Поремћен однос са Богом

Питање:
Благослови, оче Србо Имам 31 годину и за себе могу рећи да сам нов у православној вери. После читавог детињства и ране младости проведених у безбошништву, човекомржњи и богоборству, телесном и мисаоном разврату сваке врсте, као и демонској сујети коју најстрашније и најразорније осећам у себи – почео сам полако, уз Божју помоћ, да устајем из блата и смрти у којој сам живео. Кад сада размишљам о свом животу, мислим да ништа страшније не би могло да ме задеси, него да се у вечност преселим у онаквом стању у каквом сам годинама живео и постојао на овој планети. Верујем да не постоји гори пакао од тога, и баш таквим га и замишљам. У тренуцима највећег безнађа, када је самоубиство непрекидно лебдело над мојим бићем, пожелео сам, свим срцем, да упознам Христа и потпуно Му посветим свој живот – да неуморно служим Богу и ближњима. Какав је то неописиви и животворни преокрет био у мом животу! Верујући речима старца Тадеја, да је намера срца и истинска решеност да човек потпуно промени свој дотадашњи живот, изговорена детиње просто пред Богом, довољна да Христа приближи човеку, доживео сам – да по својој вери (која и није моја, већ ми је дарована у том тренутку, како сада гледам на то) – осетим унутрашњи додир у својој души, који ме је призвао покајању и исправљању. Ништа ме на свету не би могло поколебати и убедити да то није био Христов додир, додир човекољубивог Бога који се сажалио над својим несрећним, бедним и живота недостојним створењем. Ако бих то порекао, порекао бих своју суштину, свој једини смисао, своју једину наду и једини истински вредан догађај који се десио у мојој души. Време које је од тада прошло, протицало је у готово непрекидном усавршавању у врлини и борби са самим собом, борби са сваком жилом трулежи која је у безбожничком и нечовечном тридесетогодишњем животу толико дубоко урасла у мене и кроз мене, да сам их сматрао нечим неодвојивим од себе и своје личности. Било је то време када је сваки труд награђиван од Господа “благодаћу на благодат” – ја сам осећао како се мењам, како ми се срце шири од радости и жеље да служим Богу, моји родитељи и пријатељи посматрали су шта се дешава са мном и радовали се сви скупа тој чудесној промени. Само једна ствар, али само једна-једина, кад год би се десила (два пута од мог преобраћења) , потпуно би пореметила мој однос са Богом и ја бих из стања небеске наде и жеље да служим Богу падао у тешку чамотињу и очајање. Та чамотиња никада није могла да има ону тежину и укус безнађа као у мом ранијем животу, јер је била ублажена свешћу о милосрдном Створитељу, и самим тим имала је неку сврху, додуше невидљиву и (још увек) несхватљиву, али никада у мени није изазивала отпор или мржњу према животу или другим људима, Богу хвала за то. О чему је реч? Ради се о односу са женама, односу са женским бићем који у једном тренутку добија и телесну димензију, тј. сексуални додир. Од тренутка када (из младићке заљубљености и осећања привржености, никада због блуда, никада више! ) успоставим такву врсту односа са неком женом, читав мој унутрашњи свет се сруши и наступи такво осиромашење душе, да бих се најрадије повукао у потпуну самоћу и плакао данима и месецима – толико се осетим напуштеним од Бога, да тај осећај могу поредити са губитком живота! Срце ми је тесно и мисли оловно тешке, а тескобна и чемерна усамљеност непрекидно помућују, узнемирују и разарају моје биће; не примећујем друге људе око себе, не саосећам са њима, постају ми далеки као да су камење а не живе душе. Једном речју, оче Србо – то постаје живот без Живота, и смрт пре смрти. Зашто се то дешава? Обе девојке сам, пре првог сексуалног чина, већ видео и пожелео као своје будуће супруге и мајке своје деце. Нисам желео секс ради огољеног телесног задовољства, чак га и не видим у свом животу као важну категорију, на било који начин! Секс чини да девојку престајем да посматрам као људско створење, као своју сестру и савечно биће достојно љубави и сваке пуноте и радости живота, већ само као жену. Сва духовност у мени нестаје готово истог тренутка када се телесно спојимо, сва она осећања према њој која ме радују док секса нема – чиста, облагодаћена, братска љубав – потапају се телесним општењем и за собом остављају праву пустош. Како је то страшно, оче! Недељама сам болестан и као богоостављен, са