NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » „POMOZI BOG“ I „ZDRAVO“

„POMOZI BOG“ I „ZDRAVO“

POMOZI BOG
I
ZDRAVO

 
Smireni molitvenik u Boga sveti Episkop Nikolaj, u svojim brojnim besedama, pozivao je svoj narod i sveštenstvo na poštovanje tradicije svojih predaka, savetovao i duhovno uzdizao. Počesto je i raspise sveštenstvu slao i kroz njih korio narod i njegove pastire zbog izobičavanja ustaljenih i vekovima poštovanih običaja. U vreme kada je srpskom rodu, i pravoslavlju uopšte, zaprećeno sa svih strana, kada se sa ustezanjem i stidljivo vraćamo svetoj majci Crkvi i duhovnim vrednostima, jedan već zaboravljeni raspis Episkopa Nikolaja dobro će nam doći da shvatimo svu težinu stranputice u koju nas gone „civilizacijske norme ponašanja“ i pomodarstvo „potrošačkog društva“. Taj raspis, upućen sveštenstvu Žičke eparhije, objavljen je u Sabranim delima Episkopa Nikolaja, knjiga IX, str. 689-690:
O NARODNOM SRPSKOM POZDRAVU I OTPOZDRAVU
POMOZI BOG I BOG TI POMOGAO!
Opšte poznati i opšte upotrebljavani pozdrav kod srpskog naroda jeste: Pomozi Bog! To je poznato. Poznato je to čak i strancima. Kada je turski predsednik vlade dolazio u Beograd i u Kragujevac, on je pozdravio masu naroda na stanicama srpskim pozdravom i na srpskom jeziku: Pomozi Bog! Istim pozdravom pozdravio je nedavno šef francuskih ratnika okupljeni narod svuda, od Beograda do Kajmakčalana.
Međutim, iskusili smo, u više prilika, da se taj klasični srpski pozdrav izobičajava i zaboravlja kod naše omladine. Y više prilika, pri dolasku na neku crkvenu svečanost, mi smo pozdravljali školsku decu sa Pomozi Bog!, na šta su deca ćutala (jer nisu umela da odgovore), ili pak odgovarala sa Dobar dan! i Zdravo! I tako doživljujemo jednu anomaliju da ono što je kod nas dobro stranci cene i drže a mi sami zaboravljamo i odbacujemo.
Ovo neprijatno iskustvo pobuđuje nas da raspišemo sveštenstvu Žičke eparhije sledeće:
1. Neka se sveštenici sami što češće u susretu s ljudima služe sa ovim pozdravom: Pomozi Bog! Neka to naročito čine kad oslovljavaju mase i grupe naroda.
2. Neka sveštenici poučavaju svoje parohijane, a naročito omladinu, kako seosku tako i varošku, osobito školsku, da se služe ovim dobrim pozdravom.
3. Neka sveštenici, veroučitelji, prime ovo k srcu i nauče đake da na pozdrav: Pomozi Bog! odgovaraju: Bog ti pomogao!
4. Tamo, gde svetovna lica predaju veronauku, neka nadležni parosi upoznadu ih sa ovim našim raspisom, i podejstvuju da se i oni potrude u ovoj stvari u istom pravcu.
Raspis ovaj episkopa Nikolaja izaslat je pred Drugi svetski rat. Došlo je do velikog postradanja srpskog. Bratoubilački rat desetkovao je srpski puk. Namesto jednog došao je drugi oblik državnog uređenja, stran patrijarhalnoj svesti i pravoslavlju. Tradicionalna porodica, zasnovana na dostojanstvu čoveka, poštovanju običaja i Hristovom učenju, polako je raslojavana. Pod svakovrsnim pritiscima bezbožničke vlasti, uz devizu Industrijalizacija povlači proleterizaciju seljaštva, selo i njeni žitelji, poznati po svom rodoljublju, veri i poštovanju običaja, polako su nestajali. Zla kob tog nakaznog društva, komunističkog ili socijalističkog, prati i danas srpski rod. Pedeset i više godina trajao je, i još istrajava, ateistički način življenja, razarajući život narodni kao hram najviše nauke, kao što kazivaše episkop Nikolaj. Taj hram Gospodnji, gde vlada strah od Boga, stid od ljudi i ponos zbog čojstva i viteštva predaka… u krajnjoj samodisciplini, u razložnosti i odmerenosti svoga postupka, u skrušenoj pobožnosti, u poštovanju čoveka, uzdrman je do pada bez povratka. Narodni život, u sferi etnologije ili folklora, više nije onako kompaktan i stamen, poput istine iz Svetog Pisma i srpskog duhovnog nasleđa. Sve je poremećeno do beznađa.
