ПОСТОЈЕ ЛИ АДСКЕ МУКЕ? (из књиге “СВЕТИЛНИК ВАСЕЉЕНЕ”)

Митрополит Венијамин (Федченков)

ПОСТОЈЕ ЛИ АДСКЕ МУКЕ?
(свједочење Н. А. Мотовилова)

Н. А. Мотовилов, “слуга Серафимов”, како је он сам себе волeо да назива, онај који се удостојио чудесног исцељења, а касније да и сопственим очима, лицем у лице, види просветљење преподобног Серафима Таворском светлошђу благодати Светога Духа, човек горућег и искреног срца, да би стварно послужио спомену оца Серафима, решио се да лично отпутује у постојбину великог старца, у Курск, да сабере сећања о детињству и младости његовој, а такође и да посјети Кијево-Флоровски манастир.
То путовање је имало веома тешке последице за Николаја Александровича: он се, по допуштењу Божијем, разболео од врага, који је излио на њега своју освету за труд који је Мотовилов уложио за прослављење угодника Божијег, оца Серафима. Околности које су претходиле болести Мотовилова и које објашњавају њен настанак су следеће.
Једном, у беседи са преподобним Серафимом, пошао је разговор о демонским нападима на човјека. Свјетски образовани Мотовилов није, наравно, пропустио да посумња у реалност зле силе. Тада му је преподобни испричао о својој страшној борби са бесовима у току хиљаду и једне ноћи и хиљаду и једног дана и силом своје речи, ауторитетом своје светости, у којој није могло бити ни трунке лажи и преувеличавања, убедио Мотовилова у постојање бесова не у виђењима или маштањима, већ у самој истинитој и горкој стварности.
Ватрени Мотовилов се тако одушевио повешћу старца да је из све душе ускликнуо :
– Баћушка, како бих ја желио да се борим са бесовима!
Баћушка Серафим га је преплашено прекинуо :
– Шта то причате, шта то причате, ваше Богољубље! Ви не знате шта говорите. Када бисте знали да најмањи од њих својом канџом може преврнути сву земљу, не бисте их изазивали на борбу.
– А зар, Баћушка, бјесови имају канџе?
– Ех, ваше Богољубље, ваше Богољубље, а чему вас само на универзитету уче! Не знате да бесови немају канџе?! Изображавају их са копитама, роговима, реповима – зато што је људској уобразиљи немогуће да замисли нешто гнусније. Такви у гнусоби својој они и јесу, јер је самовољно отпадништво од Бога и њихово добровољно противљење Божијој благодати од светлих анђела, какви су били пре пада, начинило анђелима такве таме и мрзости, да се не могу описати никаквим људским обликом, а облик је нужан, па их и изображавају црним и безличним. Али будући створени са силом и својствима анђела, они поседују такву силу, за човјека и све земно необориву, да најмањи од њих, како сам вам и рекао, може својим ноктом преврнути сву земљу. Једино Божанствена благодат Свесветога Духа, која је нама православним хришћанима бесплатно дарована за божанствене заслуге Богочовјека Господа нашега Исуса Христа, једино она чини ништавном сва лукавства и подмуклости вражије.
Страшно је тада постало Мотовилову. Раније, под заштитом преподобнога, он се није бојао сатанске злобе. Али, лакомислено-дрски изазов, по допуштењу Божијем, није остао без последица, он је био прихваћен.
Кад је Мотовилов послије кончине старца Серафима отпутовао у Курск, успео је да сабере само мало сведочанстава о детињству и младости преподобнога. Блиски рођаци, који су могли памтити оца Серафима у младости, или су помрли или су све заборавили. Чак је и кућа у којој се родио и био васпитан преподобни, била разрушена, а на њеном месту су биле саграђене нове зграде. Нашао се тек један старац, вршњак баћушке, који је и дао Мотовилову податке који су сада ушли у сва издања житија преподобнога. Пут у Курск и боравак у њему били су сасвим мирни. Опасност је чекала на повратном путу за Вороњеж. На на једној од поштанских станица на путу из Курска, Мотовилова је затекла ноћ – морао је ту преноћити. Оставши сасвим сам у соби за путнике, он је из торбе извадио своје рукописе и почео да их разврстава при слабој светлости једне једине свеће, која је једва осветљавала пространу собу. Међу првима му је у руке дошао запис о исцељењу ђавоимане дјевице Еропкине, дворјанке, код гроба светитеља Митрофана Вороњежскога.
