ПОЛЕМИКА О ПОСТУ ИЗМЕЂУ УРЕДНИШТВА САЈТА “БОРБА ЗА ВЕРУ” И О. ЉУБА МИЛОШЕВИЋА

 

ПОЛЕМИКА О ПОСТУ
ИЗМЕЂУ УРЕДНИШТВА САЈТА “БОРБА ЗА ВЕРУ”
И О. ЉУБА МИЛОШЕВИЋА
 
ЧЕТВРТИ (И КОНАЧНИ) ОДГОВОР ОЦА ЉУБА МИЛОШЕВИЋА
 
РЕКАПИТУЛАЦИЈА СА ЗАКЉУЧКОМ ПОЛЕМИКЕ О ПОСТУ КОЈУ МИ ЈЕ НАМЕТНУЛО УРЕДНИШТВО САЈТА БОРБА ЗА ВЕРУ
 
У првим данима прошле свете Четрдесетнице, конкретно током Чисте недеље, приликом служења великопосних служби созерцавао сам и размишљао како нас Црква тако живо и јасно свакодневно предивно учи о посту. Размишљао сам о њеним јасним учећим речима, ритмици, мелодијама, чак визуелно опажао боје свештених одежди и прекривача по храму, који се мењају у складу са богослужбеном хармонијом. Циљ свега овога је наше свеукупно образовање како би нам се што јасније дочарала слика поста и његових стадијума и облика. Приликом контемплације свеобухватног богословља које нам Црква живо предаје размишљао сам о нашој општој трагедији, тј. о томе да смо све мање способни да примимо живу реч као и мистичну поруку Цркве. У овоме што пишем заиста нема дијалектике било које теологије, било које “школе”, или било којих покрета и “страна” у Цркви, због тога што сам давно схватио да књижно богословље (па и светоотачко на тај начин представљено) може да се тумачи на свакојак начин (по потреби), како модернистички тако исто јалово и псеудозилотски. Ако гледамо на истину коју нам Црква најчистије и најправославније предаје кроз њену доксолошку теологију, научићемо да смо се отуђили од директних речи Цркве. Да је то тако очито спознајемо тако што нам она говори једно а ми по својим нахођењима и умишљањима радимо друго. Суочен са овим проблемом као духовном аномалијом решио сам да напишем чланак који је мотивисан мојим горепоменутим размишљањима: “Ван богослужења пост губи свој смисао”.
 
Овај чланак је изазвао реакцију одређених људи међу којима је и уредништво сајта Борба за веру. Последњи су ми са одређеном дозом строгоће, готово у духу “власништва наше вере” (о.Љ.М.), упутили ноту са захтевом да јавно појасним свој став, и тако се са њима повела полемика о облицима поста. А сва суштина изношења мојих аргумената била је стално заснована на показивању богослужбене ритмике Цркве, која је поред славословљења Господа уједно и реално едукативно “дисање” Цркве, када она преко богослужбеног текста и свештених радњи преноси најпростије истине о човеку и његовом спасењу.
 
Јавно гласило Борба за веру и овај пут прибегава уопштеном, дакако и насумичном набацивању кривице, јер им указујем на појаве које су од искони присутне у Цркви, а које они не могу или не умеју да открију и спознају. И то је суштина нашег спора и ништа друго.
У овом случају, без праве бриге за веру, Борба за веру паушално, непрофесионално за овај начин диспута, све време се служи дијалектичком методиком давања декларативних изјава. На пример, у њиховим одговорима читам да им ја стално нудим неко “моје виђење”, и они сагледавају “исправност мојих ставова”, као моје верзије нечег; нека “моја мишљења”, упркос мојим сталним упозорењима да им ниједном нисам пружио научни основ за то, јер ниједном нисам ништа рекао од себе. И нажалост, тај однос игнорисања мојих молби је њихова аргументација, из текста у текст све до академског неукуса када упркос мојим замеркама они то продужавају да чине.
Сада ми још спочитавају и ствари морално-етичко-техничке природе, јер ја наводно не објављујем њихове одговоре на нашем сајту.
 
Баш чудно. Када већ ствари овако постављају, онда бих да питам следеће: А зашто бих објављивао, поштовани? Нисам ја прозивао сајт Борба за веру преко сајта светосавље.орг, а онда решио да игноришем ваше одговоре. Мислим да је то потпуно јасно. Или пак покушавате да на сваки начин пољуљате оно што говорим “од Цркве” (тј. речима Цркве), а што се не слаже са вашом агендом теолошких сагледавања? Али како ја увек нудим добру вољу, и овај пут ћу тако јавно да учиним па ћу мирне савести да објавим целу нашу полемику, која јасно говори за себе и то: догматски, еклисиолошки, доксолошким богословљем, канонски и историјски. Тако ће сваки читалац моћи својим умом и подвигом, ослобођен од стереотипа сазданих ван Евхаристије, да пронађе јасан одговор.
 
А oдговор је увек: “В церквах благословите Господа, Бога от источник израиљевих.” (Входноје Пасхалне литургије или Псалам 68)
 
Како је својим закључком уредништво сајта Борба за веру подстакло продужетак полемике, а посебно позивом на опрез читалаца сајта светосавље.орг, потребно је да кажем да без показане православности аргумената везаних за пост нећу да дозволим да се тако опуштено и насумице суди. Моји саговорници за ову своју осуду читавог сајта светосавље.орг нису пружили црквену нити научно-богословску потпору.
 
Супротно изнетим тврдњама, сваку моју реч мерио сам учећом Црквом – дакле њеним богослужењем, као и Светим Оцима. Имајући у виду чиме се моји цењени саговорници баве, и ја имам право и обавезу да позовем нашу православну јавност да се пази оних који у своје име, и у име било кога другог, предлажу нешто мимо црквености. Тражим да свој живот овенчају што чешћим присуством на богослужењима; да се у њима својим учинком духовно освеже, оправославе и обнове, не слушајући произвољне тврдње будних проверавача “мојих ставова” да Србима уопште није потребна духовна обнова. То је опака обмана, катастрофа, искушење, да се због јеретичко-академске конотације “обнове” тврди да нама није потребна духовна обнова. Ради тога се још позивају на “оца Јустина”, а без основног достојанства и самопоштовања већ признају да их тај исти свети Јустин сваки пут када се на њега позову јавно смирује тако потврђујући оно што овде стално говорим.
 
Ево, ми се сада налазимо у пасхалним данима који су и најсветији дани у години. Они су врх свега нашег духовног на овој земљи, а не постови и њихова строгоћа. Зато богословљем Златоустог, које нам је Црква својим конкретним избором излила у богослужењу Пасхалне ноћи, духовно се васпитавамо, и то сасвим другачије од неке самоуверене локалне Борбе за веру. Појам грешника, или духовног слабића који воли Цркву, у овим пасхалним данима уопште није одлучен, јер се Пасхом веселе и слабашни и подвижници. Појам праведника и грешника иде много даље од традиције и народног веровања да ко сконча у ове свете дане иде право у Царство Небеско, био он грешник или праведник, а опет по речима Златоустог: “веселите се сви, ви који сте постили и ви који нисте постили… теле је угојено… васкрсе Христос” и ми сви у њему!
 
Дакле, ово је период ван поста, а Црква путем свог 66. правила Шестог васељенског сабора овако говори: “Од светог дана Васкрсења Христа Бога нашег до нове недеље (Томина) преко све седмице верни су дужни да у светим црквама без престанка упражњавају певање псалама, стихира и песама духовних, свечано радујући се у Христу, и са пажњом читају Божанствено Писмо, наслађујући се Светим тајнама.” Понављам: Преко целе седмице. Пасха је читава седмица, а не само пасхална ноћ, о чему нам “ПАКИ и паки” сведочи богослужење и Типик, и то визуелним и унутрашњим опажањем “отворених врата царства Небског” – царских двери на иконостасу све до деветог часа Антипасхе (у суботу вече).
 
Како смо много пута раније доказали, овде није реч о храни (то праве пастире треба озбиљно да забрине), јер њено претерано наглашавање у посту, а и ван постова, указује на ону осуду гнушања од хране коју је изрекао св. Василије. Конкретно, гнушање од меса, што помињу и други канони, чак да му је “смешно уздржавање од свињског меса”, “јаребице”, као нечисте хране, када каже да “нико нормалан” не би јео месо од “пса, осим ако није у нужди”. У 33. правилу Типикона сазнајемо да Црква ублажава пост суботама и недељама због својих богословских порука, и у продужетку овог правила она каже да за припрему за причешће треба да се пости седам дана.Дакле, оно сматра да је све то пост, и блажи и строжији, јер пост као уздржање среће се у разним облицима, да неки постоје и ван установљених постова.
 
Типикон “разрешава на све” у Свету седмицу Пасхе! Дакле, мирјани једу и месо, а опет у ове свете дане Црква посебно зове на причешће. Јасно је да пост од “седам дана” као забетонирано правило којег се без основа држи уредништво сајта Борба за веру не може увек да се примени, него га богослужење, празници и канони који истичу из њих усмеравају као и у овом примеру свете Светле Седмице. Причешће није увек награда за пост и бдење, него је и доживљавање славног нашег васкрсења у Господу у недељу Пасхе Господње. Цела недеља је Пасха Господња, “празник над празницима… и славље над свим слављима” икада у човечанству до васкрсења виђено. Како то да Црква тражи да се преко Светле недеље причешћује, а током ње истовремено забрањује неке облике поста укључујући и храну. Напротив, по чину Пентикостара и Требника на Пасху Господњу она благосиља и освећује: “сир, јаја, млеко и месо”.
 
