Poslednji pozdrav

Pitanje:
Poštovani Oci i Veroucitelji, Molim Vas da mi odgovorite zašto sveštenici prilikom molitve nad upokojenim pevaju: „poslednji pozdrav…. poslednji pozdrav…“ Zašto „poslednji“, zar mi ne verujemo u Vaskrsenje i da ćemo svi ustati i ako Bog da videti se i posle smrti? To mi nikad nije bilo jasno. Izgleda kao da se opeva i žalosti što je čovek umro pa se još i poslednji put pozdravlja ko da se nećemo sresti više nikad? A možda ja nisam dobro razumeo šta se peva?
Nikola


Odgovor:
Dragi brate, Tebe je zbunila jedna crkvena pesma, koja na opelu poziva srodnike i prijatelje da umrlom podare „poslednji celiv (poljubac) „. Sablaznila Te je ta reč, jer, kako kažeš, „mi verujemo u vaskrsenje i da ćemo svi ustati i, ako Bog da, videti se posle smrti“. Da počnem odgovor od običnih stvari, od svakodnevnog života. Tvoj prijatelj ili rođak polazi na put u daleku zemlju. Oba verujete da će se putovanje srećno završiti, da ćete se posle izvesnog vremena ponovo videti, ali vi se opraštate, ljubite se i Ti mu želiš srećan put. I mašeš mu dok odlazi. Pre no što se upokojeni spusti u raku (grobnicu) , pojci pozivaju rodbinu i prijatelje i pevaju: „Priđite, braćo, umrlome, podajte mu poslednji celiv svoj i blagodarite Bogu što ga k sebi prizva u Carstvo nebesko. Jer on, evo, ostavi rodbinu svoju i telom hita ka grobu svome; mnogostradalno telo prestade da pati, a duša se sujete oslobodi…“ I upokojeni poziva: „O, gde ste srodnici i prijatelji moji? Evo, rastajemo se! Gospodu se Bogu pomolite za pokoj moj“. I pesma u nastavku pominje poslednji celiv: „Gledajući me gde ležim bez glasa i bez daha, zaplačite za mnom, braćo i prijatelji, srodnici i poznanici. Još juče sam s vama besedio, a, gle, iznenada dođe mi strašni čas smrti. No, priđite svi koji ste me voleli i celujte me poslednjim celivom. Jer ja s vama više neću biti nit“ hoditi, niti besediti…. Zato vas sve molim sada i preklinjem: Molite se za mene neprestano Hristu Bogu, da po gresima mojim ne budem nizveden na mesto mučenja, nego da me Hristos udostoji svetlog života“. Dakle, pre no što telo ode „grobu svome“ mi se sa njim opraštamo, celivamo „mnogostradalno telo“ poslednji put, jer se u takvom telu, smrtnom i prolaznom, više nikada nećemo susresti. Duša se već oslobodila „sujete“, svoga truležnog tela, koje „hita ka grobu svome“. U opštem vaskrsenju telo će biti proslavljeno, netruležno. Mi na opelu ne celivamo besmrtnu dušu, sa kojom ćemo se sresti, već samo truleži podložno telo. I još nešto. Ko nam garantuje da ćemo se u opštem vaskrsenju sresti. Da li smo sigurni da ćemo biti svi sa iste strane Gospoda? Možda će mnogima od nas Hristos reći: Idite od mene prokleti u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim! Dakle, dragi brate Nikola, neka Te ne sablažnjava i neka Ti ne umanjuje veru u opšte vaskrsenje poziv Crkve na „poslednji oproštaj“ sa upokojenim srodnikom, jer je to oproštaj sa telom. Zato se opelo vrši nad otvorenim sandukom i ožalošćeni celivaju umrlog u čelo ili skrštene ruke. Ponavljam, to telo više nikad nećemo videti i to je poslednji oproštaj, poslednji celiv, koji činimo nad našim srodnikom i prijateljem. Za dušu njegovu mi ćemo se i nadalje moliti, paliti voštanice (koje ćemo takođe celivati pre paljenja, da bismo i time pokazali našu ljubav prema pokojniku) , činićemo im pomene i parastose, stavljati njihova imena u spiskove za pominjanje na proskomidiji, činiti u ime njihovo dobra dela. I nadati se da ćemo se svi sresti u Carstvu nebeskom. Daj Bože! Blagosloven i duši koristan početak i tok Velikog časnog posta želi Ti o. Dušan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *