било одбачено, што уопште није тачно, јер се о њему није водила саборна расправа да би се то десило. Ова проблематика уопште није разматрана на потребним црквеним инстанцама и та истина треба да прати ово питање. И овде налазимо одговор на све настале проблеме са којима се данас суочавамо.
Дакле, убеђени смо да баш због тога касније настају проблеми за Руску цркву, до те мере, да они заузимају главну пажњу у црквеном животу у којем роваре расколи. Интересантно је да ова црквена питања привлаче и атеистичку власт да се уплиће у настали хаос. Наравно, она подржава елементе за које сматра да раде у њену корист. Очигледно је да се она иако агресивно атеистичка ипак интересовала за црквену реформу, а да је и геноцидом над канонским структурама РПЦ подржавала расколничке групације.
Проблеми ове црквене реформе изазивају нове расколе, и они се не задржавају само у Русији него се преносе и у руску дијаспору. У свем овом црквеном хаосу и безвлашћу неке групе почеле су по својој произвољној слободи да се баве питањем реформе богослужења. То чине у потпуном одсуству саборности на просторима где је Руска Црква уживала какву-такву политичку слободу. Тако и председник једне од радних комисија које су изучавале питање могуће реформе богослужења, ондашњи архиепископ а касније митрополит Јевлогије, нашавши се у иностранству, продужава да самоиницијативно спроводи реформу. На жалост, он то ради потпуно сам и удаљен од сачуваних канонских структура Руске цркве, а са неприкривеном подршком (посебно финансијском) других хришћанских групација Западне Европе. У његовом епархијском седишту, у Паризу, оснива се Институт богословских наука Св. Сергија, и он окупља иманентне руске теологе чије је еклисиолошко опредељење био либерализам и реформа богослужења и уставног поретка Цркве којег ми познајемо као Типик. Посебно привлачи пажњу чињеница да тако мала група задаје овако широки и прегласни теолошки императив целом данашњем Православљу, да егзотично плени данашњу савремену либералну теолошку мисао у савременим образовним системима Православне цркве.
Дакле, враћајући се мислима о. Теодора и задатој теми ми можемо условно да се сложимо да је тачно да је на агенди руских обновљенаца био раније изучаван превод богослужбених књига. Али шта ми њему замерамо? Прво, да је он овако далеко испод својих могућности, неопрезно или чак тенденциозно, изнео ову поставку. Брине и могућа тенденциозност или овакво намерно постављање ствари. Друго, са историјске тачке гледишта овако уопштено постављена мисао никако није одржива у односу на јасну чињеницу да редакцију богослужбених књига обновљенци нису разматрали са истим (корисним сврсисходним) циљем. Они су имали нешто сасвим друго на уму када су говорили о преуређењу богослужбених књига. Ово је суштина расправе: обновљенци нису планирали да у потпуности сачувају богослужбене књиге, како би се у целости користиле на богослужењима и тако преносиле поруке како је то раније чинила предањска Црква. Зато брине што у изнесеној мисли о. Теодора не видимо потребну темељну студију у којој би се сагледали сви аспекти ове проблематике. Желели бисмо да верујемо да је то његова случајна тврдња када превод богослужбених књига поистовећује са реформом богослужења којом су се бавили руски обновљенци.
Изучавањем овог материјала у необновљенашкој редакцији лако je открити да се превод разматрао кроз крајњи еклисиолошки либерализам. Тако кажемо зато што је њихова еклисиологија тражила да се службе скрате а многе сасвим избаце све до непрепознатљивости у односу на предањско богослужбено наслеђе (Литургију). То мало богослужбене логистике што је код њих остало да еклектички и хируршки изражава Литургију постаје сав њихов еклисиолошки идентитет. Да ово буде још јасније: то значи да су они тражили да се само Литургија Анафоре преведе на народни језик. И ово је кључни аргумент. Дакле, морамо да се сложимо да је то сасвим другачија проблематика са којом се Црква суочавала. Из реченог нама је јасно да обновљенци говоре само о том преводу “богослужбених књига” које су у њиховој визији богослужења задржане. Дакле, у тој новој структури богослужења тих књига о којима ми овде говоримо уопште нема. Најправилније би било да кажемо да су обновљенци говорили о преводу изабраних делова из канонских богослужбених књига које Црква вековима зна и користи. То необориво показује данашња црквена пракса која је на мала врата увела све ове проблеме, а посебно грубо скраћивање или избацивање одређених богослужења за које сматра да су непотребне за данашњег савременог човека.
Када говоримо о богослужбеним књигама морамо да разумемо да говоримо о најчистијем записаном саборном богословљу које Црква свакодневно у Литургији васељенски излаже. У њему се и даље живо одржавају мисли васељенских сабора и светих отаца, и оне садрже неприкосновено најчистије богословље. Зато је потребна већа заинтересованост да се студиозније проучи ова ситуација и изнесу чињенице а не све заједно у једном пакету изнесе као проблем. Дакле, без озбиљног студиозног прилаза не може уопштено да се говори о преводу богослужбених књига. Ако то будемо овако чинили онда ћемо опасно да их поистоветимо са онима које се користе у редакцији реформаторских богослужења. Ако то чинимо, да ли се онда прећутно слажемо са модификовањем и наказним скраћивањем божанствених служби? Сходно томе, није довољно рећи да су ондашњи православни реформатори размишљали о преводу “богослужбених књига” а да се условно не дистанцира од те мисли, јер канонско питање превода богослужбених књига стоји на сасвим другим постулатима. Оно има свој легитимитет који је изграђен на стварним потребама живота Цркве. Питање превода богослужбених књига било је и остаће канонско питање, упркос све већим манипулацијама истим да се и оно убраја у “реформу” богослужења. Преводом се ништа не реформише, ништа не мења у учењу нити сакраменталном изражавању Цркве, него он у себи садржи техничко-лингвистички облик који никако не може да буде еклисиолошке природе.
Рекавши све ово никако не можемо да избегнемо потребу да мало дубље сагледамо шта се стварно у то време збивало и објаснимо саму суштину расколничке обновљенашке визије, у којој ћемо да нађемо и одговор на питање о улози “богослужбених књига” у њој самој?
Срж целог проблема је у томе да се појам богослужења своди искључиво на усамљену Анафору као Тајну Евхаристије, која је постала појам данашње евхаристијске теологије. Ово је кључни проблем данашњег литургичког богословља и свих нових визија које за собом повлаче сукобе. Такво теолошко сагледавање Евхаристије није иновативна локална појава као изворна мисао православних теолога, него је она већином позајмица, а у понуђеном облику “православни” плагијат западне евхаристијске теологије на којој је утемељен хуманистички рационализам. У примени такве еклисиологије забарикадирано се држе данашњи модернисти који су по свом теолошком изражавању у суштини ондашњи обновљенци. Данас нам чак и саму Литургију Анафоре, дакле овакву како је погрешно видимо и доживљавамо, предлажу скраћену, а тако у њеној задатој мисији “неуспешну”. Она није ништа друго него римокатоличко (или латинско) схватање евхаристије које се конкретно показује у данашњој по ко зна који пут реформисаној миси. Насупрот њој стоји наше православно наслеђено, тј. предањско схватање Евхаристије, није само Тајна Вечера на коју стално потенцира латинско богословље (на чему и наши православни реформатори стално инсистирају), него је оно наше Благодарење Богу (литургија) почев још од далеких библијско-теолошких дубина стварања. Наша Литургија – благодарење, почиње од далеког Шестодњева, када славословимо и величамо Господа за то што нас је привео “из небића у биће”, и за све оно што је систематским Откровењем Бог “учинио за нас” – Себе нама дао, јер “није заборавио дело руку својих”, укључујућу сву твар. Тај однос све-космичког Благодарења једино остварује богослужење литургијске пуноће Дана.
То значи да без вечерње, јутрење и часова таквог космичког Благодарења просто нема.
Овако износимо један од главних аргумента којег се држимо, а то је да реформисаној евхаристији, како су је и онда предлагали обновљенци, уопште нису потребне “богослужбене књиге” (подвлачимо ово у множини). Суштина реченог је да они стари, као и ови наши нови обновљенци, у својој еклисиологији уопште не остављају места за “богослужбене књиге”.
Шта се и како ради када је реч о тим преводима?
Ту и тамо, по потреби облика реформе богослужења, бирају се фрагменти из одређених служби и они се преводе. Избацују се кључни делови што доводи до непрепознатљивости служби у односу на њихов вековни богослужбени ход. То важи у бољим случајевима, јер најчешће се осим Литургије Анафоре ништа и не служи! То је наша трагедија. У поменутом процесу данашњег “филтрирања” богослужења највише трпе библијски текстови и древна апостолска основа богослужења која је превасходно едукативна. Нажалост, то није све. Да овај хаос буде још већи преправља се и сама Литургија Анафоре. Тешко је замислити да је и она предугачка за данашњег “модерног човека” као молитвеника у храму Господњем. Ради служења хуманистичком човеку службе се еклектички тумбају да их је већ тешко пратити. Неки делови богослужбеног текста посведневне службе преносе се у Литургију Анафоре где им по хронолошкој структури Литургије и богословској поруци дана уопште није место. То се ради до противречности.
