ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ
 
ЗАДОБИЈАЊЕ ВРЛИНЕ
 
Када неко сматра све људе да су добри, тај је чистог срца. То наглашава и Свето Писмо, саветујући људе да сматрају друге већим од себе. И пророк Авакум каже да “добро и благо око никада не гледа подозриво”. Потребна је велика борба да достигнемо прву чистоту, као када смо саздани Створитељем. Треба неко да буде као младенац којег одликује простота и безлобивост.
Може ли, међутим, човек да достигне такав степен врлине? Постојали су људи који су достигли врло висок степен врлина, као што је авва Сисоје и многи други који су умрли за свет, као младенце које преносиш са места на место, а да они то и не осете.
Ко хоће да напредује у врлини, треба да плаче за своје грехе и да моли Бога дан и ноћ да му опрости. Врлина захтева свакодневни подвиг. Ко не умре за грех и све што је за њега везано, увек ће духовно заостајати и неће никада осетити задовољство. Жалост, сузе, молитве, изучавање божанског Писма и милостиње, треба да буду свакодневна храна душе.
Светитељи су достигли врхунац врлине, јер су свакодневно чинили непрекидну борбу да је стекну. Ако и ми не плачемо искрено због својих греха, и не трудимо се, Бог ће се одвратити од нас и душа ће наша остати сиромашна у врлинама. Страсти су пустиле дубоке корене у души нашој и не искорењују се лако. Помолимо се Господу да нам помогне у овој нашој борби, јер сами не можемо чинити ништа.
Господ је рекао: “Блажени чисти срцем јер ће они Бога видети”. А очи које ће видети Бога, треба да су очишћене сузама покајања. Чистота душе и жалост су повезани. Зато је Господ изрекао и друго блаженство: “Блажени су који плачу, јер ће се утешити”. Од жалости душа стиже до чистоте.
Велика је ствар помоћ и утеха од Господа. Успокојава нас више од мајке или оца, или било које драге особе које имамо у овом животу.
Подвиг за задобијање врлине је тежак. Не заборављајмо, међутим, оне који дан и ноћ моле Господа да их очисти од страсти и да им подари дар суза, којима се очишћује душа. Страсти не могу да устану против душе када је она сједињена са Богом. Да би се ово остварило, потребна је свакодневна борба против свих напада који долазе од нас самих, од ђавола и од света. Борац за врлину не треба да заборавља да је привремено у овом свету, и једног дана ће неминовно отићи и даће одговор за своја дела праведном судији – Богу. Велики Оци Цркве су достигли велики и висок ниво врлина свакодневним подвигом. Ако себе за кратко оставимо без духовне хране, то ђаво брзо користи и ради свој посао, то јест пропаст душе наше. Ако превазиђемо лажне и сујетне ствари овога света, брзо ће нам Бог отворити пут за уживање духовних добара. Када неко достигне у то стање, чудиће се величини Божијој који поклања толике дарове добром борцу, и клицаће из дубине душе: “О дубино богатства и мудрости и знања Божијег”!
Диви се неко мудрости и љубави Божијој. Даровао нам је овај свет, а ми уместо да се истински радујемо, пали смо у грех, и заборавили смо Бога. А Он нас је поново подигао, отворивши нам нови пут Својим васкрсењем. Све ово треба да нам ствара одушевљеност да би се више борили против страсти које устају против наше душе.
Ако размислимо шта нам је Бог уготовио, све ћемо сматрати за “трице”, то јест за ђубре, да би смо наследили Царство Небеско. Када се подвижник за врлину не сећа свога циља, не чини ништа. Тада личи на атлетичара који трчи, без да зна где ће завршити. Наш свршетак није у овоме животу, него у другом. У тај други живот, вечни и бесконачни, гледали су хиљаде светитеља, подвижника и мученика и отуда добијали снагу за свој подвиг. И зато су презирали све, и прогонства и глад и мучења и много другога, да би стекли Христа. И стекли су Га. Душа човекова се не може заситити слатким корењем греха, него живом и вечном Речју Божијом, која је пуна обновилачке снаге. Снаге која осветљује, оживљује и руководи душу ка свом истинском одређењу. Тако се човек истински испуњава духовним богатством, и прославља се Бог. То нам је рекао и сам Господ: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца нашег који је на небесима”. Ми примамо светлост и дајемо светлост другим људима. Каква велика част за човека! Колико га уздиже Бог врлинама! Врлина је тешко достижна, али нас уздиже пред Престо Божији. Молимо се дакле, свакодневно Господу да нас оснажи у нашој борби, у подвигу врлине.