ПОКАЈАЊЕ – ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ
СУЗЕ
Сузе су поуздан знак да се човек кроз покајање рађа за нови, духовни живот. Међутим, ове сузе нису сузе које човек мора да исцеди из себе, које се појављују зато што се човек на њих приморава, већ су то сузе које је тешко зауставити и сакрити од тућег погледа. Уколико човек није достигао такве сузе, то значи да он дело Божије дела само својим спољашњим човеком, а да је његов унутрашњи човек још увек јалов, зато што плод унутрашњег човека почиње сузама. Онај ко се препорађа за духовни живот плаче непрекидно дању и ноћу две па и више година. То је када благодат дотакне срце и кад човек тежи ка благодати. Она се као нежна и брижна мајка час јави човеку, час се на неко време сакрије да би га научила свој духовној мудрости и учинила искусним и јаким у духовном животу, јер неискушаван човек није искусан.
Оваквим обилним сузама човек све више омива, чисти душу и затим наступа стање мира, блажено стање. Дух Свети се усељава у човека и руководи свим његовим поступцима.
Сваки човек који пребива с Богом такоће има сузе: час када је у умном сазрцању, час када чита Свето Писмо, час за време молитве; али су ове сузе умерене, радосне, сладосне. У том случају може се рећи да човек плаче због обиља среће.
Ево каквом покајању треба тежити. Сузе су нарочито корисне на исповести. Оне смекшавају окамењеност, отклањају главну препреку ка покајању – нашу себичност. Горди и самољубиви људи по правилу не плачу због својих грехова, већ плачу због увреде, али су такве сузе грешне. Не плачу они који окривљују друге и оправдавају себе.
Сузе се дају само смиреним грешницима. Не стидите се суза на исповести. Нека се душа што потпуније омива од греховне прљавштине, само не заборављај да је туга због грехова корисна и спасоносна у случају да не прелази границе допустивог, а уколико постаје неумерена, како се каже, ако преврши меру, онда та туга прелази у погибељно осећање – очајање. Избави нас, Господе, од тога!
Корисно је да човек стално има осећање скрушености због грехова, али не смемо да заборавимо ни на милосрђе Божије. Господ опрашта сваком грешнику који се каје и прелази с пута нечастивости на пут благочешћа.
Уколико због душевне немоћи не можеш одмах да се препородиш и ако опет будеш грешио, не очајавај, већ поново и опет прибегавај Светој Тајни Покајања.
Ма какав пад да се деси, одмах устани (кај се). Збаци са себе грех као прашину, као прљавштину и настави да идеш уобичајеним путем с двоструком енергијом. Вежбај незлобивост, неосуђивање и друге хришћанске врлине.
Схимонах Никодим Атонски пише: “Да бисмо се гневили на демоне, а не на људе треба демонима да одговарамо: “Иако сам многогрешан не желим да губим наду у спасење, јер се уздам у милосрђе Божије! Само сам Богу згрешио, пред Њим се и кајем. Само Он је мој Судија, а не ви, проклети демони. Шта вас брига за мене? Ви сте одступници од Бога и Он вас је одбацио, немате права да ме мучите, пошто сте сами осуђени на вечну погибељ; не желим да знам за вас, проклетиње. Бог је моја сила, Бог је мој Спаситељ, сва моја нада је у Његову милост и све зависи од Његовог помиловања. Страха вашег нећу се уплашити, чак и ако бисте нашли хиљаду пута више грехова које сам починио, ни тада не бих примио очајање које ми нудите, надам се у неизрециву милост Божију, у молитве Мајке Божије, светих Анђела и угодника Божијих, које позивам у помоћ. Амин.”