Каже да се “разрешава на све” у смислу хране и пића, и хришћанског нормалног живота (у норми живота по Христу), али у тумачењу поменутог 66. правила видимо итекако да она и даље тражи уздржање од ствари за које ми сматрамо да су већ “мрсне”. У тумачењу овог канона дословно читамо: “У току Светле седмице верујући треба да свакодневно посећују цркве и примају учешћа у црквеном богослужењу и тиме да се тесније сједињују са Христом…, и никаква земаљска увесељавања и славља”, и “ово правило забрањује и јавна весеља…, коњске трке, театре”, и сл. Св. Јован Златоусти посвећује посебну пажњу овом питању: “Прошао је пост телесни али не и духовни; овај је бољи од оног (телесног)… Када сте ви тада постили говорио сам вам, да постећи може да се не пости, такође вам и сада говорим да може да се не постећи пости”… Може да се напије не пијући вино, а може да се пијући вино и не напије…” Он говори о “седмодневном брачном слављу” Пасхе, и предлаже да се у ове дане “напије… чашом духовном, чашом спасавајућом, чистом чашом крви Господње” (Слово о онима који се напијају о Васкрсењу). Да ли може Црква себи да противречи? “Може”, али само ван њеног доксолошког дисања које ми називамо богослужењем.
 
Шта смо сазнали из свега до сада изнетог?
 
Сазнали смо да доксолошка Црква јесте једини и највернији чувар нашег Православља и да нас својим богословљем најбоље васпитава и образује, па и како и зашто треба да постимо. Питања поста и богословља о њему тичу се васељенске вере, а не руске, бугарске, румунске или српске “праксе”, тј. помесности или локалности. Сходно свему до сада реченом, и даље је чврсто утемељена православна мисао у следећим речима:
 
“Пост ван богослужења губи свој смисао.”
 
Због оваквог јавног проверавачког односа приморан сам да напишем да се Борба за веру опасно навикава на свој изабрани статус анонимности а тако и да ником не полаже рачун за све што говори. То је више него очигледно. Не осуђујем тај слободно изабрани статус њене делатности, напротив. Сагледавајући међуљудске односе у СПЦ, сталне претње и “духовне егзекуције”, а пре свега страх и нервозу свих “група”, ја разумем ту анонимност у жељи за подизањем свог гласа и на овај начин. Али напомињем да се у таквом односу и статусу може лако залутати у високомерије и прелест! Нашли смо се у неком неблагословеном времену да више нико ником у Цркви не жели ни за шта да одговора, а сви желе да уче? А и вербална грубост је све присутнија док се говори о светињама вере! То не може да се оправда и поред тога што знамо да слободна мисао у црквеном стваралаштву у нашем народу уопште не постоји, и извесно je да је критика одређених појава у српском црквеном животу предмет духовне егзекуције због чега оваква критика, маколико била конструктивна, прелази непотребно у “илегалу”. Али не могу и нећу да разумем овакве претензије на најчистије Православље, а да оно, Православље, по својој учећој литургичкој природи не зна за њих јавно, јер је Литургија и методика њене имплементације црквености у наш живот свештено јавно дело.
 
Мене брине већ удомљена комфорност уредништва сајта Борба за веру да само оно што они кажу представља мерило Православља, при чему уопште не знамо о којим се људима ради (не ради личног прозивања), а још мање о духовним капацитетима, моралном животу и етичким принципима и правим спосoбностима јавног учења. Опет да подвучем: нема сумње да је овакву појаву створила атмосфера цензуре и удаљености од народа разних видова власти СПЦ, али то ником аутоматски не даје за право да кроји личну еклисиологију. Мало више смирења овој тајној групи не би шкодило, а понекад треба да разумеју да не могу све од реда да прозивају за све што се њима лично не свиђа, или што је по њиховим тајним суперстручним аршинима оцењено као неправославно.
 
Не бих се овим речима упуштао у овакав коначни закључак да уредништво сајта Борба за веру није себи дозволило да онако јавно упозорава на моју православну делатност, указујући прстом и на сам сајт светосавље.орг, са посебним нагласком на тешко контролисану форумашку психологију општења, као да је светосавље.орг само то? Избор свега реченог био је само њихов а не мој. Њихова критика ових мојих текстова била је и остала само декларативна и пример очајног прозивања, али нажалост до краја без богословских аргумената.
 
Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић

One Comment

  1. Душан Миљковић

    Здрава психофизичка особа, треба да пости шест дана и седми да се причести…Ако је верник у посту за Свето прчешће, онда пости на води и суботу, јер је Свето причешће старије и важније од обичног дана суботе. Каве су то новотарије старозаветне да се субота пренаглашава, без икакве потребе и оправдања. Ја сам на оваквој теологији порастао у Цркви Божијој. Тако су радили моји дедови парадедови, тако и сам чиним и тако учим народ верни… Ваш у Господу Исусу Христу ипођакон Душан Миљковић