таквом тугом и унутрашњом грозницом да ни у чему не могу да се смирим. Плакао бих за Богом, и за собом, и за том девојком… Она ме чека, сигурно, волела би када бих дошао и заувек остао са њом, али… Ја желим да је волим као пре, као своју бесмртну сестру, као неко ко – тражећи и чезнући за Христом у себи – то исто види и у другим људима… А тога нестаје у мени после додира мушкарца и жене. Помолите се за све нас, оче Србо. И за ту девојку, молим вас! То је једно дивно, напаћено, племенито створење. Красота њене душе подсећа ме на Срну у изгубљеном рају аве Јустина… Нека би ми Господ све опростио и научио ме да чистог срца љубим сваку душу на овом свету. Опростите ми и ви, желео сам да вам пишем… С Богом
Маркел


Одговор:
Драги Брате, Захвали Господу „ради срдачне милости Бога нашега, којом нас је походио… да обасја оне који седе у тами и у сенци смрти, да управи ноге наше на пут мира! ” (Лк. 1, 78-79.) Господ, који „не жели смрти грешнику него да се обрати и буде жив”, дао ти је да се лично увериш у оно што је од увек познато: да грех води у смрт. Да нас он везује за блато, прах и пепео, за демонске обмане, краткотрајна, духовно и материјално скупа задовољства, која воде у духовне и телесне болести и на крају смрт. Грех има то својство да нас одваја и удаљава од Бога, од самог Пута, Истине и Живота. Тако је свим људима здравог духа и разума, не само Хришћанима, познато да је телесни однос ван брака управо такав грех. То је грех противу љубави Божије и против љубави према ближњем. Једном давно, чуо сам наопаку и лошу изреку: „У љубави као и у и рату – све је дозвољено! ” Али, сви знамо и осећамо врло добро да није. Ни љубав ни рат нас не лишавају одговорности. Напротив! И у љубави и у рату, одговорност се многоструко увећава. Лако је бити добар када је све око нас добро. Војник који само учествује у рату, не добија венац док не победи. Шта више, онај војник који користи рат као изговор за крађу, пљачку и убиства, сурово бива кажњен. Онај ко се није показао на делу, нема никакву награду ни хвалу. Не добија награду онај ко посматра трку. Не добија ни онај ко само учествује, већ онај ко победи. Треба имати у виду да Хришћанство није нека лепа теорија и наука. Оно се не држи само у глави и у мислима, већ пре свега у практичном животу. Оно није само учење, оно је сам живот. Ти си се већ једном уверио у погубну моћ греха и показао си се као победник. Наиме, успео си да промениш свој живот. Прешао си врх планине греха и демонских обмана. Зашто сада неби заобишао, мимоишао или прошао и ово брдо од блата? Реци себи: пре брака не! Стави тачку на то, јер љубав укључује одговорност. Јер, већ си једном на свом искуству разумео да грех није никакав неодвојиви део човекове личности. Грех је као паразит, љуштура, као краста која отпада када тело оздрави.
Шта радити? Нема бољег савета од онога који нам је сам Христос дао: „Бдите и молите се да не паднете у искушење, јер је дух срчан али је тело слабо! ” (Мк. 14, 38.) „И рече им: Што спавате? Устаните и молите се да не паднете у искушење! ” (Лк. 22, 46.) Потребно је бити будан и опрезан. Не смемо спавати. Треба осетити кад нам се непријатељ приближава и осујетити га, одбацити га пре него што дође и заседне код нас.
Непријатељ ће свакако доћи, обилазити око нас и пробати да се пробије до наше душе и осећања (срца) , јер он другог посла нема. Али, то је само искушење. Мисаона сугестија, која је од нечистих сила, још увек није грех, докле год јој не отворимо врата свога ума и срца, док је не пустимо унутра. То је чисто људски, на шта нас и апостол Павле упозорава: „Друго вас искушење није снашло осим човечијега; веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети.” (1. Кор. 10, 13.) „Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења… блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који га љубе.” (Јаков. 1, 2. и 12.) „У Њему се радујте, иако сте сада мало, ако треба, ожалошћени различитим искушењима.” (1. Петр. 1, 6.) Јер, „зна Господ побожне да избавља од искушења, а неправеднике чува за казну у дан судњи.” (2. Петр. 2, 9.) Када помислиш на тако нешто, узми Свето Писмо. Узми свој Молитвеник. Добро би било такође, да и ти и твоја девојка читате и ове молитве: http: //svetosavlje.org/molitve/index.php? mlId=13&akcija=prikazi&kt=2 Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.