Дозволићемо себи да наведемо један пример како бисмо читаоцу подробније представили о чему пишемо. Реч је о новијим српским литургичким лекторима који стално исправљају грешке које су, како кажу, наслеђене из неког “традиционализма”. И шта раде? Они нас нападно “спасавају” од њега уз некакво константно окривљавање за већ сасвим јефтино потрошеног “утицај латинског богословља”[2]. То је већ постала ружна нео-обновљенашка мантра већине савремених теолога. Тако једном приликом је и еп. Крушевачки Давид окривио “Русе” (наше нове генерације теолога, гркофили, увек криве Русе?!) за убацивање “блажене” у Литургију, јер наводно она није постојала у њој. И ми уопште не споримо да је то истина, наравно, само ако говоримо о Литургији какву би желели да виде данашњи реформатори. У чему је онда проблем? Проблем је та сензација, јер данас треба открити нешто сензационално, нешто егзотично и тако га драматично представити. Ако еп. Давид мисли да је “блажена” новијег датума у Литургији он може да буде у праву само овако недоречен, управо у стварима које овај чланак покушава да прикаже. Реч је о томе да је тај уметак (блажена) био крик савести ондашњих модернистичких структура када су схватили до чега нас је довело скраћивање или немарно и неканонско служење. Дошло се до тога да су схватили да су једноставно ампутирали живи језик Цркве. Посебно у СПЦ избачени су велики делови богослужења, све оно што обимно богословски учи о црквеном догађају, о празнику, о васкрсном дану (“недељи”) и уопште о богословљу, па су решили да то еклектички инкорпорирају на еванђелске стихове “Блажени су…”[3]. И то је данас идентитет православних реформатора, јер модернисти увек траже начин да уштеде време модерном човеку, а управо ови избачени делови служби највише “троше” његово време.
Дакле, овај наведени пример “блажене” као “уметку”, о којој говори уважени епископ Давид, јесте показатељ хаоса који смо створили одбацивањем богослужења целовитог литургијског изражаја. Уместо да се духовно обнављамо и враћамо црквеном молитвеном подвигу неко је решио да тумба и врши рокаде богослужбеног текста, и поставља га тамо где он уопште не припада. Тако и ова блажена у Анафори, а посебно стихови који се певају на њој, позајмљени су из већ раније одслужене службе тог истог дана.
Зашто се сусрећемо са оваквим појавама? Одакле потичу данашњи умеци у Литургију Анафоре, а да јој не припадају?
Постојала је жеља да се мало више пружи верујућем да созерцава и сазна о празнику којег слави Црква, јер кондак и тропар на усамљеној Анафори не могу скоро ништа едукативно да пруже. То је због тога што Анафора по својој литургичкој структури финализује Евхаристију, али јој не даје потпуни изражај и смисао у Домостроју нашег спасења, без Вечерње, Јутрење, часова. Дакле, у Анафори одвојеној од других наведених служби нема едукације верујућих онако како ју је Црква одвајкада замислила и преносила знање свим својим члановима, наравно без изузетка. И ми плодове “народних незнања” данас увелико убирамо и због њих овако много и страдамо.
Често говоримо да већина данашњих реформатора никако не уме да барем саслуша свог много поштенијег колегу реформатора, протојереја Александра Шмемана, када он више пута каже да Литургију и наше благодарење у њој морамо да разумемо у њеним едукативним откривањима библијског дана. А он се открива хронолошки и каузално, из тмине ништавила којег оживљава стварање. Сходно томе, ми благодаримо од тих момената, с почетка “шестодневске” и богослужбене вечери, када богослужење хронолошки развија и нама преноси теологију тог библијског дана. О томе тако дубоко и лепо богословствује св. Јован Златоусти када каже: “начин богопознања достиже се кроз созерцање све твари”, дословно: ο τροπος δια κτισεως απασης = “способност кроз сву твар” (Пет беседа о Ани, 3). Благодарење није само издвојено конзумирање Тајне Вечере него и сав доживљај Божијег промисла о нама од првих дана нашег постојања, а тиме и свих врста подвига од Адама до Авраама, преко свих судија и пророка, Претече, затим апостола и мученика и подвижника Новозаветне цркве.
Шта је овде тако нејасно?
“Литургији Анафоре” уопште нису потребне богослужбене књиге какве познајемо у њиховом канонском облику. Јасно је да обновљенци на платформи овако формулисане еклисиологије уопште немају потребе за преводом богослужбених књига. Јасно је да како ондашње обновљенце тако и данашње “новотаре” интересују само одређени фрагменти богослужења, и очигледно је да они своје богословље и едукацију верних виде изван богослужбеног система Цркве. Како своје образовање црпу изван Литургије тако се на таквом поимању образовања нуде као учитељи у Цркви, схоластички. Ово је само по себи објашњиво, јер се они отворено сукобе са славословном теологијом коју садржи живи богослужбени текст као израз наше свете словесности. Њега не чују нити га разумеју, а желе у Цркви да уче.
Поменуто насумично (без уредби и устава богослужења) тумбање, сецкање, вршење рокада, све то обновљенашко схватање Литургије прати и богослужбена логистика па се штампају и књиге по којима се служи. Наравно, одбацују се као непотребне остале књиге по којима се вршило богослужење вековима, а тиме и теологија коју оне садрже и преносе. Иако историјски СПЦ није ничим била повезана са совјетским “обновљенашима” и “живом црквом” ми можемо на свом искуству да покажемо пример књига овакве редакције. Одштампали смо богослужбену књигу коју називамо “Зборник богослужбених песама” (Београд, 1958). Она, сама по себи, изражава фрагменте богослужења и њој уопште није потребно скоро 95% осталих богослужбених текстова Православне Цркве. Ово је чудна истоветност, јер су нас друге прилике навеле да штампамо поменути зборник, пре свега ондашња црквена немаштина и гоњење на Цркву у нашем народу, али интересантно је да се у спољашњој форми ови примери сасвим подударају.
Након свега изнесеног, неизбежно је да већ узнемирено питамо: Како и на основу чега уважени професор Зизис тврди да превод богослужбених књига, или било каква корекција истих на разумљивији језик, може да буде изражај “неоварламизма”?
Погледајмо пример Педесетнице. Да ли је појам језика еванђелска чињеница изнесена у Матеј 28, 19, најједноставнији пример најпростијег мисионарења, којег потврђује Педесетница а управо у дару говора језика, који су донели прве плодове Цркве па се тог првог дана крстило три хиљаде душа? Да ли би то било изводљиво да се “Праћани, Миђани, Еламити…”, нису просто запитали: “Па како ми чујемо свој језик у коме смо се родили” (ДА 2, 8)? Каква би уопште била сврха овог дара Апостолима да није био упућен људима да разумеју? Размислимо о томе.
Поклањајући дужну пажњу и у најблажем оцењивању ових мисли професора Зизиса, ми видимо да се он држи чудног и сасвим неодрживог става да ако је нешто преведено на говорни језик да је то предањски неприхватљиво? Рекло би се да он тврди да форма изворника сама по себи има нешто “освештано”, али не у естетско-поетском него догматском изражају. Стиче се утисак да он мисли да ништа не сме да се дира и лингвистички усавршава. Како је ово комплексна тема и да не би било неспоразума одмах да кажемо да ми овде правимо јасну и одлучну разлику између језика и суштине. Овде је реч о облику превода а не мењању суштине изворника и смисла који он садржи. Ово последње без сваке сумње знамо да не сме НИКАДА да се дира нити мења.
Црква је одлучно одбацила овакав приступ питању превода богослужбених књига, јавно га осуђујући. На овим мислима је разрађена старо-обредничка еклисиологија због које је направљен велики раскол у Цркви. Они су постојали управо на тој “догми” непроменљивости преведеног текста, наравно, само када говоримо о додатној коректури у односу на оригинал и прилагођавање да он буде разумљив. Главна полуга њиховог аргумента је да не могу да се коригују или поново усаглашавају преводи богослужбених књига. Борећи се са овако штетном појавом сверуски патријарх Никон много се намучио. Старо-обредници су преводе књига мистифицирали до те мере да су веровали да књиге саме по себи носе неки тип “освећености”, а тако и догматску непроменљивост у форми и изражају.
За разлику од Грка који осим свог класичног богослужбеног језика (κοινή), на који је преведен текст септуагинте (septuaginta) са јеврејског (3. в.), имају и патристички, на којем је углавном у апологетском облику сачувано записано богословље Цркве, Словени користе црквенословенски језик. Он је оцрковљен старословенски језик у редакцији предате писмености од стране апостола Словена светих Ћирила и Методија, којег су адаптирали у норме богослужења, слично као што је данас академски језик различит у односу на простији народни. У односу на поменути грчки он је релативно млад језик. Он је већ доживео корекцију а због ње и велике последице, када се тим поводом направио поменути старо-обреднички раскол. Руска црква је по потреби живота и развијања народног језика вршила адаптацију богослужбеног језика у односу на тзв. народни. Шта се радило? Тражили су одговарајуће црквенословенске речи које су могле да задрже суштину поруке а да буду ближе народном. Дакле, биране су црквенословенске речи које су биле разумљивије и постизао се циљ да он буде и разумљив. Кад кажемо “разумљив” не мора да значи да је он говорни, живи, него интелектуално приступачан у његовом облику и естетици.
Предлажемо неколико кратких примера да би било јасније о чему говоримо.
Термин “отчуждение” све више се преводи са “свободен”. Обе су црквенословенске речи истог значења само што је последња ближа говорном језику. Такође “невјежестији” и “невједјени” у истој молитвеној структури имају исти смисао. Имамо и пример када термин “живота” неки преводе са “жизни”: “Господи владыко жизни моей”. Ово Господе “живота” на руском савременом језику значи стомака. Дакле за Руса би значило: “Господе стомака мог”? Морамо да признамо да у овом примеру видимо и пастирско-богословско-естетски проблем, јер недовољно црквеног човека саблажњава да још земним поклонима служимо “богу нашег стомака”.
