ПОЛИТИЧАРИ УЧЕ ЦРКВУ И НАШЕГ ПАТРИЈАРХА О ВЕРИ И МОРАЛУ?

Протојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић
 
ПОЛИТИЧАРИ УЧЕ ЦРКВУ И НАШЕГ ПАТРИЈАРХА О ВЕРИ И МОРАЛУ?
 
Потврђује се стара реалност да односи Цркве и државе нису добри, иако челници “обеју” страна, за микрофоном украшеним празничним цвећем, често управо другачије тврде. Ови односи су добри само на гала вечерама и у необавезним говорима у којима се не задире у суштинско неразумевање Цркве. А како они могу да буду добри када две дијаметрално различите институције (јер је Србија република и секуларна држава) са дијаметрaлно различитим агендама “располажу” истим народом, наравно, не убрајајући верске и националне мањине? О каквом односу може бити речи када неморална власт опстаје на превари, на политичкој лажи која се пласира од избора до избора. Управо зато никада не може да буде пријатељства између Цркве и државе, него их везује толеранција, а у изјавама политичара открива се прави однос.
 
Народски речено, чујемо свашта, па и то да институција као што је наша Црква, бавећи се етичким бригама српског народа, дозвољава себи да буде против устава. А ми бисмо питали: против којег тачно: од оног Душановог Законика па до овог Вучићевог, али Безаконика, који је он применио на нашој земљи Косово?
 
Колико је Црква испратила и дочекала устава у српској историји; и колико је она била сам тај устав за време 500 година када га у нашем народу уопште није ни било, при чему је изнела један народ у нову историју човечанства. И сада ми читамо добронамерне брижнике наше слободе, наше демократије, са још увек бајатим задахом апсолутизма (комунизма), који у неком свом шизофреном сукобу чињеница говоре да је Црква против Устава зато што она “оно што гаче” зове патком, дакле педера содомистом? Да, управо тако би овај политички “ситниш” хтео да каже (партијице опонашају пијавице, паразите који увек опстају са великим, а обављају најпрљавије послове за њих). А садашњој власти, која све ово кува, позната је друштвена сила коју Црква има и зато преко ових говори оно што сама мисли. Дакле, оптужује је за нешто противзаконито. Штавише, позивају је да она сама погази свој закон, читај Више право, тај исконски Божији закон, номолошки, којег и животиње поштују, знајући шта је женско а шта је мушко, док наш Србин на београдским улицама се поноси побрканим појмовима “нормалног” живота. У ствари нико не може да нам уставом забрани да је оно што је противприродно у суштини опасност за ред и поредак, за породицу, која представља доктрину стратешког опстајања наше државе у малом. Природни или номолошки Закон је устав Васељене управо како би човек опстао и неком нормом се водио како не би завршио у потпуном лудилу. Зато и кажемо да су неке ствари нормалне а неке ненормалне, то јест луде. У откровењској религиозности, дакле у Тори и у Корану (у себи садржи библијске корене) као и у нашој Библији хомосексуалност се приказује као противзаконити однос и описује се као гнусоба, тј. слика која код психички здравог човека изазива мучнину.
 
Устав, колико год да је опширно и обимно написан, ни у једном случају не може да пружи свој правни алат који би директно решавао све друштвене проблеме. Да је тако онда нигде не би постојао врховни суд. Али није тако, него се и устав поред тог суда тумачи, и то вољом, приликама и традицијом већинског народа. Нису култне навике у сваком народу исте, нити се оне могу наметати другом народу. Тако се ни нама не може наметати демократија англосаксонског искуства, северних народа са потпуно другачијим поимањем породице, породичног и брачног права, родбинских веза и емоција. Да буде јаснија ова слика: палма не може да расте на Златибору, осим ако се у њу не уложи велики новац, као што сада држава улаже у стране појмове демократије да се одржи ова парада “поноса”.
 
Када је реч о уставу и Цркви на нашим јурисдикцијским просторима, поновићемо да је Вучић својевољно директно омаловажавао и рушио тај исти устав оним својим лакрдијашким позивом да Србин на окупираном Косову изађе на изборе које организује окупатор. Неко ко треба да буде један од главних чувара нашег Устава зове своје грађане да гласају у политичком систему узурпатора наше вековне територије?!? Али зато су се сетили да помену СПЦ која се “сукоби” са уставом, и још горе “правима човека”.
 
Ако већ говоримо о уставу, управо у овом случају не може без његовог тумачења, чиме се баве све западне земље када одређене сложености живота на први поглед делују противуставно. Управо ове странчице и њихови прваци крше право СПЦ када оваквом претњом условљавају њену двехиљадегодишњу доктрину – право на православно учење у српском народу. Биће да овај политички ситниш који се пред нашим смућеним народом назива “коалиција” (као нешто врло важно) управо руши права СПЦ која вековима штити појам хришћанске породице. СПЦ је јавна институција, као и многе друге многомилионске православне цркве у историјско-канонском поретку ове Васељене, и она није “ситниш” за поткусуривање да се овако неваспитано на њој политички шићари. Са њом може да се сарађује уз обострано поштовање или пак, како је то до недавно рађено интелектуално-инфериорним методама, да се тортуром и репресијом условљава, чак и ликвидирају њени бољи чланови. Али у слободном друштву мора и треба да се чује њен глас, а он је јачи од многих гласова ове државе. Ако СПЦ одлучно покрене своју моралну снагу у пуној слободи своје делатности онда оваквом политичком ситнишу предстоје велике ноћне море. А тек онима који помпезно урлају: “Ухапсите Патријарха”. Па добро, хајде пробајте!
 
Ако бисмо и ми овако политички ситничарили онда ево питања: Зар овакво понашање српских медија и неких јавних личности у њима није кршење права Цркве у српској држави? Зар то није грубо залажење у њене догме, које се нису мењале и које се НИКАДА неће променити? Зар то није угрожавање пастирске слободе учитеља наше Цркве, чак и у лицу нашег патријарха? И сада су се сетили “неког” устава и права нашег човека? Дакле, у горе-наведеном Вучићевом примеру устав може да се убаци у политички круњач који круни истину у милионске лажи ове власти, још позивајући на изборе које он није расписао? Молим вас, само немојмо о уставу и СПЦ која је увек била са њим, али пре свега са Еванђељем и његовом истином.
 
Данас Црква у држави Србији и да хоће не може нити има снаге да се чисто “меша” у питања државе. То суштинско мешање је немогуће, јер, пре свега, неће јој дозволити људи у њој самој. СПЦ је толико изнутра прошарана елементима “унутрашњих” државних структура праћења и осматрања да чак и да има ту жељу она не може да је оствари. Али хвала Богу, поздравимо и подржимо речи нашег Патријарха, да овај пут достојно пођемо против грешака наше државе. Греши се у процени воље нашег народа, тј. умора од свега овог свакодневног да овај пут неће имати снаге да направи против-параду. Ова полицијска “процена” је у самој ствари сагледавање нашег умора од беде, глади, немаштине, нехигијене, депресије…, умора од демонстрација. Ако нас је све ово толико уморило да губимо основно људско достојанство у нама онда је парада поноса остварљива, јер би у суштини то била политичка победа ове власти. Да будем јаснији: политичка победа је одржавање ове параде на платформи наше изнемоглости, али буквалне: од глади, хладноће, немаштине и слично. То је тај стандард и европска Србија коју подржава нова власт, али су доктрине старе – издаја Србије у свим њеним животним вредностима за које су наши стари несебично уложили себе.
 
И ви ћете да хапсите свету институцију Патријарха српског: у лицу мученика Варнаве, мудрог Германа и молитвеника и подвижника Павла? Ви?