“Ја сам се замислио” – пише Мотовилов – како се то може десити, да православна хришћанка, која се причешћивала Пречистим и Животворним Тајнама Господњим, одједном буде поседнута демоном, и при том тако дуго време, преко тридесет година. И помислио сам: “Свашта. То не може бити! Баш да видим како би смео да се усели у мене бес, с обзиром да ја често прибегавам Тајинству Светог Причешћа”.
И у том истом тренутку страшни, хладни, злосмрадни облак га је окружио и почео полако улазити у његова грчевито стиснута уста. Колико год да се борио несрећни Мотовилов, колико год се трудио да заштити себе од леда и смрада облака који се увлачио у њега, то је ушло све, успркос његовим надчовечанским напорима. Руке су му биле као парализоване, и нису могле сатворити крснога знамења. Обамрла од ужаса мисао није се могла сетити спаситељног имена Исусовог. Одвратни ужас се свршио и за Николаја Александровича наступио је период најтежег мучења. Његови својеручни записи дају овакву слику мука које је искусио :
“Господ ми је дао да на самом себи испитам истинито, а не у сну или привиђењу, три адске муке.
Прва – огањ несветлећи и неугасиви ничим, осим једино благодаћу Пресветога Духа. Трајало је то мучење три дана и три ноћи тако, да сам ја осећао да горим, али да не сагоревам. Са читавог мене су по 10 или по 17 пута у току једног дана и ноћи скидали тај геенски чађ, што је било видљиво свима. Те су муке престале тек после исповести и причешћа Светим Тајнама Господњим, молитвама архиепископа Вороњежског Антонија и молебенима за здравље болесног бојарина, слуге Божијег Николаја, који су одржани у свих 47 цркава Вороњежских и у свим манастирима.
Друга мука – у трајању два дана и две ноћи, био је татар љути геенски, тако да не само да ме ватра није пекла, него ме чак ни угрејати није могла. По жељи његовог високопреосвештенства, архиепископа Вороњежског Антонија, ја сам пола сата држао руку над свећом, и она је сва сасвим зачадила, али се ни угрејала није. Овај јако уверљиви експеримент ја сам описао на целом листу, и том опису приложио отисак моје чађаве руке. Али, при свим тим мукама ипак сам, након Причешћа, могао јести и пити и по мало спавати. И видљиве су оне биле за све.
Али је трећа мука била заиста – паклена, иако је за пола дана била мања од претходне, јер је трајала само дан и по, или можда мало дуже, али је зато велики то био ужас и страдање од нечега што се нити описати нити појмити може. Како сам само жив остао од ње! Ишчезла је она такође од исповести и Причешћа Светим Тајнама Господњим. Тог пута ме је сам архиеписком Антоније из својих руку причешћивао Њима. Та је мука била – црв неуспављиви геенски, који никоме осим мени и архиепискпу Антонију није био видљив. Али ја сам сав био преиспуњен тим најзлобнијим црвом, који је пузао у мени свуда, и неисказиво ужасно гризао сву моју утробу, а и испузавши кроз уста, уши и нос, опет се враћао у моју унутрашњост. Бог ми је био дао силу на њега, те сам га могао узимати у руке и растезати.
По неопходности објављујем све ово, јер ми није узалуд предано свише од Бога виђење, да не може помислити нико, да сам се дрзнуо узалуд име Господње призивати. Не! У дан Страшнога Суда Господњег, Сам Он – Бог, Помоћник и Покровитељ мој посведочиће да нисам лагао о Њему, Господу, и о делу Његовог Божанственог Промисла које се на мени савршило.”
Ускоро послије тог страшног и за обичног човека недоступног испита, Мотовилов је имао виђење свог покровитеља, преподобног Серафима, који је утешио страдалника обећањем да ће му бити дано исцељење при откривању моштију светитеља Тихона Задонског и да га до тада бес, који се уселио у њега, неће тако жестоко мучити.
Стварно, кроз тридесет и нешто година десио се тај случај, и Мотовилов га је дочекао, дочекао и исцелио се по великој вери својој.
У дан откривања моштију светог Тихона Задонског (1861. год.) Мотовилов је стајао у олтару, молио се и горко плакао због тога што му Господ не шаље исцељење, које је по обећању преподобног Серафима Саровског, чекала његова измучена душа. За време певања Херувимске песме он је погледао на горње место и угледао на њему светитеља Тихона. Светитељ је благословио уплаканог Мотовилова и постао невидљив.
Мотовилов се одмах осетио исцељеним.*
 
*”Православнаja Карпатскаja Рус”, 2.јануар 1933.
 
(Из књиге “Светилник Васељене”, Глава 9)
   

Comments are closed.