Дакле, сам црквени језик може да се мења по потреби терминима из истог језика да би се мисли пренеле тачније. Тренутни црквенословенски који данас користимо у богослужењу је модификован неколико пута, а треба да поменемо и важну чињеницу да смо ми Срби изгубили своју рецензију црквенословенског и примили руску, и то нам није чинило никакве проблеме у животу Цркве за последњих три-четири века. Зашто би то сада био проблем?
Дозволићемо себи да наведемо мало другачији пример.
Српска, Бугарска и Руска црква користе исти богослужбени језик са различитим акцентима и чак другачијим изговором. Без намере да тврдимо шта је тачније навешћемо следећи пример. Срби и Руси ће рећи тврдо или мекано “еще”, док Бугари црквенословенско “щ” произносиће са “шт”: “јеште молимсја…”. А само у термину “молимсја” налазимо неколико разлика. Ми ћемо га произносити са тврдим “л” и јаким наглашавањем на “ј” (молимсЈа), док ће Рус граматички тврдо “л” претворити у мекано па ће да звучи као “љ”, док оно “ј” сасвим нестаје па само чујемо “мољимса”.
Након наведених примера очигледно је да већина која се бави темом непроменљивости богослужбеног језика све доживљава психолошки. Тешко се отимамо утиску да о. Теодор размишља да је сам превод богослужбених књига скоро сакраментална литургичка појава, да он мора да остане нетакнут и тако у односу на развијање језика никада променљив. Он је против нових литургичких језика као што су енглески, јапански, кинески и принципијелно их доводи до бесмисла.
Пред нама је још једно комплексно питање када је реч о преводу богослужбених књига а реч је о тако често наглашаваној лепоти црквенословенског језика.
Лепота, естетика, милозвучност итд. су примери које апологете црквенословенског језика наводе, међутим забрињава како ови људи доживљавају богослужење. Дакле, за већину противника прилагођавања или чак превода богослужбеног језика црквенословенски је важан због лепоте и милозвучности, те спољашње естетике, при чему сасвим отворено и неприкривено потискују на страну суштинску улогу наше словесности у богослужењима. Спремни су естетиком да закопају богословље које тај језик преноси. У таквом односу врло је тешко одвојити границе молитве од психолошког доживљаја лепоте и уметности коју служба у различитим изражајима приношења врло богато садржи. Проблем је у издвајању умножених и остварених талената из опште богослужбене структуре. Она плени површно, управо онако како је доживљава и описује познати католички теолог и унијата Роберт Тафт, “одушевљен и очаран” (ЉМ), али и даље унијата и латински рационалиста, и у својој еклисиологији лојални паписта. Иако постоји опасност од пренаглашене потребе разума да рационализује ове ствари, у богослужењу ништа мање та опасност постоји у пренаглашеном ритуалу који затамњује нашу словесност, и сам њен “нус”. Нажалост, спољашњим облицима црквености, или формалној религиозности, најважнији је ритуал, а он је многима од суштинског значаја за сатисфакцију духовних потреба. Због тога се суочавамо са новим и страшним проблемима.
Оправдано морамо да се све више плашимо за оне декларативне (и простије) верујуће, за народ који богослужење доживљава волшебно. Тај страх постоји и у односу на данашње православне реформаторе који и причешће доживљавају волшебно, и те две врло лоше појаве се овде сусрећу и чак прожимају. У оба ова случаја остали елементи богослужења одбацују се као сувишни, а да не говоримо о богословљу као катихетској поруци коју њихов текст садржи. Данас је то опасан рак који разједа православни појам Литургије у свим њеним посведневним богослужбеним изражајима, јер се већина богослужења своди на спољашњу потребу коју треба да одрадимо као некакав ритуал, пун театралне лепоте коју он тако ИЗДВОЈЕНО садржи. Зато је Црква код нас давно престала да буде учионица за њене чланове.
Са чиме никако не можемо да се сложимо?
Чврсто заступамо став да без богослужбеног подвига бдења и созерцања речи Цркве немогуће је познати богословље које је изложено у тексту богослужбених књига. Пођимо од све-истине да Богу никада није требало нити ће му ишта требати од нас, па тако ни наше богослужење. Оно је потребно само нама, оно се чини ради нас и то због богопознања, и ничег више! У њему се остварује наше славословљење Бога, словесно и мислено, и оно се врши САМО ради нас. Слово, словљење – та логосна динамика мене самог, тај мој однос према Богу који јесам и у Њему постојим, јесте израз мог “нус” (νοῦς) кога у богопознању узносим Слову-Логосу. Само у том односу живо постојимо, сазнајемо, учимо се, надамо се, благодаримо и чекамо. Све што постоји Господ је установио само ради нас, па и богослужење које по некој људској словесности (тексту) мора да има свој ток. Зато св. Златоусти каже: “човек је велико и дивно живо биће и за Бога драгоценије од све творевине” (Осам Слова на књигу Постања, Слово II, 1). Та наша драгоценост није пасивна, тј. нисмо саздати па препуштени самима себи, и на томе се развија еванђелски постулат да ни Богочовек није оставио своје ученике, како Он Сам рече да ће послати Утјешитеља…, “који ће нас у свему научити, и сведочити…”, а у неким преводима читамо и “напомињати све што нам је рекао” (Ин. 15, 26).
То “сведочење” (напомињање) је сакраментални однос (таинствени), који јасно одређује духоносни карактер учеће Цркве, када се конкретно Литургија, а не само Анафора, доживљава као “учионица”. Сав систем богослужења постоји само ради нас, и један од његових главних разлога постојања је васпитавање и образовање човека. Ово васпитавање се не пише нити пева и тако “смешта” у некакав онтолошки и недокучиви предео, где се губи његова сврха. А шта се данас ради? Ми објашњавамо Богу Ко је и шта је Он?!? Ми не треба да служимо ради некаквог Његовог умилења које Он треба да доживи у нашем Богослужењу које му ми приносимо. Њему све то не треба (јер Богу ништа не треба), него само нама, јер ми у Њему доживљавамо умилење када цео човек дубоко доживљава Бога онолико колико нам се Он даје у све-целој Литургији. Због тога духовно образовање у Цркви никада није било привилегија “изабраних” (ЉМ), него је оно најједноставније обожење на које свако има право. Обожење је богопознање, а грубо речено за човека и најуспешније финално знање. Ми никако не одвајамо текстуалну поруку Цркве од мистичне коју она шаље, зато овај однос логосног и освећујућег описујемо као црквеност, и увек говоримо да се само црквеношћу достижу истинита сазнања. А то сазнање је право и истинито изливање Светог Духа. Како и каже св. Василије: “онај који је успео да проникне у дубину законског разумевања, и растргнувши нејасност буквалног смисла као неку завесу, он се уздигао у таинствени смисао…, преображава се до просветљења, озаривши срце истином Духа као неком светлошћу. То значи да се преображавамо од славе Духа (која нам се даје, ЉМ) у своју сопствену славу… (О Светом Духу, гл. 21).
Да, то је тако, али када се овако непрецизно представља да разумевање богослужења постаје проблем онда нас много брине да данас постоји жеља да се ослања на Предање али без способности да се у свим његовим изражајима оно чује и разуме. Конкретно говорим о богослужбеном језику и колосалном текстуалном материјалу који богослужење садржи, а то заиста постоји ради некога. И заиста, никако да се отмемо утиску да многи верују да богослужбени текст, или црквени словесни изражај, постоји само ради Бога, јер ето Њему се служи. “Богослужење” – дакле то је нешто само Божије, а нас се не тиче? Само у таквом убеђењу текст остаје запостављен, заборављен, недоступан, а у неким манифестацијама овог проблема чак и волшебан.
Пратећи сва ова данашња превирања видимо да се у ово лукаво убеђење лове и апологетске структуре предањског богословља, како оне које бране канонски изражај Цркве тако и оне револтно-ревносне.
Сви ови поменути изражаји ревности без разумевања или доживљаја црквености не могу да открију огроман значај и улогу богослужбеног богословља у нашем општем црквеном васпитању и образовању. Онда уопште не чуди да наш црквени образовни систем улази у сукоб са основним богословским порукама богослужења. У свим овим појавама јасно се види да, будући необразовани и васпитани славословним богословљем (као и формалним школским образовањем, али сада није о томе реч), своје аргументе нуде из личног доживљаја и поимања Цркве. У томе се назире огромна опасност за Цркву. И питамо се: у чему је разлика између наших схоластичара и традиционалиста, када би и једни и други да заобиђу учећу Цркву (Богослужење)? Обе групе се баве схоластичком методиком преношења знања, а своје “аргументе” поткрепљују “светим оцима”. И када овако почне да зјапи празнина, која настаје потискивањем Светог Духа као другостепеног фактора у учећој Цркви, често се дешава да Његово место почиње да заузима умишљена или приватна религиозност. Данас је јасно видимо у црквеном елитизму затворених академских кругова, у издвојености формално учених. Овоме ћемо да додамо још једну аномалију коју видимо у романтичном потенцирању аскетике коју покушавају својим мерама и визијама, а без икаквог руководства Цркве, да убаце у свој лични духовни живот. У оба ова показана односа слабо шта остаје црквено-образовном систему Заједнице да објасни и научи.
Ако очекујемо и тражимо да разумемо богослужбени текст, а због тога нам кажу да је та наша жеља порив који у себи садржи ни мање ни више него рационализам, ми морамо такве тврдње одлучно да одбацимо као сасвим неосноване. Још мање је прихватљива (студијом) непоткрепљена тврдња да је разумевање богослужбеног текста “неоварлаамизам”. Не слажемо се са тврдњом да разумевањем богослужбених речи одбацујемо православну мистику. Овакво размишљање представља велики проблем, јер се буквално каже да је један део богослужења (мистички изражај) добар а други (логосни) лош. Овако се целовитост богослужбене поруке просто цепа па човек треба да решава шта је у њој њему корисно а шта небитно. Другим речима, богослужење се на силу лабораторијски разлаже на елементе који по својој природи увек заједно и неодвојиво сачињавају једно непроменљиво цело. Као што је човек цео САМО са душом и телом. Црквеност, тј. богослужење, би била штетна само онда ако би неко успео да од ње одвоји Светог Духа, о којем говори богослужење Свете Педесетнице, које нам јасно показује Његову улогу. А зар и свети Златоуст не вели: “А овде (у храму), није тако, и све је супротно; одавде је избачена свака некорисна реч а уведена сва духовна наука” (Осам Слова на књигу Постања, Слово VI, 1).
Овим смо дошли до много захтевнијег и важнијег питања: Да ли литургичка молитва може да буде рационалистичка ако се у њој укључује ум који је славословно созерцава?
У својој богословској суштини ово је врло озбиљно питање а тако и тешко. Оно је и кључно у свем богословљу и тесно је повезано са исихазмом. Данас је и то озбиљан проблем, јер разни ентузијасти говоре да треба само срцем да се молимо. То је пре свега помодарско учење, наравно врло неодговорно, када се из молитве срца искључује молитвени ум, тј. то двоје заједно не повезује у једно цело. У данашњој помодарској збрци схватања исихазма, када потпуно нецрквена омладина бројанице носи као накит, треба врло опрезно говорити о исихазму. Најсигурнији терен за правилно разумевање молитве је храм Господњи и праћење богослужења. Ту ништа погрешно не може да се деси осим да изгубиш молитвену пажњу и негде одлуташ. Али по Светим Оцима разборитост молитвеника на црквеним службама нема никакву алтернативу.
Зар св. Андреј Критски у свом Великом канону поетично не отвара душу: “Лествица, коју виде у старини велики Патријарх, слика је, душо моја, делотворног пењања, разумног узлажења; ако хоћеш, дакле, да живиш делањем, и умом, и созерцањем, обнови се”. У кондаку Друге Недеље Великог поста св. Григорија Паламу славимо: “јер твој ум предстоји Првом уму, к Њему нас оче управи”. У унутрашњој духовној борби да ово оствари Св. Петар Дамаскин молитвено тугује: “страсти су помрачиле мој ум и не могу да разумем силу оног што се пева устима или чита (у храму)” (О трећем виђењу). Дакле, треба одбацити страсти да би наш ум разборито све разумео.
Учење или скупљање надграђујућих информација из богослужења о догматима и нашем спасењу су неодвојиви од молитве. То пуко добијање информација, тј. образовање, исто је молитва. Св. Теодор Студит у својој поуци Прве среде Великог поста каже: “Будимо усрдни у певању псалама и службама црквеним, пажљиво трудећи се да упознамо Слово Божије”. То упознавање се остварује молитвом. Потребу за разумевањем оног што чујемо на службама јасно објашњавамо управо богослужбеним текстом. Благодарећи Бога за Његово јављање човечанству у кондаку Богојављења ми јасно појемо (славословимо) овако: “у разуму певајући Те” (“в разуме поющих тя…”). У славословљу, тј. певању Бога, покреће се целостна духовна добродјетељ ума и срца, и свих наших осталих чула. Ту сав човек постаје молитва, наравно и његов ум који слуша како Црква учи: словесно, симболично, уредбама, кретањима и радњама, мирисом тамјана и “подизањем дима”, својом уметношћу и слично. Ми созерцавамо њене изражаје онако како их она нама конкретно нуди, јер многе радње у различито време доносе другачије едукативно значење. Дакле, није добро да “мистички” маштамо[4], да уображавамо, да пустимо да нам ум лута и чак замишља побожне слике, јер “за време молитве – каже св. Јован Лествичник, не дозвољавај никакву умишљену машту, да се не падне у делиријум ума” (Лествица, Слово 28). Дакле, да се не падне у прелест. На богослужењу треба стајати трезвено и разборито, и интелектуално отворено за добијање нових сазнања о нашој дубокој вери.
На Јутрењу, богослужењу које је по својој појави и изражају једна од древних служби посведневне Литургије, дакле никада одвојива од ње, налазимо речи: “дај нам благодат и силу, да се удостојимо певати тебе разборито, и молити се непрестано” (Шеста јерејска молитва “шестопсалмија”). Ово “разборито” Синод СПЦ преводи са “разумно”, а у прихваћеном преводу Синода РЗПЦ на енглески језик (Isabel Florence Hapgood, New York, 1906, као и чтеца Isaak Е. Lambertsen, New York 1996), видимо да је преведено са “у разумевању” = (with understanding). У преводу Православне Грчке Архиепископије у Америци овај термин се преводи са prudently, што значи “разборито”. Тај исти превод за своје богослужбене потребе користи и Антиохијска Митрополија у Америци. Румунска Православна Црква ово место преводи са wisdom (мудрошћу). У грчком служебнику налазимо речи ψάλλειν σοι συνετῶς што бисмо опет превели са разборито.
Овде треба нагласити да сви ови мисионарски преводи на енглески језик говоре о једном: човек себе молитвено узноси психофизички, целосно. У молитви као сабирању у обе наше природе прожимају се душа и тело. Сав човек је у молитви. Ни једна од ових природа (духовна и физичка) не потискује ону другу, него сав човек у свим његовим изражајима постојања узноси се у молитву. Он њу доживљава умно, духовно, а у одређеним категоријама и физички, и он сав, такав комплетан, молитвено разборито стражи пред Богом како то нама објашњава један од исихаста св. Симеон Нови Богослов: “Какве будеш читао или слушао тропаре, и путем њих примао божанске мисли, и ум твој посредством читања уздиже се навише у созерцавање мисленог…” (Слово Седамдесет прво). Он је у свему разборит, у свим категоријама његових чула спољашњих и унутрашњих онако како 12 молитва “шестопсалмија” говори: “просвети наш ум и чувства сва сачувај”.
Слично искуство разумевања молитве налазимо и ван Цркве, а конкретно у теологији јудаизма. Термин tefillah (תְּפִלָּה) значи молитвено мислити, расуђивати, заузети се, преклињати, “себе-судити” (самокритика). Учење о разумном праћењу богослужења налазимо ни мање ни више него код исихасте Палме, управо саговорника овде поменутог Варлаама. Он нам се овако обраћа у својој беседи: “Не говорећи више о добродјетељи, казаћу ово: када заједно са вама предстојећи Богу у светој Цркви окренувши се погледам на оне који са разумевањем у скрушеној молитви славословље (пјеснопјеније) узносе Богу, или видим неког ко у тиховању и у погруженој молитви стоји и пази, само та слика ме окрили и испуњен сам задовољством и славим Бога” (10. беседа).
На једном месту у Литургији молитвено расуђујемо речи Цркве да се молимо за оне који не знају или не разумеју -“незнања народна”.
Ми овде јасно видимо да се Црква бори против пасивног присуства верујућег на Литургији, и ту се открива шири смисао “молитве Цркве”, као заједнице, за грешке живих и умрлих који су у Литургији увек живи и са неком потребом. Дакле, незнање само по себи, у смислу лењости и неумножавања талената, није одраз смирења. То кажемо зато што често чујемо погрешно убеђење да је избегавање знања некакво смирење. Чак је и пасивно присуство на богослужењу добро, али оно није потпуно јер је тешко примати изливене божанске дарове ако се човек целовито психофизички не укључи у богослужење. У наведеним речима Литургије видимо да незнање није добро, нити је пример неког благочешћа, а најмање је смирење које је један од најјачих духовних изражаја човека. Лењост никада у било којем контексту не може да буде смирење. Смирење је када човек путем обожења сазна и то знање користи за спасење, а у односу са ближњим приказује се као да не зна, што је била упадљива одлика подвига свих светих људи Цркве Христове, а посебно никада формално образованих аскета који су живели у пустињским забитима далеко од универзитета.
Синод Грчке цркве на свом заседању 14. априла 2010. г. саопштава да богослужбени текст, његова лирика, представља “велико богатство Православне цркве, које усхићује инославне”.