Sveti Nikolaj, u vreme pisanja ovog raspisa, ni slutio nije da će porodicu, kao nepomični kamen temeljac društvenog i državnog života kroz stoleća, koja je nadživela i vekove carovanja i vekove robovanja, konj blijedi, sa konjanikom kome je ime smrt, preturiti srpski dom, potabati ognjišta, pogasiti slavsku sveću, razdvojiti i razjuriti čeljad na sve strane…
U predvečerje Drugog svetskog rata raspis episkopa Nikolaja, pisan sa pastirskom brigom za svojy decu, dotakao se samo jednog klasičnog srpskog običaja. Svakako i najdoličnijeg srpskom narodu. Druge nije ni pomenuo. Ono bezbožničko Zdravo, u vreme komunističke strahovlade, potpuno je izobičajilo sve srpske pozdrave. Komunističke pisane i nepisane norme, u skladu sa naučnim dostignućima, nisu priznavale ni Boga ni Hristovu nauku. Proglasili su sve što nije u skladu sa naučnim socijalizmom (a socijalizam je samo teorija), nazadnim i štetnim, prostačkim atavizmom.
Umesto Dobro jutro, Dobar dan i Dobro veče došlo je Zdravo! Starešina svoje vojnike pozdravlja sa istim pozdravom, umesto Pomozi Bog junaci! Sportisti se pozdravljaju sa čak Triput zdravo! Ovaj jedino dozvoljeni pozdrav zamenio je i Laku noć, Doviđenja i Zbogom! Ta nova civilizacija je sve menjala, pa i pozdrave. Izobičajio se i pozdrav pri susretu poznanika. U to staro vreme, umesto pitanja: Gde ćeš ili gde si pošao?, govorilo se AKOBOGDA! što bi značilo isto, uz dobru želju i za srećna puta. Uz pomoć Božiju. Pri rastajanju, na pitanje: kad ćemo se videti, odgovarano je: Akobogda i Bože zdravlje … tada i tada. Ostalo je samo: Videćemo se, Čućemo se, Otišao-la sam, Ćao i Ajde.
U poslednje vreme, a i došlo je zadnje vreme, uobičajeno je pozdravljanje bez avaza. Bilo kako da pozdravite prolaznika, on, kao da je bez jezika, odgovara klimanjem glave ili podizanjem ruke, poput nacista. Taj novi pozdrav nazvasmo klimoglav!??
Koji bi raspis danas trebalo da pošalje Sveti Sinod, Patrijarh srpski ili episkop? I da li će biti poštovan?
Sveti episkop Nikolaj je govorio da će i tome doći kraj, kada druga nastane sudija. Tada će, kada tome dođe kraj, i kad se na ruševinama počne zidati, porodica će opet morati biti kamen temeljac svega društvenog života. Da, porodica srpska, kao osveštani hram Gospodnji. Ako se ne povrati stari srpski porodični život u svim svojim detaljima… u duhu i istini stare srpske porodice, na kojoj je počivao blagoslov Božiji, ona zlokobna sudija, koja je udarila oštrom sekirom u koren života organizma narodnog, na zamagljenom nebu ateizma, neće se pojaviti ni zračak svetlosti spasenja za pravoslavni rod srpski.
Jedan od detalja iz starog porodičnog života je, svakako, stari srpski pozdrav. O njemu treba govoriti u svakoj prilici. Jer, dobro je poznato, da ni jedno od pomodarskih navika nije bilo duga veka.
Daj bože da i ovom zlu dođe kraj!
Uvažavanja i poštovanja vere naše, osobenosti i identiteta srpskog radi.
Manastir Ćelije – 1999. god.
   

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Malo de zna da se u nas Srba pozdravljalo baš onako kako se govori pri lomljenju Slavskog kolača između sveštenika i svečara sa „Hristos posredje nas Jest i budet“ ..“Hristos sa nama Jeste i biće“…“Pomaže Bog“ je mnogo kasniji pozdrav kod Srba i on je isključuvo bio vojnički. Pomaže Bog „Da“ Pomaže u smislu Uvek je sa vojnikom koji brani otadžbinu. Među narodom nije bilo potrebe da se tako govori jer se podrazumevalo da Bog uvek pomaže (Pomaže Bog…da naravno nego kako).Tako da taj pozdrav i nije sasvim adekvatan u svakodnevnom pozdravljanju. Konstatacija „Hristos sa nama“ tj posred nas je već nešto više to je ispovedanje Istine i naše vere u Njega i Njegovu uvek prisutnost. Taj pozdrav je davno isčezao jer je zaživeo vojnički pozdrav jer se srpski narod našao u višedecenijskim razovanjima posle Obrenovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *