Постање, стварање и рани човек

ПРВИ ДЕО – КАКО ДА ЧИТАМО КЊИГУ ПОСТАЊА

1. Приступ

У извесном смислу, нико од нас не зна како да приступи овој књизи. Модерна наука и философија испунила је наш ум многим теоријама и претпоставкама о постању свемира и човека, тако да ћемо овој књизи неизбежно прићи са извесним предрасудама. Неки ће пожелети да она буде сагласна са њиховим посебним научним теоријама, док ће други захтевати да не буде сагласна са њима. И једни и други гледају на њу као на књигу која треба да им саопшти неке научне чињенице. Међутим, неки у њој виде чисту поезију и творевину религиозне маште која нема ничег заједничког са науком.
Средишње питање које узрокује наше тешкоће у разумевању ове књиге је следеће: колико дословно треба да је читамо?
Неки протестантски фундаменталисти кажу нам да је она целовито (или суштински целовито) “дословна”. Међутим, такво становиште доводи нас у неке немогуће тешкоће: независно од нашег дословног или недословног тумачења различитих одломака, сама природа стварности која је описана у првим поглављима Књиге Постања (само стварање свих ствари) чини немогућим да cee буде “дословно” схваћено: ми, на пример, немамо чак ни речи које би описале како нешто може да произађе ни из чега. Како то “говори” Бог? Да ли прави буку што одјекује атмосфером која још увек не постоји? Ово објашњење је очигледно исувише једноставно – стварност је много сложенија.
Постоји и супротна крајност. Неки људи су склони да ову књигу (или бар прва поглавља, која задају највише тешкоћа) тумаче као алегорију, као поетски начин описивања нечега што је у ствари много ближе нашем искуству. На пример, римокатолички мислиоци су се последњих година појавили са неким довитљивим начинима “објашњавања” Раја и човековог пада. Међутим, кад читате таква тумачења, стичете утисак да она врло мало узимају у обзир сам текст Књиге Постања, односећи се према њему као према неком примитивном коментару на неке скорашње научне теорије. Ово такође представља крајност. Свети Јован Дамаскин, Свети Отац који је живео у 8. веку и чија гледишта уопштено сумирају светоотачко мишљење током првих векова хришћанства, особито тврди да је алегоријско тумачење Раја део једне ране јереси и да не припада Цркви.[1]
Човек се данас често сусреће с уобичајеним излазом између ова два гледишта. Изјава римокатоличке монахиње (која је истовремено и учитељица) била је недавно широко публикована под насловом: “Бог је помогао стварање еволуције.” Она каже: “Библијска прича о Постању има религиозни циљ. У њој се налазе грешке, али њено учење није погрешно. Напротив, еволуциона теорија о стварању има научни циљ и трагање за истином је у надлежности астронома, геолога, биолога итд. Ова два циља су различита, али и један и други нуде истину људском уму и срцу.” Она тврди да Књига Постања потиче од усменог предања које је ограничено научним гледиштима тога доба.
Сагласно овом становишту, Књига Постања припада једној категорији, а научна истина или стварност другој. Књига Постања има врло мало, а можда чак и ништа заједничког с било којом врстом истине, било дословне било алегоријске. Према томе, не постоји стварна потреба да размишљате о томе: Књигу Постања читајте због духовног уздизања или због поезије, а научници ће вам рећи оно што вам је потребно да знате везано за чињенице о почецима човека и света!
У овом или оном облику, такав став је данас сасвим уобичајен. Међутим, такав став је у ствари једнак неспособности да се ово питање уопште размотри: он Књигу Постања не схвата озбиљно. Напротив, наш истински циљ у изучавању Књиге Постања јесте да је озбиљно схватимо и да видимо шта нам у ствари каже. То не може да учини ниједан од приступа које смо поменули. “Кључ” за разумевање Књиге Постања морамо потражити на другом месту.
У приступу Књизи Постања морамо покушати да избегнемо горепоменуте замке помоћу извесног степена самосвести, односно свешћу о томе коју бисмо врсту предрасуда и склоности могли имати кад приступамо овом тексту.
Већ смо поменули да би неки од нас могли бити сувише узнемирени због тога да ли ће се значење Књиге Постања сложити (или размимоићи) са неком посебном научном теоријом. Установимо једно општије начело у односу на то како ћемо ми, с нашим менталитетом 20. века, бити склони да то учинимо. У реакцији на крајњу дословност нашег научног гледишта (дословност коју захтева сама природа науке), када се окренемо ненаучним књижевним текстовима или богословљу веома смо склони да нађемо недословна или “универзална” значења. То је сасвим природно, јер не желимо да ти текстови изгледају смешно у очима научно образованог човека. Ми, међутим, морамо схватити да, с таквом склоношћу, често “искачемо” са закључцима о којима нисмо довољно размислили.
Навешћу један очигледан пример: када зачујемо речи “шест дана” Стварања, већина нас аутоматски усклађује тих шест дана са оним што савремена наука учи о постепеном расту и развоју живих бића. “То морају бити неки бесконачно дуги временски периоди, који обухватају милионе и билионе година”, говори нам наш ум, који је саобразан 20. веку. “Сви они геолошки слојеви и сви они фосили нису се могли формирати дословно за један дан!” Ако пак чујемо да неки фундаменталиста у Тексасу или у јужној Калифорнији још једном гласно тврди да је сваки од тих шест дана неоспорно трајао по двадесет четири часа и ни минута дуже, може нам се десити да будемо озлојеђени и да се зачудимо како је могуће да људи буду тако ограничени и антинаучни.
Не намеравам да вам током овог курса саопштим колико су дуго трајали ти дани. Међутим, сматрам да би требало да будемо свесни да наша природна и готово подсвесна тежња да их сматрамо за бесконачно дуге периоде, мислећи да смо на тај начин разрешили проблем који они представљају, у суштини није промишљен одговор на овај проблем него, напротив, склоност и предрасуда коју смо преузели од интелектуалне климе у каквој живимо[2]. Кад се брижљивије осврнемо на те дане, видећемо да читаво ово питање није тако једноставно и да у овом, као и у многим другим случајевима, постоји наша природна склоност која у већој мери тежи да замагли него да разјасни истински проблем.
На ово карактеристично питање осврнућемо се касније. За сада бих желео да нас оно подстакне да не будемо исувише сигурни у начине на које обично гледамо Књигу Постања и да се отворимо за мудрост богоносних људи прошлости који су посветили толико интелектуалног напора разумевању текста Књиге Постања, онако како је и замишљено да се он разуме. Ти Свети Оци представљају наш кључ за разумевање Књиге Постања.


НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Јован Дамаскин, О јересима, с. 126
[2] Ову уобичајену грешку начинио је чак и један традиционални православни мислилац којег је о. Серафим изузетно уважавао: био је то И. М. Андрејев (1894-1976), који је то учинио у својој књизи Orthodox Apologetic Theology (1955). У писму од 3 (16) јула 1977. г. о. Серафим пише: “Рекао бих да је његово (Андрејевљево) једноставно поистовећивање “дана” с “периодом” сувише слободно.” (Изд.)

One Comment

  1. Пожаже Бог, зар нема дватесет шест потомка Симових, а укупно седамдесет једно име? Молим Вас за одговор. Бројао сам више пута и увек дођем до броја дватесет шест.