Прва мисао у вези са овом званичном изјавом је да благодаримо Бога да се бар неко на овако високом нивоу бави овим врло важним питањем. Али у овако ретко заступљеној делатности виших црквених власти управо примећујемо ово о чему пишемо, а то је да се лирика и текст представљају спољашње. Како? Сви адути данашњег православног мисионарења ослањају се на психолошки доживљај богослужбеног језика и литургичких радњи које га прате. Ако богатство Православља сводимо само на његове естетске изражаје онда имамо велики проблем. Уопште нема сумње да нас православце скупо кошта што прекомерно уздижемо спољашњи изглед богослужења који без устезања паушално приписујемо оном што он заобилази – целовитој православној мистици. Овако он се ослања само на парцијалну мистику, на неке изабране делове док је суштина и даље запостављена. Спољашњем изгледу богослужења, како смо већ рекли, најчешће се диве и усхићују стари и проверени рационалисти како римокатоличког тако и протестантског искуства. Сигурно је да би спољашња лепота била добра (јер је сви ми волимо) да инославни, наравно искључујући оне оријенталне, и даље не остају при свом рационализму. То усхићење само условно може да буде добро, јер је стара истина да они чулно сагледавају богослужбену естетику, тј. задржавају се на првом утиску дивљења једној доброј представи принесених талената у Православној богослужбеној пракси. Ако говоримо о религиозном Западу ми одавно знамо да он воли само “представу”, и да га замарају тешке мисли Паламе, Величковског, Достојевског…”, дакле нема упуштања у њену дубину и ширину. Чак и кад би им било доступно потпуно излагање учеће Цркве, пре свега у созерцавајућем молитвеном подвигу као врло тешком духовном раду, пронашао би и оно унутрашње што Варлаам није умео да нађе. Пронашли би оно што плени и враћа Цркви, а пре и изнад свега праву и никада променљиву веру која је преточена догма коју Црква живо (не јуридички) свакодневно доксолошки (славословно или богослужбено) исповеда. Она тако сваки васељенски сабор у себи свакодневно остварује, без потребе за јуридичким управљањем, како то већина данас нажалост разуме. Често се претпоставља јуридичко, тј. правно функционисање.
Никако да се отмемо утиску да данас Православна црква највише мисионарског напора улаже управо у издвајање спољашњих ефеката богослужења. То отворено показује запостављање сопствене словесности (језика) која је такође, ако говоримо о лепоти, неодољива и у својој суштини мистично богата. Нема сумње да је хвалисање нашом богослужбеном естетиком неопростива грешка. Ми смо просто навикли да богослужбена естетика треба да реши све наше проблеме. Добро знамо да није довољно само то “усхићење”, какву год нам поруку Еладска црква шаље, јер човек није само “осећајна” појава у Литургији која је издвојена из његове целосности. Ти ефекти доживљаја су издвојени из општег богослужбеног “пакета” у којем се врши свакодневно чудо Божије – наше обожење, (у нашем логосном биће боговиђење) најпростије сазнавање Бога онолико колико је Он одредио да можемо да примимо и разумемо.
Богослужбено бдење у литургичкој молитви, и созерцање које она износи и нама предаје на наук, је подвиг о чему говори св. Василије Велики: “Наш народ је код нас сву ноћ будан у молитвеном дому, у труду, у покајању се сузно исповедају Богу, и уставши после молитви почињу са певањем псалама. Подељени на два клироса (певнице), наизменично их певају па се путем њих учвршћују речима које у њиховим срцима производе сокрушење и трезвост” (Писмо неокесаријским клиру (207)). “Вапај је – пише он, напрегнути глас који може да допре до оних који се налазе у даљини. Зато воспојте (βοατε), тј. не расуђујте о Богу ниско, него узвишени умом размишљајте о свему што се односи на Њега, тако и богословствујте, да би слово (реч, логос) ваше, по јасности учења било сваком разговетно и за оне који су далеко од спасења”. Овоме слободно можемо да додамо и речи св. Лествичника: “Певајући са сабрањем не можеш да се помолиш нестварно (апстрактно). За време чтенија и пјенија ум твој нека буде заузет разумевањем речи које чујеш, или одређених молитви у ишчекивању следећег стиха” (Слово, 19).
Све горе наведено увек је остваривао богослужбени текст Цркве, како онда тако и сада, јер је он пребогат богословљем, а што је најважније, врло је једноставан у свом излагању учења. У томе је суштина, у једноставности права човека да у свему буде равноправан, да све што Црква даје за његово спасење буде доступно. Дакле, свако може да разуме њено учење независно од интелектуалних дарова Божијих и признања у друштву. Умно схватање ствари у православном богослужењу, а тако и богословља које оно излаже, пажљиво је чувано у свим временима живота Цркве. Штавише Црква је на тај начин строго обраћала пажњу на оне који су желели да достигну богопознање.
У вези са наведеним је и данашње врло погрешно представљање аскетике. Просто се намеће нека врста такмичења између Литургије са једне и аскетике са друге. Због тога многи маштају да буду као рецимо св. Марија Египћанка којој “није” била потребна Литургија, нити њен језик ни било шта из богослужења. Тако остављају простор да маштаре да су “у пустињи” (ЉМ) и да их уопште не интересују основе вере о којима нас Кинонија словесно учи. Због оваквог односа слободног избора према учећем Организму често се прави збрка. У свему овоме треба сагледати сложену проблематику молитве срца и молитве ума, и како се оне спајају у једно, а треба нагласити да знање никако не може да буде поменути рацио. Умишљена духовност доводи до погрешног доживљавања божанских ствари при чему су чула неспособна да чују речи Цркве. У таквом самовољном пробирању, често и грубом незнању, често ћемо да чујемо да је најбитнија молитва срца. А ум (“нус”) се у њој уопште не помиње као ни његово разборито разумевање речи доксолошког богословља, па богослужење прелази у некакву бесмисленост. Ово је велика заблуда са којом се треба борити у нашем Православљу. Када наша маштања замене конкретну логосност Цркве тада настаје велика опасност за молитвенике индивидуалисте – већином романтичаре који су, како већ поменусмо, умислили да су и данас у некој Нитријској пустињи где им уопште није потребна Кинонија и њено организовано учење.
Код најстрожијих исихаста, у овом случају код Евагрија Понтијског, читамо нешто сасвим супротно: “Ако ум не види у себи место за Бога онда он неће бити изнад мисли својих, и тако неће бити у стању да одбаци окове страсти, које га плене посредством мисли о чувственим стварима… Ум прима оно што је способан да разуме када он у својим вредностима не бира помисли које се изливају из острашћеног дела душе.” (Умозритељне главе).
Да ли је ово Варлаам разумео? Наравно да није као ни сви данашњи наследници његовог рационализма. Насупрот овим речима Евагрија рационализам чини управо супротно од овог што он саветује. Рационализам настоји да из острашћеног као “реалног” покрене ум, да би овај злоупотребом добијених талената оправдао људске страсти и представио их као реалност постојања човека коју без поговора треба прихватити. Дакле, тражи се потпуна интелектуална сагласност са нашом промењеном природом (грехом и смрћу).
На овим постулатима и даље се заснива сав западни хришћански свет како протестантске тако и римокатоличке традиције. Ту философију живота наслеђује и западна државност са свим “правима човека” за која се она данас залаже. У свом учењу апсолутне демократске слободе човека истиче се да човек не сме да се условљава било чиме, да он не мора да се приморава да чини било шта (ово “мора” треба сагледавати кроз призму поштовања црквених правила и канона), нити да било шта мења од онога што је “природно” њему својствено. Сви симптоми смрти се у англосаксонском и гало-латинском искуству сматрају за природне и нема потребе да се као неприродна одбацује стихија која руши човека и сав поредак његовог опстанка. Барем да се не саглашавају са том “природом” која је смрт.
У поменутој философији рационализма човек је то што јесте – како год да постоји он је сав природан. То посебно сведочи протестантска антропологија, и теологија која истиче из ње, која каже да човек није позван да сарађује у спасењу себе и света, што је динамичан и делатан однос човека и Бога, тј. фамозни “религио”. Све то Христос ради за нас само ако га ми признамо као Спаситеља? То учење посебно истичу пост-протестантске харизматичне групе модерног хришћанства. Сва трагедија човека и твари га се уопште не тиче, и он у таквој хришћанској антропологији пасивно гледа на Христа док Он све ради за њега. Дакле, самодеструкција која се описује у лингвистичком појму греха (грешке против Живота) за рационалисте је природна, и њу не треба одбацивати и око тога се не треба петљати. А шта кажу да треба радити? Једноставно треба се помирити са свим како јесте, са оним што видиш и чујеш и разумеш, а то што Еванђеље тражи од нас је мучно да испунимо. Јер по њима Еванђеље приморава човека да се бори и одриче себе онаквог какав није личном кривицом ушао у овај свет. Сав домострој нашег спасења је притисак, угњетавање основне људске слободе и на крају крајева малтретирање ни кривог ни дужног човека. И у тим оквирима се представља западно хришћанство и његове цркве.
Црква као појам сам по себи, у којој смо сви ми причастни у Једно и коју заједно са Христом чинимо, будући логосни, интелигентни и реални, не може да постоји изван свог славословног односа као заједнице са Богом када васпитава и учи о животу човека. Црква пре свега учи о ономе што човек није, а својим изабраним животом мисли да јесте.
Другим речима Црква једноставно не може да постоји без свог богослужења, које је Духоносни (живоносни) и Логосни (откровењски, интелектуални) однос у нашем домостроју спасења. Јер богослужбена молитва је реалност постојања у Цркви и она је њен логосни идентитет. Ако се изгуби веза између размишљања и молитве, када се мисли не усредсређују на молитву, већ на личне агенде као важније од црквеног, већина наше словесне надградње коју нам Црква пружа просто нам остаје непозната. Ми као молитвеници морамо да созерцавамо истине Божије, то дубоко богословље које нам неисцрпно пружа химнологија богослужења. Разборито созерцавање, или контемплација, или разумевање богослужбеног текста, никако не може да се карактерише као нека духовна аномалија. У том контексту црквеног образовања просто је апсурд приписати рационализам који се притом одржава на “варлаамизму”. У богатом аскетском искуству православне мистике увек се водила брига да се она не претвори у психолошко доживљавање подвига, а на шта је увек обраћао велику пажњу сам исихазам због којег су управо водили полемику св. Григорије Палама и Варлаам. Душевно, но не и духовно, доживљавање молитве је више уметничко, оно се заснива на спољашњој естетици, што су само слике, представе и чулни доживљаји, који плене присутне без задирања у дубину људске душе и срца.
Који су реални плодови поменутог психолошког доживљаја лепоте богослужења (“усхићења”), тих доживљених слика које се ретко претачу у наше реално постојање у Цркви? Тражим опроштај за ово што ћу да напишем, али они су трагични и алармантни!
Данашњи формално верујући човек је препуштен самоме себи и он мора сам да се сналази у својој религиозности услед неспособности да бар описно разуме богослужбено богословље. Он је просто лишен способности да разуме логосне, словесне, живе речи предања које Црква кроз богослужбени текст користи како би преносила знање. Његова религиозност више није плод црквености него се заснива на старој најпростијој номолошкој потреби потражње Бога, што је труд без путоказа са великим лутањима и заблудама. У нашем народу доминира сујеверје (од тог сујеверног турцизма ужасно страдају балкански православни народи). У горим случајевима нецрквене религиозности доминирају разни облици црне духовности, спиритизма и његове паранормалне појаве општења са духовним светом. Сам термин сујеверје узимамо из црквенословенског језика и преводимо га са празно-вера, мада оно конкретније значи “штетноверје”, а долази од “вусе”, што значи штетно или бесмислено, пусто или празно. Ове ствари могу да се укорене само када се човек васпитава изван Цркве, изван “учионице” како св. Јован Златоусти назива цркву (здање) и њено богослужење.
Ако човек недовољно разуме шта му Црква говори, а да при томе не похађа теолошке школе, њему преостаје да са бави неким типом кућног самообразовања. Већина људи који не живе Црквом, тј. црквеношћу као одређеним богослужбеним доживљајем себе у општој Литургији, у созерцању свих ствари које Црква у свом Домостроју нама пружа, много тога раде на своју руку. То данас просто речено постаје упадљиво, нападно. Самообразовање путем читања домаће духовне литературе, а без усмеравања од стране литургичких изражаја Цркве, најчешће доводи до умишљености о постигнутим великим духовним достигнућима до представљања погрешних слика вере. Пуке информације без црквене методике здравог распознавања и усмеравања верујућег, најчешће воде у замку параучења чији елементи се узимају из наследно-породичних виђења вере. С друге стране, они који нису уопште образовани, а нешто их духовно “вуче”, плени, немају начина да правилно разграниче феномене из онтолошког (са “оног света”), па велику проблематику “добра и зла” прихватају као “духовно”, само зато што “нешто” долази из поменутог света. Како сами и без Цркве нису способни да “распознају духове” (1. Јн. 4, 1) они чак трагично почну њима религиозно и да служе.
Од свега овог ми окрећемо главу и живимо у свесном избегавању суочавања са истином да је ово једна од највећих духовних болести са којима се данашња Црква сусреће на просторима православних балканских народа. Враџбине су давно метастазирани рак народа СПЦ и она нема организован начин борбе са њима. Што је најгоре, ми не разумемо да та болест као огромна претња Цркви никада није ни престајала, јер она постоји још од времена сусрета гностицизма и хришћанства. Она се најчвршће укоренила у добу трагичне турске владавине која је извршила интелектуално-духовну ерозију балканских народа када се религиозност свела на примитивизам сопствене еклектичке теологије у којој су могле да се укорене ове парапсихолошке појаве као тип религиозности. А то је у реалности постојања Цркве могуће само онда када је гоне, када јој одузимају право да учи, када је физички уништавају или када јој овако њен језик спутавају.
Без богослужбеног образовања страдамо од мисионарске случајности. А то се дешава када ми као учитељи остављамо да се ствари десе саме од себе како би наш верујући остао при Цркви, јер тако очекујемо да се његови религиозни пориви развију у правом смеру. Баш случајно. Ово је врло штетна појава која почива на нашој све већој мисионарској индиферентности која има свој ток развоја и затим чврсто укорењивање.
Враћање нашег народа посткомунистичког периода Цркви било је потпуно препуштено произвољности судбине и случајности. О томе не треба уопште ни да споримо. Будући васпитани религиозним елементима који су се развили у одсуству едукативне црквености, све више се укорењује нецрквена религиозност која садржи мешавину сурогатног национализма, а све је присутније профано политиканство а онда и сујеверје. За Цркву од поменутог нема горе комбинације. Ове појаве могу да опстану само услед недостатка богослужбене молитвености која је доживљај све дубине домостроја нашег спасења у општем Откровењу. Повратницима Цркви недостајао је тај живи однос, веза Логоса (Слова) и наше логосности (словесности), јер словесност није апстрактни филозофски појам него наша жива динамика постојања и слушања речи Божије. То је слушање и молитвено созерцање славословног богословља које, поред таинственог – онтолошко-благодатног, пружа и оно словесно (едукативно), да се Свети Дух у богословљу богослужења обраћа човеку са или без школе, звања и положаја.
Колико ови проблеми утичу на просте верујуће толико погађају и учитеље у Цркви, који би требало да њом уче користећи све њене конкретне изражаје.
Када се оваквим аљкавим односом према богослужењу Цркви одузме њена словесност и онемогући јој се да учи, као по неписаном правилу почну да се петљају елементи са стране. Најупадљивији је злоупотреба власти која нажалост све мање вуче порекло из “служења”, јер људи све више елитистички траже власт учења, ону која се очигледно не црпе из живих речи и изражаја Цркве него само из њених спољашњих фактора. Ови фактори су нам познати као “књижни” или софистички. Само при таквом развоју догађаја настају јереси и погрешна учења, и сва друга лутања. Сви покушаји едукативног обраћања ван Литургије јалови, јер је врло тешко објаснити ствари ван доживљеног опита. Будући ван Литургије они су и нецрквени, управо овако како их данас видимо у разним предавањима схоластичког изражаја. Један од главних разлога ерозије нашег образовања у Цркви јесте језичка баријера о којој овде пишемо, од које страдају чак и они који су формално образовани. Овде страдају оба облика образовања, како онај у академским оквирима (узимајући у обзир и одсуство црквенословенског језика као наставног предмета) тако и онај који је по природи Божије поруке доступан најпростијем човеку. Све се ово дешава због неразумевања јасних и одређених педагошких порука Цркве које су савршено спојене молитвеним подвигом, лепотом богослужења и текстом богословља по којем се служи. Како већина чланова Цркве нема систематско формално духовно образовање (колико је реално да се то очекује?), и како је све мање старог и опробаног начина преношења истините вере, тако се поред поменутих схоластичких иновација и јереси укорењују многобројни обичаји и праксе које увелико противрече Цркви.
У данашњој очигледној ерозији свести и побожности, и због недостатка оне најосновније људске добре жеље, са тенденцијом да се у све сиромашнијем српском богословском дијалогу најбоље намере представе као најгоре, овим написаним редовима неминовно је потребно додатно послесловно разјашњење. Њега тражи овако представљен проблем који у себи садржи следећу антиномију: с једне стране ми безусловно волимо црквени језик, а с друге стране показујемо његову очигледну јаловост да комплетно испуни едукативну страну богослужења – Литургије, Цркве. Због тога не искључујемо могућност да ће неко олако и несавесно да нас окриви да одбацујемо црквенословенски богослужбени језик и да уместо њега желимо да уведемо “народни”. Сигурно је да је овде најмање реч о томе.
Праве борце за Српско Православље треба да брине општа народна нецрквеност, чак и индиферентност према њој, док се у исто време већина наше нације изјашњава као православно религиозна. Није потребно много памети да би се уочило да овде нешто није у реду! Ту се крије главни аргумент свега овде изнесеног, јер је очигледно да у духовном образовању нашег народа влада потпуни мрак. Да ли је Црква сама крива за то? Сигурно је да није, и о томе све време овде пишемо. Ми смо сами криви јер јој разним психолошким предрасудама сметамо да њена деца безусловно чују њен глас. Један од главних аргумената које овде нудимо је да у општем просеку Србин скоро ништа не разуме од онога што преноси богослужбени језик. А то је последица одсуства литургичке молитве. Људи дођу на службе са својим приватним молитвама и жељама, када у њиховој “индивидуалности” Црква не може да их дотакне. Шокантно је упадљива та ниска свест о појму хришћанске Заједнице као Тела, и функцији коју оно носи вековима како би нас научила да правилно схватимо и живимо овај живот. Дакле, дубоко смо убеђени да само немолитвеници на богослужењима не могу да разумеју ову нашу бригу о литургичком образовању народа, јер су им сужени хоризонти разумевања како то Црква учи. У свим аргументима на које смо до сада наишли у вези са овом темом врло је упадљива чињеница да људи за време опште богослужбене (литургичке) молитве размишљају и васпитавају ум “својим” личним изборима и интересима, а не оним што се дешава око њих. Тако постају потпуно индивидуални и издвојени од Заједнице.
Црквенословенски језик, и богата словенска култура која на њему почива, су од непроцењиве вредности за све нас али данас су у великој опасности. Да ли је ово случајно? Није! Треба ли да се безрезервно боримо за њих? Нема сумње у то, али та борба мора да се води на највишим нивоима СПЦ и нације.
Колико год да потискују Цркву из нашег социјално-друштвеног живота, чак и политичког уређења наше државности, она је вековима директно или индиректно у овим сферама била присутна. Још из времена Римске империје држава и Црква знају једна за другу, и велика је истина да у спољашњим изражајима њене делатности Цркву никако не можемо да одвојимо од државе. Али у тој чињеници се откива сложеност интереса, јер су они испреплетени, и врло их је тешко раздвојити. Зато не постоји потреба да посебно доказујемо да у случају класичног богослужбеног језика, Грци и Словени доживљавају свој национално-културни идентитет (дакако и политички) као највеће богатство. То је у реду, али нас брине што је због националних вредности пастирско-теолошка брига сасвим запуштена. Све расправе о класичним језицима на највишим нивоима Цркве управо говоре о културном благу. Нигде нисмо нашли озбиљну теолошку расправу о вредности и богатству богослужбеног текста, већ се расправе углавном воде уз изражену хаотичност аргумената. Они обично воде у крајности, за шта је добар пример и ова у којој су се нашли ондашњи обновљенци и данашњи модернисти, а уз њих и они коју су се, по овом питању, уловили у старообредничку психологију поимања црквеног језика. У њиховим аргументима обично ћемо да нађемо да се у питање богослужбеног језика уплићу ствари које немају ништа са Црквом. То је лако уочљиво, јер архипастири и пастири као своје најјаче аргументе износе фолклорне или психолошке разлоге за очување богослужбеног језика, док се његове едукативне вредности као израз живе црквене словесности једва помињу.
Код нас Словена питање црквенословенског као црквеног језика веома је сложено, уосталом као и κοινή у јелинизму, али само су различита вредновања. Грци са великом општенародном бригом чувају своју културу. Црквенословенски је тесно везан за нашу културу али на жалост и за све слабији карактер за распознавање наших правих вредности и визија. Балкански народи већ одавно ниподаштавају свој идентитет, све оне живе показатеље свог порекла и сабраног искуства које се црпе из богате хришћанско-православне историје. Наша свест је на тако ниском нивоу да се данас све то даје буд зашто; и сама ћирилица престаје да нам буде драго живо писмо. Како је црквенословенски управо и настао у јужним пределима Балкана просто вређа да су управо јужни Словени (наши народи) скоро сасвим изгубили способност разумевања овог црквеног језика. А то је парадоксално, јер су Руси ово писмо и писменост добили од нас и они овај црквени језик још увек врло добро разумеју и траже начине да га живо негују. Општепозната је чињеница да језик умире само онда када се не користи, када постане отуђен, а отуђење је конкретан процес који увелико траје. Дакле, отуђење од богослужења, тј. црквености, само говори шта је у ствари проблем, јер нема “црквене” молитве а тако ни подвига.
Да ли ми Срби имамо визију како да се суочимо са овим проблемима и некако их решимо?
Да немамо ама баш никакву визију најбоље показује наша еклектичка позајмица туђих решења питања богослужбеног језика и његовог богословља. За сада, колико се да видети, ми о црквеном језику говоримо сагледавајући своје проблеме из руске перспективе. Ми износимо њихове аргументе и тако “решавамо” проблем (ЉМ). Треба ли да споримо да су руски проблеми везани за црквенословенски језик сасвим друге природе? Док се они баве хигијеном овог језика, тј. проблематиком стилизације у богослужењу и одређеним граматичким изазовима ми у односу на њих једноставно престајемо да га разумемо. Дакле, наше две помесне цркве суочене су са два потпуно различита проблема и поражава чињеница да се још одважно ослањамо на руске аргументе. То показује да суштински ништа не радимо и јасно се види да нисмо искрени када кажемо да волимо свој богослужбени језик.
Признајмо да нас Србе данас тренутно не занима црквенословенски језик, а то најбоље доказује савремена српска модернистичка еклисиологија која се заснива на евхаристијској теологији која се црпе изван богослужбених структура учења и васпитавања верујућих, дакле само се декларативно говори да је “евхаристијска”, док је у ствари ван-евхаристијска, тј. схоластичка.
Дакле, морамо да се сложимо да наши проблеми у вези са способношћу разумевања црквенословенског никако нису исти са оним којима се Руси баве, а показатељи у нашем црквеном животу су толико очити. Морамо да се сложимо да се СПЦ када је реч о овом важном питању просто предала. То нам говори и истина да се црквенословенски језик повлачи из наставних програма високих школа као обавезан и суштински језик за изучавање литургичког богословља које је увек било и остаће основа православне еклисиологије. Наших пастира као да се не дотиче угроженост непролазне вредности богослужбеног богословља и као да им је неважно најчистије Православље које оно садржи. Такође их не брине ни то што је оно угрожено њиховим деценијским аљкавим односом јер се неколико генерација црквених делатника уопште није бавило СВОЈИМ језиком (црквеним). Опширне студије на ову тему не можемо нигде да нађемо а то само потврђује ово што пишемо. У данашњем хаосу који озбиљно утиче на СПЦ не видимо ни најмање назнаке да црквена администрација планира да се позабави овим питањем и потражи неко решење. Показали смо да овај проблем није само лингвистички него и богословски. Зар је у оваквом односу ствари било коме потребно објашњавати трагедију одсуства разборитог схватања Литургије дана? А катастрофа је управо у запуштености колосалног богословља које се као бисер крије у црквенословенском језику које је нама већ одавно сасвим недоступно. То сведоче теолошке студије и трактати који се сукобе са црквеним учењем, који се граде на платформи схоластике и извора који су изван мисли и изражаја Цркве.
Због оваквог нашег врло аљкавог односа према свом богослужбеном језику, што је само по себи доказ одсуства литургичке молитвености, јасно се виде покушаји “умирења савести” (ЉМ) па измишљамо нову доктрину, скоро догму, да се језик приликом примања хришћанства “освећује” малтене једном за свагда и да он остаје непромењен у свом облику.
Ово је врло опасна доктрина и она мало шта има са Црквом!
Учити овако нешто је просто апсурд који је заснован на многим факторима које не смемо да прећутимо. Поменућемо оне најочитије, јер ова тврдња се сукоби са основном филолошком науком о “еволуцији” језика, што може лако да се покаже у позитивном или негативном историјском развоју једног језика. Језик прати успех или ерозију нације, када због друштвене сигурности добија нове форме, или пак умире са изумирањем нације. Може ли било ко да се осмели и каже да било који језик не преживљава своју еволуцију, а посебно када се он преда забораву? Други проблем је најједноставнији богословски, и већ смо га поменули, а реч је о самој суштини Педесетнице, када је дејство Светог Духа са једним јединим циљем рибаре тог дана учинило полиглотама. Суштина је у томе да народ разуме, а не да нагађа и да му се тумачи. Ово је непобитна чињеница да Свети Дух жели да Га разумеју сви па и у овом случају када са нама разговара путем славословног богословља. У било каквом изражају индивидуалистичке духовности највише страда црквеност, тј. богослужење, и сигурно је да нашим нецрквеним животом заборављамо језик на којем нам се Црква обраћа и учи нас. То је сасвим природан процес који видимо и у матерњем језику, јер одсуство из Матице доводи до заборављања матерњег језика. А шта тек да кажемо за црквени, тај архаични и класични језик? Ко је кривац за то? Па то “одсуство”! Одсуство од чега? Па са богослужења и унутрашњег созерцавања истог.
Данас о тој “посвећености језика” говоре Архимандрит Рафаило Карељин, у овом нашем случају отац Теодор и још неки да их сада не набрајамо. (Њихови чланци се преводе на српски и на њима се “решава” (ЉМ) српско питање црквеног језика?!). Код свих њих остаје потпуно нејасно на шта се односи појам освећења? Шта се освећује и ко се освећује, а највише како и у чему се та светост изражава?
Сигурно је да је једини начин освећења црквеног језика наша црквеност, тј. максимално присуство на богослужењима и наша разборита молитва коју богослужење тражи као што смо већ видели. То је све лако разумети. Ко је у храму и живи Црквом он чува свој црквени језик, освећује се њим и сам га као члан Тела освећује тј. чува. Сам по себи језик ништа не освећује и без народа он постаје мртав исто онако као што је нестао арамејски упркос томе што га је сам Богочовек говорио. Ево још једне истине у вези са овим. У Библији читамо да су неке помесне цркве нестале, као и њихови народи, и шта ту можемо да кажемо за сам језик? Молим вас?! Да је црквени језик “освештан” можемо да прихватимо само под условом да је он увек логосан, дакле Светим Духом динамичан и жив, јер ако се он у неком хришћанском народу губи онда се суочавамо са буквалном чињеницом његовог “обесвећења”. А то је без икаквог философирања удаљавање од Цркве! У нашем случају оно може да се оствари само путем нецрквености, и сваке друге духовне аљкавости у односу на Заједницу (Цркву), што се на жалост управо нама дешава. Црквени језик може да се изгуби само нецрквеношћу и тачка! Црква као храм је и наша лингвистичка Матица, као и Сабрање свих нас у Тело, а свако удаљавање од њега је емиграција у “страну далече”, а тако, нажалост, и наша језичка погибао у њој.
Док црквенословенски језик полако а сигурно постаје непознат на Балкану (младе генерације ни ћирилицу не умеју да пишу) он је још врло присутан у Руској Цркви. Штавише он носи њен спољашњи идентитет и то она врло добро зна и њим се горди. Ништа мање он се тако дубоко укоренио у руску класику да је данас у интересу руског колосалног литералног бића да га озбиљно негује. О њему су сведочили руски национални великани да чак ни комунистички тоталитаризам није могао да му много науди свеједно што се идеолошки темељно радило на избацивању старе ортографије која је у руском академском свету управо живо чувала црквенословенски. Када већ помињемо руске литералне великане, смемо ли да се упитамо ко су наши великани када је реч о овом питању?
На нашу општу срамоту, чак и неких структура у СПЦ, велича се “дело” Вука Караџића, а наш народ је његовом реформом неповратно удаљен од разумевања богослужбеног текста Цркве. Једино у нашем (српском) случају црква велича уништавање свог богослужбеног језика о чему сведоче разне манифестације, трибине и предавања о овој врло контроверзној историјској личности, барем што се Православља тиче. Нама ништа горе није могло да се деси из перспективе духовности, јер је Вук пресекао словесну везу српског богомољца са богослужбеним текстом. Свакако је тачно да то није случајно урађено, да се ово није десило због некаквог историјског пеха, него је све то систематски испланирано. Уништавано је наше право на културно и духовно постојање упркос нашој врло богатој хришћанској историји. Захваљујући овом агенту (у оним геополитичким условима) Аустроугарске империје, Караџић нас је ради њених интереса удаљио од језика наше Цркве. То је остварио и на геополитичком пољу са јасним циљем да смањи “утицај” Русије на Балкану. Мука и страх од православне Русије, та западна параноја од ње, и данас опстаје у нешто измењеном облику.
Дакле, након ове реформе српског језика и писма наш народ је драстично изгубио језичке способности да словесно (логосно) разуме живе речи Цркве. Због тога смо се обрели у ситуацији да слушамо тумаче онога што нам Црква од искони живо и једноставно тумачи. А када се тумачи оно што је Црква већ најпростије протумачила онда се ми суочавамо са великим проблемима. Њено богословље је освећена синтеза свих Сабора и Светих Отаца, тј. сажето и упрошћено дубоко богословље, и када се нешто мисли ван њега онда настају погрешна учења и сва ова недела која данас код нас видимо.
Шта нам је чинити како бисмо променили ово о чему пишемо а да не заврши само као некакво демагошко сагледавање ствари?
Одговора скоро да немамо, јер је тренутна ситуација у којој смо се нашли толико тешка да је скоро немогуће покренути ствари ина боље. Ништа се не може десити само од себе па ни то да наш народ одједном почне да разуме језик своје Цркве. Сигурно је једно, данас нико не може да нам пружи једноставно и “безболно” решење. Ми смо чланови Цркве и у њој сви тражимо спасење, али оно што мени лично “одговара” у духовном животу не мора да одговара и да је тренутно најбоље за Цркву. Због тога никада собом и својим потребама не смемо да условљавамо Цркву, а већина данашњих проблема настала је управо наметањем индивидуализма Цркви.
Дакле, када говоримо о богослужбеном језику мени конкретно је много добро, јер по позиву Цркве и услед животних околности могу да користим два језика на које је преведено целокупно богослужбено богословље. Нема никакве сумње да ми је од свих језика које говорим или познајем, укључујући и мој матерњи, најдражи црквенословенски. Свим расположивим средствима залагао бих се за њега, па и оним на првим поглед идеалистичким, нереалним. Ја бих одлучно тражио враћање црквенословенског језика у државне школе. Да имам сву логистику ауторитета то бих урадио. Ово више није само црквено питање него и опште национално у којем се крије једна од најважнијих полуга очувања наше нације која се тренутно налази у великој кризи. Чак је и наша ћирилица пред умирањем! Ноторна истина је да наш језик умире пред све већом геополитичком најездом англосаксонских туђица. Дакле, када би се од малих ногу учили српска класика и њене народне вредности, које је без сваке сумње очувао управо црквенословенски, ту негде би се нашла и велика корист за Цркву.
Када бисмо и имали могућности да политички приморамо нашу државу, њене друштвене структуре и јавне делатнике да чувају црквенословенски језик, колико би било морално да покрећемо целу нацију на нешто што по реалним показатељима не интересује саму СПЦ? Поставља се питање како се сама СПЦ односи према црквенословенском. Управо одговором на ово питање стрмоглаво губимо све аргументе да треба да вратимо црквенословенски у наше државне системе образовања.
По свему судећи саму СПЦ више не интересује овај језик, а тако ни богослужење, које за сада једино путем црквенословенског може да оствари Цркву у нама. План и програм за богословске школе пише Синод СПЦ. Имајући ово у виду, ми јасно видимо да ово црквено тело без икакве борбе и визије губи битку за очување свог богослужбеног језика. Шта је алтернатива црквенословенском? За сада је једина да се преведу богослужбене књиге на говорни српски језик. Нажалост видели смо да ни то уопште не занима СПЦ. Који је разлог за то тешко је рећи, али сигурно је да неколико фактора играју важну улогу. Као прво, очигледан је недостатак стручњака који добро познају овај језик. Друго, значајан чинилац је одабир еклисиолошког курса СПЦ којим се она у последње време усмерава. Тај правац прате и нова учења, на жалост чудна и погрешна, нашој Цркви страна и непозната, која су све упадљивије у сенци рецензије латинске евхаристијске теологије. СПЦ уопште није потребан богослужбени текст Православног богослужења. Без увијања треба рећи да се стихијски и на мала врата избацује богослужбени текст, и у њему садржано богословље као синтеза Евхаристије целовитих богослужења дана.
На горе наведеним постулатима се данас заговара евхаристијска теологија у српском народу. Можемо ли нешто да предузмемо док још није касно? Можемо ли да сачувамо православну богослужбену структуру дана; да сачувамо богослужбени језик; да сачувамо обредну или боље рећи сакраменталну мистику, и да учинимо да нам буде доступно, разумљиво, богословље из богослужења дана? Можемо ли све то? Одговори на ова питања као да плаше, као да смо већ губитнички на коленима под малодушним утиском да нам је на свим пољима разрушене инфраструктуре идентитета ово недостижно.
У основној синтези ових мисли тврдимо да је богослужбени језик полуга Православља. Када се њиме богослужи он је живи изражај (носилац) учења Цркве, јер се у њему своде мисли и одлуке васељенских сабора који се свакога дана у њему понављају и буквалним ауторитетом Цркве преносе вернику. Богослужбени језик је једини алат којим се одстрањује софистичко преношење богословља, коме увек додаје таинствену (сакраменталну) страну, пре свега Богопознање као сваком доступну и по позиву реално оствариву “науку”. Ако се горе поменуто не преноси верујућем човеку онда не можемо да се сложимо да богослужење на неразумљивом језику плени и усхићује, јер ми са лажним ентузијазмом наглашавамо његову спољашњу лепоту. То “усхићење” је пре свега доживљај естетско-психолошког ефекта а не реална духовност. Зато у богословљу постоји огромна разлика између западне мистике и православне таинствености, када благодат и сазнање морају заједно а никако хируршки одвојено. Јер као што не можемо да одвојимо ум од срца или душу од тела, а да то не буде смрт, тако не можемо ни да одвојимо разбориту црквену молитву од црквених радњи и симболике, а пре свега од богословља које нас васпитава и образује. У оваквом запостављању богослужбене логосности губе се духовни дарови које нам она преноси, и чини се грех против њене мисије тако да све што чини, чини у празно. Јер као што поменусмо: Богу од наших богослужења не треба ништа, јер је све то установљено само нас ради, тј. ради нашег Богопознања, које је ЈЕДИНО могуће образовање у Цркви.
Сложићемо се да богослужбени језик јесте велико и дубоко богословско питање. Неодговорним приступом може да се нанесе много штете мисији Цркве, која је на свој “рођендан” показала шта мисли о свему овоме.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Е. Никон Рилицкий, Жизнеописание Блаженейшаго Антония, Митрополита Киевскаго и Галицкао, том 4. Нью Иорк, 1958.
  2. Веома је важно да схватимо шта је то тачно – “западни утицај”, јер чињеница је да је Православна Црква, неколико стотина година уназад, кроз своје богословље примала извесне утицаје са Запада, нарочито из римокатолицизма. Но, неки православни богослови, говорећи о том западном утицају, иду предалеко, претерују и желе да одбаце све што се у православном богословљу дешавало за последњих седам стотина година. То је, наравно, погрешан став.” Јеромонах Серафим Роуз “Богословско дело архиепископа Јована и питање “западног утицаја” на православно богословље”, “Св. Јован Шангајски”, Београд 1998.
  3. Сама “Блажена” је припојена Литургији из Изозбразитељне палестино-савског Часослова Синајске Библиотеке , која је била нека врста приреме за причешће још из 7. в., да је касније инкорпорирана у Литургију али без стихова који се данас певају јер су они касније додати. Погледати Скабалановича, Толковый Типикон. Москва 2004 (обновљено издање).
  4. Митрополит Антоније Храповицки пише: “Оци строго забрањују да се из себе цеди осећање, да се напреже дах и истискују сузе; али шта треба да напреже трудбеник молитве? Своју пажњу! Он мора да се замишља над речима молитве, а не да само очима или гласом пребира молитвене речи, већ и да умом представи о чему говори пред Богом”. Један од отаца исихаста св. Григорије Синајски још јасније ово објашњава: “Док се бавиш молитвеним делањем, па приметиш у себи или изван себе светлост или пламен или лик тобоже Христов или анђела или неког другог, не примај то јер ћеш пострадати. Не допусти своме уму да изображава нешто такво, када сам од себе сликовито размишљаш”.

 


Припремио:
Иван Ташић

Comments are closed.